Захваљујући преданости и организационим способностима управнице пољске болнице у Крагујевцу спасено је на хиљаде живота српских војника и цивила у I светском рату, а Mејбел Синклер Стобарт оставила је о том добу – потресно сведочанство •
Последњих недеља 1914. и првих месеци 1915 године у Србији се догодила епидемија пегавог тифуса. Оболело је, према незваничним проценама, око 400.000 људи. Тачне податке врло је тешко утврдити, не због тога што Србија није била у то време организована држава, већ више због чињенице да је владао велики хаос и на фронтовима, и у болницама, а касније ни истраживачи нису могли ове податке тачно да утврде због тога што су српска, и цивилна, и војна архива биле десетковане и опљачкане у Првом, а остатак у у Другом светском рату. Епидемију пегавог тифуса, опет према незваничним проценама, животом је платила, како се верује, трећина оболелих у Србији. Колико је страшне последице оставила епидемија „пегавца“, можда довољно добро илуструје поређење које показује да је број жртава пегавог тифуса био једнак или, чак и нешто већи од броја страдалих (на српској страни) у војним операцијама.
Тадашња српска влада је, са жељом да „изађе на крај“ са пегавим тифусом, упутила позив за помоћ великим силама. Неке су се одазвале одмах, па је међу првима стигла руска, а онда и мисија Сједињених Америчких Држава у организацији српског научника Михајла Пупина, потом и мисије из Швајцарске, Белгије и Велике Британије. Ово је прича о Мејбел Синклер Стобарт која је предводила британску хуманитарну мисију
Према речима историчара Бранка Момчиловића, она изворно није била из медицинске струке, али је оставила неизбрисив траг као управница болнице, а својим организаторским способностима и иницијативама пружила је велику помоћ у најкритичнији месецима, и по српску војску, и по српски народ 1915. године. Поред ње, било је и других личности које су, такође, врло заслужне за слање и опремање медицинских мисија, и код нас, и на друга ратишта, које су мање познате. Многе од тих особа су анонимне: то су личности које су радиле у такозваном Српском потпорном фонду или у разним женским организацијама. Удружења су прикупљала средства за опремање болница и Српски потпорни фонд радио је током целог Првог светског рата, слао многе мисије и у Француску, и у Русију, а највећи број у Србију. Тачан број се не зна, као што се не зна ни број преминулих од тифуса из једноставног разлога: учесници у тим мисијама су долазили по уговору на три месеца. Неки су продужавали уговоре, а неки су се враћали су у Енглеску, а евиденција о томе није тачно вођена, тако да је немогуће утврдити тачан број чланова тих медицинских мисија. По неким рачуницама и списковима које је из Архива болнице шкотских жена у Глазгову прибавио историчар и публициста Илија Петровић, њих је било 700 – 800, можда и 1.000!
Од оних који такође нису спадали у медицинско особље, једна од најнеобичнијих личности међу Британцима био је и Томас Липтон, „краљ чаја“, који је често долазио у Србију, превозећи хуманитарну и помоћ за српску војску својом јахтом – потпуно бесплатно.
Мејбел Синклер Стобарт, у време када је дошла у Србију априла 1915. године имала је 53 године, док су скоро све остале чланице разних мисија биле много млађе од ње. Она је и пре доласка у Србију имала радно искуство као администратор ратне болнице у Првом балканском рату у Бугарској. Имала је и претходно искуство као чланица болничарске организације која је обучавана да спасава рањенике и указује им прву помоћ. Основала је такозвани Конвој женског корпуса за помоћ болеснима и рањенима. Британски Црвени Крст, конзервативан по питању ангажовања жена у рату, одбио је њену понуду да се укључи у ратне напоре, али је Мејбел, уз помоћ бугарске царице Елеоноре, која је прихватила њену понуду да помогне, одвела у целости своју женску јединицу на бугарско ратиште. Основала је болницу у Тракији и тамо остала до завршетка Првог балканског рата, а о овим својим искуствима објавила је и књигу „Жена и рат“.
По избијању Првог светског рата поново се активирала. Основала је, августа 1914. године такозвану Империјалну лигу и на позив белгијског Црвеног крста са једном болничком јединицом отишла на западни фронт у Белгију. Неко време руководила је радом енглеске болнице у Бриселу, а по паду Белгије била је заробљена и осуђена на смрт као британски шпијун.
ЛЕТЕЋА ПОЉСКА БОЛНИЦА
Некако је успела да сачува главу и вратила се у Енглеску. Своју хуманитарну мисију наставила је у Француској, где је радила четири месеца, а о свему томе је писала у својој књизи „Пламени мач у Србији и другде“ у којој је, наравно, описана и њена хуманитарна мисија у тадашњој Србији, у којој она исказује велико дивљење према српској војсци и народу.
Српски потпорни фонд је одиграо значајну улогу у орга-низовању и слању медицинских мисија и обезбеђивању матери-јалних средстава за њихов рад, па је помогао и слање мисије Мејбел Стобарт у Србију.
– Они су замолили госпођу Стобарт да организује Санитетску мисију за Србију, односно болницу. Својом систематичношћу и организованошћу, она се прихватила овог одговорног задатка и априла 1915. године кренула са својом јединицом за Србију. Србија је ангажовала у рату све своје лекаре за војне потребе и до тада изгубила трећину њих од болести, тифуса или у ратним дејствима, тако да су лекари и друго медицинско особље били неопходни.
То је почетак приче о једној од најзначајнијих и највећих здравствених мисија у Србији, којој је Татјана Јанковић, виша библиотекарка Народне библиотеке „Вук Караџић“ у Крагујевцу посветила изложбу фотографија и докумената под називом „Болница Стобарт – Крагујевац 1915.“
Изложба говори о времену када је, у априлу 1915. године, после једномесечног путовања, из Лондона у Крагујевац стигла група медицинских радника из Велике Британије, на чијем је челу била Мејбел Синклер Стобарт. Мисија је бројала чак 45 људи, углавном жена, међу којима је било седам докторки и 18 медицинских сестара. Уз сагласност Српског војног санитета пољску болницу су најпре отворили у Крагујевцу у насељу Вашариште, где су постављена чак 62 шатора. Две чланице особља, Мејбел Дирмер и Лорна Ферис, преминуле су од тифуса и сахрањене у Крагујевцу, поред још једне добровољке – докторке Елизабете Рос, где и данас леже.
У јесен 1915. године, када почиње повлачење српске војске, Стобарт пољска болница постаје Летећа пољска болница и повлачи се са српском војском према Албанији. Мејбел Синклер Стобарт, већ је уживала толико поверење српске војне команде, да јој бива поверено да предводи једну колону. Поверено људство је без икаквих губитака довела до Скадра. Медлин Синклер Стобарт преминула је 1954. године у 92. години.
Цела болница била је организована под шаторима. Неки су били одређени за пријем пацијената, у некима се оперисало, у трећима је била апотека, а било је шатора који су функционисали као стационар, кухиња или купатило.
Као врло комуникативна особа, Мејбел је често комуницирала са српским официрима, а посећивали су је, не само санитетски, него и војни официри. У својим записима из тог времена, госпођа Стобарт открила је да су, „и санитетски, и војни официри – културни, интелигентни и симпатични људи“.
БИЛА ЈЕ МАЈОР, А ВОЈНИЦИ СУ ЈЕ ЗВАЛИ „МАЈКА“
Енглескињу је „купило“ то што је већина официра говорила течно немачки или француски језик, па у својој књизи пише:
„Сви су могли да разговарају течно на једном или на другом језику. Човек се увек у иностранству сети да су други народи образованији од нас, а ми смо још увек сувише ‘српски’ ограничени и поносимо се нашим незнањем, поносни на свој недостатак“,
Госпођа Синклер Стобарт радо је посећивала и пацијенте, рањенике и цивиле и учила српски језик. Кажу да га је прилично и научила током шестомесечног боравка међу Србима. И о рањеницима је имала високо мишљење:
„Они су били најшармант-нији пацијенти које можете замислити и увек је било задовољство ући у одељење и разговарати са њима. Били су жива интелигенција, са дивним смислом за хумор и потпуним одсуством вулгарности или простаклука. Били су учтиви, пуни обзира и тактички у понашању према медицинским сестрама и према женама у целини, тако пуни љубави и захвалности за указану помоћ, да је било тешко схватити да ти рањеници нису били официри већ сељаци који мало познају свет ван сопствене националне историје. Њу познаје сваки српски сељак, јер су је преносили са генерације на генерацију, кроз баладе и јуначке песме, певачи и гуслари“.
Мејбел Синклер Стобарт, управницу болнице у Крагу-јевцу, пацијенти су ословљавали патријархално и домаћински. За њих је, једноставно, била „мајка“, иако је имала почасни чин мајора српске војске.
Историчар Бранко Момчило-вић сматра да су је тако звали, јер је била двоструко старија од њих. Овакво ословљавање почело је посебно да јој ласка када је схватила шта у српском друштву значи мајка.
На једном од својих предава-ња професор Момчиловић подсетио је да је пацијенте болнице Стобарт у Крагујевцу посетио и регент Александар Први Кара-ђорђевић. Када је видео како сунце пече по болничким шаторима, наредио је да се одмах направе ’ладњаци – сенице од младог дрвећа и сувих грана:
„Кроз неколико дана“, писала је у свој књизи госпођа Стобарт, „стигла је читава шума младог дрвећа и сенице су подигнуте“.
Управница пољске болнице била је веома прилагодљива и прихватала је обичаје средине, па је често увече слушала како гуслар-реконвалесцент свира и пева јуначке песме. О томе је писала са мало добронамерног хумора:
„Човек мора себи да дозволи пуно времена за српски концерт, пошто ниједан гуслар који поштује себе неће да се бави са мање од пола туцета векова своје националне историје. На једном наступу један гуслар није хтео да престане да „гуслари“, иако смо све покушали да га убедимо… али он је настављао. Кад смо, очајни, почели да аплаудирамо… накратко се зауставио, одложио гусле, а онда их поново дохватио и… поново смо били у 1389, години Косовског боја…“
Када је Мејбел Стобарт сазнала да су готово сви цивилни лекари мобилисани и да је цивилно становништво остало без медицинске помоћи у тешким здравственим околностима, одмах је, предузимљива каква је била, дала идеју да се поред пута инсталира „Диспанзер за цивиле“ са једним лекаром, једном сестром и једним тумачем. Резултат је, кажу, био задивљујући: за неколико недеља кроз мали диспанзер прошло је 12.000 мушкараца, жена и деце. Долазили су на воловским колима или пешице, са подераном или без икакве обуће након што су препешачили 50, 60 или 70 миља, да траже помоћ у лечењу тифуса, дифтерије, тифусне грознице, великих богиња, туберкулозе, и како Мејбел у записима наводи, свакојаких других, замисливих или незамисливих болести.
Инспирисана успехом ове иницијативе, госпођа Стобарт је направила план да отвори још диспанзера у широј околини Крагујевца. Добила је пристанак Српског потпорног фонда, као и потребна средства и отворила је диспанзере у Наталинцима, Лапову, Рековцу, на Руднику, у селу Витановац код Краљева, у Јелендолу у Овчарско-кабларској клисури.
Током својих свакодневних активности, Мејбел је била инспирисана односом официра и обичних војника. Навикнута на конзервативне британске стандарде који су између официра и војника подразумевали класну дистанцу, питала се да ли би и у Енглеској било могуће да се официри и војници слободно друже:
„Ово другарство је занимљиво, јер не доводи до недостатка дисциплине у српској војсци, па би се могло рећи да је идеалан“, сматрала је Мејбел Стобарт.
„ДОК ЧЕКАМО ДА НАМ ИЗРАСТУ КРИЛА…“
Она се интересовала и за историју, али и за обичаје Срба, па је радо прихватала позиве на славу од стране неких официра и представника власти.
„О српским војницима, возарима (који су управљали воловским колима) и болничком особљу могу да говорим само похвално. Волела сам их, предложила сам да за своје заслуге добију званично признање. Нису били савршени. Нико од нас није. Док чекамо да нам израсту крила, морамо да летимо машинама које су склоне кваровима. Али, ови људи пружили су свом команданту – жени драговољну послушност која није никада изневерила током три месеца. У условима повлачења… дисциплина разумљиво ослаби, али ови људи су били искрено одани од првог до последњег дана. Треба, такође, имати на уму да су сваким кораком ови војници били све даље од својих породица, домова, своје земље. Све то важи за 1.000 војника које сам видела током тромесечног повлачења. Нисам никада чула нити видела да неки војник каже или учини било шта што би могло да увреди најосетљивију девојку и поносим се што сам могла да учиним макар најмању услугу српској војсци и српском народу који волим и поштујем“, омаж је госпође Стобарт нашој војсци и народу.
Када пише о храбрости, достојанству и духу српског народа. Мејбел Стобарт оцењује да је можда тешко онима који нису имали сведочанство из прве руке да схвате хероизам српског народа:
„Србија, која се последња од европских нација развила, увидом којем ће се једног дана историја дивити, схватила је унутрашње, право тумачење реци нација. Схватила је да је животна снага једне нације духовна снага која не зависи од материјалних услова егзистенције. У неком мање значајном погледу, Србија можда заостаје за осталим нацијама у Западној Европи, али је испред западне Европе у једној ствари која је од праве важности, ствари која се не може копирати или научити од других народа и која је или урођена, или недостижна. Србија је испред других нација по својој способности да се жртвује за идеале“.
На крају књиге Мејбел Стобарт (у Енглеској објављеној 1916. године, а у Србији преведеној и објављеној тек 2018.) као документарне прилоге наводи писмена признања команданта Шумадијске дивизије пуковника Божидара Терзића (под чијом непосредном командом се повлачила са својом јединицом) и начелника Српског војног санитета пуковника др Лазара Генчића, који су јој дали највећа признања за услуге учињене српској војсци и народу.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
