Уз Божју помоћ Срби у Црној Гори успешно ће се одупрети том ужасу, очувати своје биће и одбранити своје светиње. То дугују и себи и прецима и потомцима
Етноцид» је облик бескрвног геноцида који има за циљ уништење националне културе и идентитета групе чији нестанак желе починиоци тог злочина. Оба имају за крајњи циљ нестанак циљане популације путем свеобухватне конверзије.
Етноцид и геноцид деле исто виђење Другог: онај Други је на погрешан начин и мора да нестане. Разликују се, међутим, по начину на који третирају Другог. Геноциди попут Холокауста или турског истребљења Јермена у Отоманској империји теже решењу физичким истребљењем Другог. Етноцид приморава жртве да се промене по моделу који им се намеће. Етноцидна негација Другог води ка његовој идентификацији са жељеним верским, националним и културним моделом. Крајњи циљ је утопијска визија једне прочишћене и хомогене заједнице, Volksgemeinschaft.
Починиоци етноцида полазе од претпоставке да постојећи идентитет Другог може бити успешно угушен и да погрешна различитост може бити поништена. Онај Други је лош и заблудео, али је можда поправљив. Њему треба отворити, па и наметнути, простор за прихватање жељеног новог идентитета: од каурина направити верника, од шизматика унијату, од Србина – постмодерног „Црногорца“.
Наравно, ако се пројекат етноцида покаже недовољно успешним, присутна је и друга опција. Примера ради, усташки пројекат, по јасно изнесеној намери својих челника, комбиновао је геноцид (клање), етничко чишћење (протеривање) и етноцид (католичење) у циљу стварања хомогене националне заједнице. У Црној Гори је за сада на сцени само овај трећи инструмент, што нипошто не значи да ће трајно остати тако.
У свим етноцидним пројектима држава себе проглашава за искључивог арбитра жељеног културног обрасца друштва и господара свих његових добара. У самом срцу етноцидне државе почива одлучност да се поништи нежељена различитост. „Прихватљиви“ облици различитости при том могу да буду толерисани, нпр. „Хрвати исламске вјере“ и Фолксдојчери у НДХ, Бошњаци и Албанци у данашњој Црној Гори.
Генерална скупштина Уједињених Нација усвојила је 2007. «Декларацију о правима аутохтоних народа» која је примењива на Црну Гору. Члан 8. Декларације помиње термине етноцид и културни геноцид, а под њима подразумева:
а) поступке које имају за циљ да некој групи ускрати национални интегритет, културне вредности и етнички идентитет,
б) поступке које имају за циљ да се тој групи одузму земља, поседи и ресурси;
ц) и д) сваки облик асимилације или интеграције у други културни оквир који је тој групи наметнут законодавним, административним или другим мерама; и
е) сваки облик пропаганде који је уперен против дотичне групе.
Додајмо да је у претходећој УНЕСКО-вој декларацији из Сан Хозеа (1981) етноцид дефинисан као „ускраћивање етничкој групи права да ужива, развија и преноси своју културу и свој језик, било колективно или индивидуално, што представља екстремни облик свеобухватног кршења људских права а нарочито права етничких група да се поштује њихов идентитет“.
По наведеним критерију-мима српски народ у Црној Гори јесте подвргнут етноциду и културном геноциду; не по неким већ буквално по свим наведеним тачкама. Тзв. „Закон о слободи вероисповести“ само представља најновији пример систематског, свестраног и вишедеценијског атака на српско наслеђе у Црној гори, како духовно тако и материјално. У току је од стране државе спровођени процес репресије српске заједнице у циљу трансформације њеног идентитета тј. одрицања од наводно наметнуте лажне свести који се пропагандно демонизује и стигматизује.
Пројекат етноцида пре свега је оличен у опадајућим процентима Срба у пописима становништва (94% 1909, 32% 2003, 28% 2011). Он је документован и у декларисаним намерама носилаца државне власти да се тај процес настави, заоштри и убрза, све док падом на мање од 20% становника Срби не буду срубљени на статус националне мањине.
Успостављање новог етно-језичког и верског идентитета, широм света и вековима, спроводи се насилно и применом широког спектра метода идентитетског инжењеринга. Осврт на историјске примере сличних покушаја указује, међутим, да њихов успех или неуспех првенствено зависи од два фактора: (1) од моћи државне структуре која спроводи етнички инжењеринг да у свом пројекту устраје кроз дуги низ година, деценија, па и векова; и (2) од способности заједнице која јој се нашла на удару етноцидне агресије да артикулише своју стратегију одбране и да истраје у успешној трансмисији кључних елемената идентитета од једне генерације ка другој.
ИСЛАМ ЈЕ ОД САМОГ ПОЧЕТКА свог ширења у VII веку тежио да прекине идентитетску трансмисију и створи „новог човека“. У периоду експанзије ислама, припадници народа књиге (хришћани и Јевреји) били су „заштићени“ ако би се покорили исламској доминацији „уговором“ (зима) и ако би новим господарима плаћали главарину (џизја). За зимије, покорене народе књиге, важио је низ ограничења наметнутих још у седмом веку. Крст није смео да се показује јавно. Мушкарци нису смели да жене муслиманке и није им било дозвољено да носе оружје. Морали су да приме и угосте муслимане путнике-намернике и војнике на походу. Како су се приходи од главарине углавном трошили на финансирање џихада, хришћани под муслиманском влашћу били су присиљавани да помажу подјармљивање истоверника који су још били слободни.
Већ вековима, за десетине милиона хришћана Блиског Истока, северне Африке и Балкана динамика исламизације је деловала увек по истом обрасцу који је био одређен идеологијом и законима џихада и шеријата. Процесом идентитетског инжењеринга првобитна хришћанска већина претварана је у мањину.
Османлијски „данак у крви“ мушке деце поробљених хришћана био је новост и по арапским стандардима јер није имала утемељење у исламској традицији. Данас апологети отоманске власти цинично представљају трагедију отетих дечака као средњевековни еквивалент државне стипендије за Харвард или Кембриџ, шанса за лепу каријеру. Ни један посто јаничара, међутим, није доспевао до двора. Огромна већина њих расула је своје кости по бојиштима, од Родоса, Кипра и Малте до Мохача, Сигета и зидина Беча.
Преласком у ислам хришћани нису само губили своја имена у корист арапских, него и сваки осећај блискости са сопственом прошлошћу и културом, а камо ли поноса њима. Предисламски преци нису могли да се поштују јер као изданци џахилије, мрака и незнања, никаквог поштовања нису били достојни. Како каже индијско-карипски нобеловац В. С. Најпол, свет није видео империјализам попут исламског који захтева тако радикално брисање прошлости: „Нови верници немају ништа изворно своје. Ислам захтева од преобраћеника да прихвати да његова земља и народ немају историјску важност, да светиње немају никакву вредност“. Преобраћеници су били културно распорени, осуђени на наметнуту психозу одрицања од претходног идентитета.
СЛИЧНЕ ЈЕ ПОСЛЕДИЦЕ имао идентитетски инжењеринг који је спроведен над православним житељима данашње западне Украјине. Наметање тзв. Брест-Литовске уније 1596. године било је условљено специфичним околностима. Краљ Пољске и Литваније, фанатични католик Жигмунд III (владао 1587-1632), позвао је језуите да појачају пропаганду међу православнима у источном делу његове краљевине. Истовремено, пољски двор је православним епископима обећавао привилегије једнаке онима који су уживали католички бискупи, ако признају врховништво римског папе.
Под интензивним притиском већина рутенских епископа прихватила је унију која се заснивала на одлукама сабора у Фиренци 1439. Православни верници, међутим, већином су одбацили унију, пре свега у козачким братствима која су се окренула против пољских власти у данашњој Украјини. У Подолији и Галицији које су после деоба Пољске припале Хабзбурзима, међутим, унијатско свештенство и епископат уживали су здушну подршку државе. Још под пољском влашћу преотете су православне цркве а свештенство пребијано или затварано ако би одбијали да се повинују унији.
У том периоду Русија је пролазила кроз „смутна“ времена, Пољаци су чак на кратко освојили и московски Кремљ, па није долазила у обзир помоћ отпору унијаћењу стотинама километара удаљеним истоверницима. Велико је питање, међутим, да ли ће садашње поигравање идентитетима и традицијама по налогу споља имати сличног дугорочног ефекта, имајући у виду све изразитију мултиполаризацију света и све ограниченију способност северноатлантске таласократије да континуирано шири и јача контролу над евроазијским срцем копна.
НА БАЛКАНУ у XVIII и XIX веку Отоманска империја је била у опадању а Хабзбуршка монархија у успону. Првом половином 18. века она интензивира свој од раније започети програм идентитетског инжењеринга у циљу превођења «гркоисточњака», српских шизматика, Риму. Срби су том изазову одолели, пре свега јер су Хабзбурзима били потребнији као добри борци у гренцерским региментама него као покатоличени кметови.
Век и по касније, пак, после окупације Босне и Херцеговине, Двојна монархија се у новозапоседнутој провинцији посветила конструкцији босанске нације, идентитета и језика. Образовани и проницљиви Бењамин Калај је као бечки повереник за окупирану Босну и Херцеговину, нарочито остао запамћен по покушају стварања „босанске нације“. Како истиче С. Терзић, као аргументе Калај је истицао наводни историјски континуитет босанске политичке посебности, чији је темељ у средњем веку тобоже било богумилство, а после турских освајања муслимани као чувари босанске политичке и националне посебности. Они су по Калају требали да буду језгро будуће босанске нације. Сходно тим начелима Калај је пропагирао босански национализам; у ту сврху покреће се лист „Бошњак“ (1891), уводи „босански језик“ и термин „босанчица“ као назив за ћирилицу. Објављена је и „Граматика босанског језика“ (1890). Ни Срби ни Хрвати, међутим, нису били утерани у босански топионичарски лонац, ни тада а ни потом.
Сто тридесет година касније и четврт века после Дејтона, Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да је «Република Босна и Херцеговина» и сама утемељена на калајевско-брозовском идентитетском инжењерингу. Као микрокосмос Југославије она оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је свака Југославија била изложена од првог дана свог постојања. Мртвац који хода је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора.
Калајевско-брозовско-деј-тонски пројекат идентитетског инжењеринга у БиХ нема будућност. Пре или касније, постимперијални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ-творевине. Када се то деси, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове Источне Немачке након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. БиХ нема унутрашњу динамику опстанка, јер су исте силе распада у њој присутне у још израженијој форми него у СФРЈ; ту се ништа није изменило за последњих четврт века као ни за претходних стотину година. Она ће пре или касније завршити на сметлишту историје, као и Манџукуо, НДХ, Јужни Вијетнам, НДР, итд…
СТВАРАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ дошло је прекасно. Да се догодило 1860-тих, у време Кавура и Бизмарка, пројекат би можда имао шансе. Пола века касније процес одвојеног политичког развоја и формирања различитих па и некомпатибилних идентитета, био је отишао предалеко. Мит о етничкој (или пак крвној и “расној”) сродности јужних Словена био је увелико анахрон у време када је примењен. Тај деветнаестовековни концепт почивао је на тројној етно-језичкој подели Европе коју су измислили романтичари у деценијама пре 1848. Њихова је Југославија била типична “имагинарна заједница”.
После прве деценије непрекидних криза, краљ Александар је прогласио лични режим у име очувања “народног јединства и интегритета државе“. Током скоро шест година које су уследиле Краљевином Југославијом је управљано ауторитарно, уз покушај да се створи осећај националног јединства наметнут одозго. То није могло да избрише вековима обликоване посебности. Краљева лична власт функционисала је без стварног корена у народу. Једина “идеологија” режима било је са врха наметано интегрално југословенство. Оно се заснивало на тези о расној сродности „Југословена“ динаритског идентитета и порекла, миту који није био утемељен ни историјски, ни генетски, ни културно. Језичке сличности већине штокавских Срба и Хрвата нису пружале ништа чвршћу основу за државотворни пројекат од језичке сличности Фламанаца и Холанђана, док су историјски, културно и духовно условљене разлике биле неупоредиво веће.
Идеологији југословенства, хибридној, новокомпонованој и емотивно празној, недостајало је чврсто историјско утемељење које пружају интегришући митови и стари територијални и културни идентитети. Пре 1918. није постојао историјски „југословенски народ“, а после је било касно да буде стваран вољом једног владара, квазинаучним теоретисањем расних антрополога инспирисаних Цвијићем, ентузијазмом шачице идеолога и полицијском принудом. Покушај наметања југословенства из београдског двора доживео је неуспех.
Политичке последице стварања Југославије, а деценију потом и успоставе краљевог личног режима, биле су двојаке. Наступила је политичка, национална, духовна и морална дезоријентација Срба, раздираних између природног српства и вештачког југословенства. Чинила их је, у односу на друге народе новостворене државе, све слабијим чиниоцем у балканској једначини. Са друге стране, настанак Југославије створио је подлогу за националну, културну и политичку интеграцију Хрвата и других несрпских народа. Нису биле задовољене ни основне претпоставке за успешан идентитетски менаџмент, било у облику кохерентног идеолошког оквира унитарног југословенства или у капацитету државе да га систематски намеће. На крају су дезоријентисани Срби били највеће жртве краљевог пројекта.
УСТАШКИ ПРОЈЕКАТ био је од зачетка геноцидан. У пракси је комбиновао геноцид и етноцид у циљу стварања хомогене националне заједнице. Ово је био одраз недорађености хрватске расне теорије. „Отац нације“ Анте Старчевић говорио је о Србима као инфериорној пасмини коју треба физички ликвидирати, да би их у позним годинама називао и покрштеним, премда мање вредним Хрватима. Хрватски антрополог Милан Шуфлај је 1920-тих упоредо са расним тврдњама о српској инфериорности заступао тезу о наводном хрватском пореклу већине Срба у Војној крајини и истицао да треба тежити њиховом повратку у окриље хрватске националне свести.
Ово је била основна противречност касније усташке расне теорије коју је 1939. покушао да артикулише Младен Лорковић. Он је тврдио да су Срби у Хрватској пореклом састављени од три главна елемента: од православних Влаха који су били слуге Турцима; од „правих Срба“ који су у хабзбуршке земље дошли из Рашке великом сеобом крајем 17. века; и од католичких Хрвата који су прихватили православље под турским притиском. Те три групе једино је повезала православна вера, која је у усташкој верзији историје тек у 19. веку злоупотребљена да их све посрби.
Лорковићева поставка из 1939. имплицитно је отварала простор за модел решавања српског питања који је Миле Будак формулисао две године касније у чувеном говору у Госпићу: једну трећину протерати (“прави Срби”), једну трећину покатоличити (“по-православљени Хрвати”) и једну трећину побити (“Власи”). Посебно пада у очи да покрштавања скоро није било јужно до Саве, већ првенствено у панонској Хрватској.
ЈОСИП БРОЗ ТИТО је после победе у грађанском рату 1941-1945. приступио широком и дубоком пројекту идентитетског инжењеринга. Њиме је посејано семе зла које већ деценијама и све до данас, у Црној Гори и широм бивше државе, рађа горке плодове. Броз је принудио „Југословене“ дa уложе рат у зaједничку зaлaгaоницу „нaродноослободилaчке борбе“ и „фaшистичког терорa“ кaо апсолутно изједначени aкционaри, а потом да из ње вуку подједнaке дивиденде „брaтствa и јединствa“ и „рево-луције свих наших народа“. Полувековно постојање ДФЈ-ФНРЈ-СФРЈ зaснивaло се нa три лажи:
(1) дa су сви нaроди Југослa-вије пружили једнaк допринос пaртизaнској победи;
(2) дa су сви ти народи подје-днaко страдали од „окупaторa и домaћих издајника“; и
(3) да су устaше и четници политички и морaлно екви-вaлентни.
Главним носиоцима антифашистичке борбе и највећим страдалницима, Србимa, није било дозвољено дa буду персонaлизовaни кaо жртве масовних злочина, а у Црној Гори ни да се зову својим именом. Звaнични комунистички дискурс ипак није могaо дa спречи нити дa нaдјaчa усмена идентитетска предања Срба новој генерацији, која су шапатом преношена, нити Цркву да под претешким околностима сведочи и настави своју мисију. Та усмена предања послерaтни српски нараштаји у Црној Гори и западно од Дрине прихватали су и развили кaо део колективног сећaњa, поузданијег од ма ког школског програма и нетaкнутог слогaнимa партијске државе. Она су имaла кaрaктер српског „подземног“ учења историје и показала су се јачим од удбашко-партијског глајхшалтунга.
ТУРСКИ ОДНОС ПРЕМА КУРДИМА посебно је вредан помена међу скорашњим пројектима идентитетског инжењеринга. Сукцесивне владе у Анкари, како секуларно-кемалистичке пре Ердогана тако и садашња неоосманска, Курде третирају као „планинске Турке“. Још од Ататурковог гушења курдских побуна пре девет деценија, циљ је био да се Курди приморају на прихватање турског идентитета као примарног и да се одврате од тежње за остваривањем ма каквих колективних права које припадају једном народу, а камоли територијалне аутономије у ма ком облику.
Упркос чињеници да је турска држава од тада борби против курдског сепаратизма посветила знатне ресурсе, укључујући војне, и упркос чињеници да су Курди у својим тежњама остали без спољне подршке, њихов национализам се показао као жилав и тврдо отпоран на притиске турске државе. С обзиром да се развио као реакција једног народа без државе на репресију турског „државног национализма“ и државну дискриминаторску праксу, резултат је био парадоксалан: курдски идентитет је протеклих деценија ојачан, а не ослабљен. Наметање турских наставних програма који искључују курдски језик и културу подстакло је развој неформалне, „подземне“ и претежно оралне културе која се успешно одупире промени идентитета.
Овај пример указује на слабост идентитетског инжењер-инга неутемељеног у спонтано настајућим процесима. Уколико је турски пројекат наишао на баријеру у судару са курдском нацијом која је свој идентитет развила релативно касно, у време распада Отоманске империје, и која никада није имала своју суверену државу, утолико је већи изазов за стратеге монтенегринства покушај примене етноцида на српску заједницу која је притом аутохтоно црногорска и вековима идентитетски утемељена у кључним одредницама вере, државности, језика и мита. Она се показала несклона преверавању чак и у време када су носиоци таквих покушаја биле моћне државе попут Отоманске империје и Млетачке републике. Неће поклекнути ни данас.
ГЕОПОЛИТИЧКА КОМПОНЕНТА идентитетског инжењеринга у Црној Гори није занемарива. Чак и у земљи тако ограниченој и просторно и ресурсно, препознатљиво је деловање закона геополитичке доминације који важе за мегапросторне нивое анализе. Те регуларности, као и геополитички вектори пројекције моћи супарничких сила, били су вековима несразмерно присутни у релативно уском простору од Пунте ди Остро до Аде Бојане. Линије подела Римске империје утицале су на односе политичких и географских фактора у Зетском приморју, да би се потом нашли у срцу тектонске напуклине Велике шизме у XI веку, а три века касније и на једној од линија судара Османлија и хришћана.
Спољне силе вазда су биле субјект, а данашње црногорско тле објект, тачка укрштања, честих сударања и повремене, вазда нестабилне коегзистенције супарничких сила, култура и цивилизација. У том контексту, са становишта стратега Северноатлантске алијансе и већег дела апарата Европске уније, православна црква се третира као препрека остварења геостратешких циљева таласократске глобалне империје која аксиоматски третира Русију као супарника па и непријатеља.
Амерички став према пона-шању режима у Подгорици одраз је тежње за неутрализаци-јом тобожњег „малигног ути-цаја Русије“ на Балкану. Непри-јатељство владе САД према канонском православљу пре свега се испољава у Украјини, међутим, где је Васељенски патријарх признао аутокефалност шизматичке „православне цркве Украјине“ уз директну подршку америчког Стејт департмента и грчке владе. Притом је извршен и притисак на александријског патријарха и атинског архиепископа који су зависни од субвенција грчке државе. Тиме је де факто изазван раскол унутар православља.
Амерички функционери, који често истичу принцип раздвајања цркве и државе у својој земљи, узели су себи за право да износе судове о унутрашњим канонским односима православне цркве. Украјинске шизматике су прогласили борцима за људска права и верске слободе, премда та «црква» спроводи насиље против свештенства и верника канонске јурисдикције и тежи да узурпира њене цркве и манастире.
Сам државни секретар Мајк Помпео дао је пример својим телефонским позивом самозваном поглавару «украјинске цркве» Епифанију Думенку. Садашњи амерички амбасадор у Грчкој Џефри Пјат, који је био амбасадор САД у Украјини током мајданске операције промене режима 2014, као и функционер Стејт департмента задужен за међународне верске слободе Сем Браунбек, затим сада бивша амбасадорка САД у Кијеву Мари Јованович и специјални амерички изасланик за Украјину Курт Волкер, директно су се ангажовали у промовисању новостворене „украјинске православне цркве“ и лобирали код других канонских јурисдикција за признање кијевских шизматика.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
