Живела је далеко од кућа и људи који су и за њену смрт сазнали са око три месеца закашњења
Како је смрт Радице Бркушанин која је, по свом избору, годинама живела сама далеко од цивилизације на падинама планине Чемерно, поделила Србију?
Једни су је звали „најусамљенија жена у Србији“, други „женски Робинсон Крусо“, али Радица Бркушанин (71) била је жена са причом која је ретко кога могла да остави равнодушним.
Некада је, причало се, била најлепша девојка крају и више него вешта кројачица која је увек имала пуне руке посла. Удала се, а онда се у брак разочарала и изашла из њега, остала без брата који је умро млад и – негде се у њој успут накупило толико туге и разочарања, у живот и људе, да је одлучила да се осами и да не комуницира ни са ким.
„Шта ће ми људи? Не треба ми ни то што ми нудите, ништа ми не треба“, говорила је готово свима који би закуцали на врата њене куће дубоко у шуми. Много је било оних који су желели да јој помогну, било је и много новинарских екипа које су желеле да ураде причу о њој, али Радица би, кад би чула зашто су ту, сумњичаво завртела главом, а онда „замакла“ у своју кућицу видно узнемирена посетом незваних гостију који су на разне начине желели да јој помогну
Село Дебели Јасен, на падинама планине Чемерно, у којем је Радица живела, практично, одавно више не постоји, а некада је „врило“ од људи. У свакој кући живеле су многочлане породице, али како добар пут и струја никако нису стизали у село, мештани су се све чешће селили у град и више се и не памти кад је из њега отишао претпоследњи становник. Можда је то била и мајка Радице Бркушанин, али дефинитивно – после смрти мајке са којом је до тада живела, Радица више није контактирала са људима. Живела је потпуно сама и у својој тешкој самоћи је и умрла. Сахрањена је на Видовдан, на запуштеном сеоском гробљу, након што је њено тело пронађено неколико дана раније. Када је умрла, није прецизно утврђено, али претпоставља се, по изгледу посмртних остатака пронађених на поду њене више шумске колибе, него праве куће, да се Радица у вечност преселила три месеца раније, односно – крајем марта ове године.
Горан Николић, који живи у месту Конарево код Краљева, у близини Радицине шумске куће има забран. Знајући да су прве комшије од Радице километрима далеко, свратио би до ње, у пролазу, кад би ишао до свог имања. Почетком овог лета посумњао је да нешто није у реду, када је схватио да је прилаз Радициној кући обрастао високом травом, а врата прекривена маховином.
Позвао је њене даље рођаке, полицију, доктора из сеоске амбуланте. Лекар Драгослав Дугалић је и констатовао да је Радица умрла природном смрћу, око три месеца раније.
Присетила сам се како сам са колегом (новинар из Краљева) пре десетак година и сама имала прилике да упознам Радицу, која нам се није обрадовала. Била је крај стада оваца и само је у „разговору“ са њима била љубазна и деловала спокојно. Наши покушаји да са њом започнемо разговор, да јој оставимо намирнице које смо јој донели, нису јој се уопште допали.
Више за себе, кад је чула да смо из Краљева, рекла је да у том, њој најближем граду, последњи пут била 1986. године.
Онда се сетила да и она нас нешто пита:
– Који је данас датум? Знам сигурно да је недеља, а природу пратим и тако знам и који је датум. Кад је пролетос леска (дрво лешника) зазеленела, знала сам да има још пет дана до Ђурђевдана. После сам проверила код неких ловаца што су пролазили, па сам с’ватила да је леска са својим пупољцима два дана закаснила – појаснила нам је своју „технику“ временске оријентације Радица.
Удаљене комшије долазиле су и нудиле јој помоћ у храни. За две понуђене флаше уља, рекла би:
– Ама нећу, много ми је то! Нећеш ти да мислиш и причаш уместо мене!
Сама да затражи никада ништа није хтела. Први комшија био јој је Радојко Ћурчић и једино би од њега прибављала мало хране пред зиму, знајући да ће је намети снега додатно „одсећи“ од света. Чак је и од Радојка храну узимала само уз замену за оно што је она њему имала да понуди.
– И за себе, и за овце све ја сама могу да спремим. Па, ко да ми коси траву? Свашта? Ја и воду доносим сама на „обрамачи“, и онда кад снег до извора напада толико да једва могу пртину да направим. Јој, па ја ни оно кад је 2012. био највећи снег откада памтим, нисам ’тела да узмем онај џак намирница што су нам бацили из авиона. Велики сметови били, а кад се снег отопио, видела сам, вала, да то и није била нека храна, јер ни лисице нису ’теле да је једу – више за себе, него за нас, присетила се тада Радица.
Нашу идеју да јој пошаљемо транзистор на батерије, да може да слуша бар радио и тако има неку везу са светом – Радица је одбила:
– Ма, јок. Не треба мени то. Знала би’ датуме и прогнозу, али нећу ја вести и музику да слушам. Шта ме брига шта раде политичари? И музика се искварила, јок вала…
Отишла је убрзо, како је рекла „својим послом“, терајући испред себе неколико оваца које су јој, очигледно, биле најверније другарице.
– Кафу да вам не кувам. Немам, а и шкодљива је, шта ће вам – казала је Радица подсетивши тако, можда, и саму себе како је некада, у свом ранијем животу, дочекивала госте намернике.
Иако је Радица, како је описују, била сва „дрвена“ и као да се трудила да буде одбојна, ретке видео приче о њој биле су топле и људске. Пред новинарима је умела да се пожали на „дивљаке“ (дивље свиње) које су јој преоравале засејано. Речи је размењивала само са онима са којима је дрва која би сама спремила –мењала за намирнице које су јој потребне. Тако неповерљиву према камери, снимали су је кришом како са онима које одраније познаје расправља о томе како „нема шансе да је сад 2020. година, највише је 2018.“ Није знала ни ко је на власти у Србији:
– Не знам ти ја ни шта то значи.
Комшије и њени даљи рођаци који је, истине ради, нису пречесто обилазили, сахранили су Радицу баш на Видовдан – 28. јуна. Чак је и у смрти остала усамљена, јер је сахрањена на гробљу свог напуштеног села на којем је последња сахрана била годинама уназад.
Тако су њен живот, па и смрт у тешкој самоћи, постали симбол приче о многим напуштеним или селима у Србији које одржава живим тек понеко старачко домаћинство. И усамљени, веома усамљени људи које нико не обилази. Много је оних који нису, као Радица, добровољно изабрали самоћу, али су на њу, нажалост, заувек осуђени.
Круг живота Радице Бркушанин у тешкој самоћи за њу се заувек затворио, али је вест о њеном одласку отворила многа питања и навела на хиљаде људи у Србији да у коментарима на друштвеним мрежама почну да приспитују себе, друге… и да се у мишљењима поделе, као и многим другим ситуацијама.
На коментар „Нека почива у миру. Јадан и тужан живот и крај једне жене“, следило је одмах питање: „Како ви знате да јој је живот био тужан?“
Док су једни констатовали како је њен избор био да се удаљи од света и да је, „вероватно, била срећнија од свих оних који сматрају да је живела у ТЕШКОЈ самоћи и тзв. незнању“, други су отписивали да свако умире сам, јер „ко год да је поред нас, душу нам не може задржати“ и помињали да и у градовима „има случајева да умрле данима нико не нађе“.
„Није ми јасно да се живот у природи једино на Балкану оцрњује као да је најцрња робија“, писали су трећи.
„Њен поглед, кад се окрене од ових што би с њом да причају и гледа у непознатом правцу, а значи „продужи брате“ – немерљив је начин да покаже колико је њој та самоћа била све на свету“, само је један од коментара.
Било је и мишљења да је „корисније изјадати се неком стаблу или свом псу, него неком коме се човек не сме отворити и изјадати, јер изјадати се неком накарадном значи само створити себи тиме неке нове јаде. Све се своди на то да је боља и самоћа од лошег и штетног друштва. Има стара пословица да је боља и празна торба него враг у торби. Разумни људи праве селекцију и друже се само са квалитетнима, ако их има и колико их буде око њих. Главно је не дружити се са погрешнима, па макар они били и једино могуће друштво“.
Низали су се коментари:
„Али то није баш нормално. Човек мора да се социјализује, да оствари контакте са светом, да се дружи и тако функционише. Ово су екстремни случајеви.“
„Можемо ми мислити шта и како хоћемо о њеној судбини, а онда се замислите и о томе, како би било лепо не слушати лоше вести, не трошити енергију на глупости на интернету, не журити и не пратити термине и временска ограничења. Жена је живела слободна и срећна. Надам се да јој се смрт пришуњала изненада…“
„Није умрла сама… Са њом су били и остали пропланци, планине, птице, овце, срне, вукови, дивље свиње, фазани, све оно што је чинило њен живот, радост и спокој, до последњег тренутка. Почиваће у миру своје планине и долине у времену у којем је све безобзирна трка која сваком од нас поремети душевни мир.“
„Све говори дан кад је сахрањена, 28 јун, ВИДОВДАН… Са Светим је мученицима…
„Друштво је неопходно само док се не спознају неке ствари и достигне неки виши ниво мерила вредности. Ко то достигне, људи му не фале. Поента живота је спокој, а он се најбоље постиже дистанцирањем од роја „компликатора“ око себе. Наравно да су квалитетни људи и саговорници богатство. Креативни људи осмисле себи време да им буде лепо и без икога. Покој души оној жени, може је свако жалити, али она је имала живот и време вредније од свих који је жале. Оно што су сви они живели, могла је живети и она ,али они нису могли живети оно што она јесте, јер је имала снагу и достигла неки ниво схватања која они нису. Иако је живела сама, њу ће дуго памтити многи који су видели прилоге о њој и њеном животу, а све оне који је жале, памтиће само најближи док су живи, а након тога биће као да нису ни постојали.“
Радица, заиста, никада неће сазнати колико су вести о њеном животу, али и о смрти, побудиле интересовања код људи. Остаће упамћена једна њена реченица изговорена у емисији Бранка Станковића „Квадратура круга“: „Вајдица је мало живети, па како је да је“. Можда је баш она и Радицина порука целом овом нашем свету, какав год да је и како год га схватао било ко од нас.
