Нови, невидљиви вирус скоро да је бацио цели свет на колена. Као да је избио трећи светски рат, не онај нуклеарни о коме се често шушка, већ светски рат у коме смо сви нападнути од уљеза кога не видимо, створеног или природно насталог, свеједно.
Толико захваћени простор у овом веку до сада нисмо видели. Али, имамо прилику да осетимо шта то заиста и значи. Према сликама, бројкама и графиконима, свет се до сада није овако уплашио. С разлогом или не, видећемо на крају баладе.
Лека нема, а начини превенције тј. заштите од вируса једино праве разлику од државе до државе. Требало је неколико недеља да схватимо, а неки то и данас не схватају, да смо ми вирус. Људи су ти који га преносе. Државе и власти су те које покушавају да, свако на свој начин, зауставе незаустављиво ширење. Кина, у којој је све и почело, видимо зауздала је неман чврстом руком, потпуном изолацијом и скоро заустављањем живота. И опоравила се тако да данас медицинску опрему извози целом свету. Ми, како би се рекло, на демократском западу хемисфере, то не можемо тако па се и резултати виде. Ко нама може ишта да забрани, философија је западног света. Ипак, и ту се ствари померају овом приликом. Неки народи у свом менталном склопу имају ту особину самодисциплине, дужности према својој држави, себи и другима, неки не. Размишљао сам због чега се Јапанци поздрављају наклоном и због чега се код њих руковање сматра скоро непристојним. Нису ли извукли лекцију из историје? Са друге стране, српски народ док се не поздрави с три пољупца изгледа као да се довољно не поштује. Но, оставимо то, појава која треба да се прати јесте – колико смо само наивни да се ово нама неће десити. Ухвати те врло лако, као обичан грип, ко га није прележао, али овај неоткривени вирус опасније разара тело без имунитета.
Толико смо се заживели да смо отпорни и да нас неће ова нововековна куга докачити, толико смо узнапредовали у свему а тиме и уништили планету, избушили је, сабили, ваздух и природу проредили. Шта све нисмо, јел тако! Али, видели смо и ово – када смо у миру, мирни, или кад нас нема свуда где смо обично, планета зна и да се опорави. Породице се поново откривају и упознају. Сада, када смо на неки начин остављени да мало више поразговарамо сами са собом, са својим најближима, можемо да сагледавамо појаве које се око нас дешавају. Да ли ћемо се над нечим замислити, питање је за сваког понаособ.
Политика и политичари су највише затечени, благо је рећи да играју на клацкалици између два зла и никако да се одлуче. Тај модел смо видели у Италији, Шпанији, Француској, Енглеској. Америка је посебан случај и сматра се да ће последице бити врло озбиљне у сваком смислу. Кинези су покушали да прикрију димензију проблема све до краја јануара, Европљани нису били сигурни о чему се ради чак и кад је катастрофа погодила Италију у фебруару, а Американци су коначно увидели озбиљност претње тек негде средином марта.
Изгледа невероватно али кашњење с неком политичком одлуком попут увођења карантина за само две недеље може у 21. веку значити разлику између 100 умрлих и 10.000 умрлих, али бојимо се да је, на жалост, тако. Италија је најбољи пример, а и други га следе.
Заиста, свет и када ова пандемија престане неће бити ни сличан ономе у коме смо живели. Финансијски колапс, који је још јесенас био видљив, наследила је пандемија која је скоро цео привредни живот зауставила, па је тиме учинила и магарећу услугу светском финансијском тржишту да не објави резултате велике кризе, веће од оне 2008.године. Вирус нам показа и ово чудо: земље које највише улажу у наоружање, падоше на испиту јавног здравља.
Проћи ће ово, остаће нам да се више посветимо себи и својој породици која јесте била и биће основ свега света.
А ситуација у Србији је, може се рећи, под контролом. И овде су мере државе прилично чврсте, скоро диктаторске, и уведене су на време, чим је откривен први случај 6. марта. Иако је на телевизији скоро свака вест о вирусу, много је непотребних и дугих тирада политичара, председничких посебно. Полицијски час је од 5 увече до 5 ујутру, викендом од суботе у 1 до понедељка у 5 ујутру, старијима од 65 година забрањен је тотално излазак напоље, осим једном недељно за куповину у време полицијског часа, забрањено је да се више од два лица окупе на једном месту. Нажалост, испало је да је држава дозволила једном недељно шетњу кућних љубимаца, кучићима и мачићима, а другим мерама забранила народу да оде на Свету Литургију, што је изазвало много полемике. Ипак, Литургије се одржавају, али је актом државе забрањено окупљање. Кад међу онима који воде државу Бога нема и не спомиње се, онда је све дозвољено и онда имамо ово што имамо.
