Готово цело столеће требало је Ужичанима да сазнају имена краљевских ваздухопловаца из њиховог краја. А било их је преко деведесет, кажу истраживачи ондашњег времена, а, ти храбри, поносни младићи беспрекорног понаша-ња, запажени од свих по смелости и отменом ставу, били су из Ужица, Пожеге, Бајне Баште, Ивањице…. Школовани и способни да “господаре небом” знали су да воле отаџбину на свој начин, али нису знали да ће брзо бити заборављени, чак да се о њима не сме ни говорити.
И ево овог маја на Градском тргу њихових имена на изложби под називом “Краљевски ваздухопловци, Ужички војни округ 1912- 1945”. У центру Ужица постављени су крупни панои, укупно 31, а пред очима свакодневних пролазника представљена је јединствена и до сада непубликована збирка докумената фотографија и архивске грађе једног, по речима аутора изложбе, Александра Огњеновића, занемареног и тенденциозно скрајнутог дела историје српског народа. Огњеновић је истраживач и публициста из Београда и један је од најбољих познавалаца ратног ваздухопловства Краљевине Југославије. Организатори изложбе су Историјски архив Ужице и Војни архив Београд.
Истраживач Огњеновић наводи, ваздухопловство је било најелитнији део краљевске војске и морнарице, а њему је у периоду од 1912. до 1945. из тадашњег Ужичког војног округа припадало око 90 људи: “Одано и пожртвовано, они су службовали, заступљени у свим ваздухопловним службама и дужностима, од начелника оперативног штаба команде, до пилота ловца… а када би ратне околности налагале полагали су своје животе на олтар отаџбине и слободе. Одсуство било каквог истраживања на ову тему дугује се пре свега префиксу “краљевски”, који су ови људи носили испред својих звања, чинова, имена и образа. Тако су их креатори писања победничке историје, после Другог рата, одстранили и из историје дела Србије који је “покривао” Ужички војни округ.
Обрисана је елитна плејада људи, а о великом броју њих може се понаособ написати књига, о некима и неколико књига. Посебан разлог била је чињеница да се већина, ако изузмемо оне који су заробљени и отерани у немачке и италијанске концентрационе логоре, придружила Југословенској војс-ци у Отаџбини. Губили су животе у земаљским борбама, и били стрељани од окупато-ра. Чак и неколицина њих који су прихватили службу у Недићевој Српској државној стражи, ту су постављени по налогу Југословенске војске у отаџбини, са обавештајним задацима, о чему се тек недавно сазнало, из тешко доступног архива Безбедносно-информатив-не агенције Србије. Тек мали број краљевских ваздухопловаца, Ужичана, придружио се партизанским јединицама, један од њих је Ариљац Радиша Радо-сављевић, из села Бјелуше, који је постхумно одликован Орденом народног хероја”, бележи Александар Огњеновић.
Из његових публикација сазнајемо да је Миљко Врачарић из села Кремана био једини Србин носилац престижног савезничког одликовања, ваздухопловног крста, за посебне летачке заслуге, а Бајнобаштанац Радован Кљајић је из руку маршала Монтгомерија добио златни пехар за савезнички ратни напор, а Пожежанин Јанко Мар-кићевић, био је пилот из Првог светског рата, он је међу најодликованијим краљевским пилотима уопште, Милоје Милекић, Ужичанин из Мокре Горе, први је школовани авио механичар у Краљевини Србије, а Ивањичанин Воји-слав Новичић је међу првих шест школованих пилота Вој-ске Краљевине. Огњеновић до-даје податак да од оних пилота који су се вратили из заробље-ништва, тек неколико њих је примљено у ваздухопловну службу. Остали су се сналазили како су знали, неретко су омаловажавани и маргинализовани у друштву.
На изложбеним паноима у центру Ужица ређају се имена ужичких краљевских ваздухопловаца: Милан Срдановић, Михаило Марковић, Војин Мило-вановић, Мићо Пржуљевић, Богосав Стаматовић, Миленко Бањац… И о сваком имену се може много писати, каже Жељко Марковић, директор Историјског архива у Ужицу, и додаје да изложба представља само део материјала који ће бити публикован у истоименој монографији током ове године, а изложба после Ужица биће отворена у још неколико градова Србије, а на јесен и у Бањалуци, јер, напомиње аутор изложбе, Огњеновић, заборављено се мора исправити.
Огњеновић је до сада написао бројне новинске фељтоне у домаћим и иностраним новинама о историји ваздухоплов-ства Војске Краљевине Југосла-вије. Од њега сазнајемо више информација за неколико кра-љевских пилота ужичког краја, а као извор информација о предратним ужичким пилотима користи нам и неколико публикација ужичког Архива. Неправедно је издвајати било које име посебно, али о великом броју сазнајемо тек само место рођења…
Од родних Кремана, преко Египта, до Лондона
Миљко Врачарић рођен је 1913. у познатом селу Кремна, тридесетак километа-ра од Ужица. О његовој пилот-ској каријери налазимо информа-ције у публикацији ужичког Архива, а текст је потписао Александар Коло, документариста Музеја ваздухопловства у Београду. Врачарић је, забележено је, био један од најбољих и најхрабријих пилота Војске Краљевине Југославије. Имао је два одликовања Британске војне авијације – РАФ-а. Војну школу завршио је у Београду, специјалност авијација, а 1938. постао је припадник елитне 81. бомбардерске групе. Априла 1941. у саставу 261. ескадриле на аеродрому Станчиновци код Мостара, учествује у бомбардовању аеродрома код Скадра, а четвртог дана априлског рата учествовао је у бомбардовању војних објеката код Задра који је тада припадао Италији, наводи Коло. Након проглашења примирја 15. априла Врачарић је са аеродрома Никшић пребацио председника Владе Душана Симовића у Атину, а са Симовићем и генерала Богољуба Илића и професора Слободана Јовановића, затим министре Момчила Нинчића и Мишу Трифуновића, као и друге чланове Владе са породицама. Из Атине Врачарић са осталом југословенском посадом одлази у Египат. После борбене обуке у Александрији, распоређен је у 203. Британски сквадрон у Либији, летео је изнад Средоземља и ширег подручја Егеја, а 1943. постао је припадник 454. Аустралијског сквадрона при британској авијацији. Исте године од Британаца је одликован Сребрном медаљом за храброст и уна-пређен је у чин капетана. После укидања Краљевског ратног ваздухопловства новембра 1944. Врачарић је одбио да се стави под команду Народноослободилачке војске Југославије. Раније, исте године, у априлу постао је званично официр РАФ-а, и од британских пилота добио је надимак Скипер. Познато је, Врачарић је током рата извео 74 бомбардерске мисије, као и ону последњу, којом је завршена ваздушна кампања над Италијом. Врачарић је после рата са статусом резервног официра остао у РАФ-у и радио као пробни пилот, а ваздухопловну каријеру завршио је 1948. после 1600 сати проведених у ваздуху, пилотирајући на 33 различита типа авиона. Овакве пилотске способности нису му гарантовале безбедан повратак у своју земљу и родно место Кремна, те је невољно остао у Енгелској, где је радио као геометар. Помагао је публиковање емигрантског листа “Ваздухопловни гласник”, који је био веза за око 500 бивших југословенских пилота, расутих по свету. Врачарић је преминуо у Лондону 1990. сахрањен је на српском гробљу у Бруквуду, навео је публициста Коло.
Златни пехар од маршала Монтгомерија
Узбудљиву летачку каријеру имао је и Бајнобаштанин Радован Кљаић, рођен је 1918. После завршене авијације, остао је у Београду, и са ратним друговима априла 1941. бранио небо српске престонице. Два дана после бомбардовања Београда, обрео се у Грчкој, а затим у Египту, где се ставио на располагање енглеској команди за Африку. Са саборцима Британцима из 94. Есакдриле са бомбардером “балтимор” истакао се у бици за Тобрук која је трајала седам дана и седам ноћи. После освајања ове важне немачке поморске и подморничке базе, маршал Монтгомери је пилоту Кљајићу лично уручио одликовање и златни пехар за показану храброст.
Од пилота ловца до шефа опитних пилота
Пожежанин Јанко Мар-кићевић, рођен у сели Пилато-вићи, био је шеф “опитних” пилота, заслужан за формирање модерног ваздухопловства. Остало је забележено, да када је првих пет “ месершмита 109 е” из фабрике у Регенсбургу слетело на земунски аеродром половином августа 1939. први међу одабранима којима су Герингови пилоти предали авионе, био је потпуковник Јанко Маркићевић, шеф, како се то онда звало, опитних пилота Краљевине Југославије. За пилота Маркићевића сви су знали у периоду између два рата. Био је први војни пилот Краљевине Југославије и међу најзаслуженијима за формирање и обуку познатог Шестог ловачког пука. Потомци пилота Маркићевића данас живе у Јајинцима код Београда, а унук Александар говорио је у неколико наврата о деди. Тако се сазнаје да је породица Гвоздени крст којим је Адолф Хитлер одликовао пилота Маркићевића морала да прода током инфалције деведесетих у Србији, а бројне фотографије и документација о дединој летачкој каријери, дати су музеју на чување. Унук подсећа да је деда Јанко завршио артиљеријску школу пре Балканских ратова, а 1915. јавио се у новоформирани вид војске – авијацију и био је наредник бомбаш у посади француских ваздухоплова на Солунском фронту. Приликом једне мисије 1916. оборен је, пилот Француз је погинуо а Јанко сломио ногу. По опоравку, отишао је у француску летачку школу и постао пилот ловац. Са ловачком ескадрилом из Новог Сада дошао је 1927. на земунски аеродром, и од пилота ловца напредовао је у шефа опитних пилота, и у то време Јанко је тестирао тадашње најбоље авионе ловце. У предвечерје рата 1940. Јанково здравље је попустило, и од тада није више летео. Током априлског рата био је уз пилоте Шестог пука, али на земљи. Није хтео да бежи пред Немцима, после капитулације сачекао их је у парадној униформи на разореном аеродрому у Земуну. Одведен је у заробљеништво у Италију, а 1943. као тешко болесног пребацили су га на лечење у Швајцарску. Умро је исте године у граду Вевеј, где је и сахрањен. Породица никада није имала средстава да врати у Србију његове посмртне остатке.
Француска пилотска школа, Солунски фронт и Бизерта
Војислав Новичић, рођен у Ивањици 1886. један је из прве групе од 3 официра и 3 подофицира српске војске који су школовани за пилота 1912. у Француској. Пре тога Војислав је 1904. завршио артиљеријску подофицирску школу у Крагујевцу из које је изашао као поднаредник. Распоређен је у градску артиљерију у Нишу, и ту је остао до маја 1912. а онда је на конкурсу министарства Краљевине Србије изабран за пилотску школу у Француској. По повратку у Србију био је у Аеропланској есакдрили, и приликом једног слетања на нишки аеродром имао је удес, авион је потпуно уништен, а Војислав се дуго опорављао. Поново је почео да лети почетком Првог светског рата као извиђач са пилотом Живојином Станковићем на фронтовској линији Лозница-Крупањ-Ваљево. Касније је у недостатку других авиона добио авион РЕП – турски авион који је заробљен у Балканском рату, и на коме је раније летео у Пожаревцу. Са аеропланском ескадрилом повлачио се све до Крфа, да би затим био упућен на Солунски фронт. Прикључен је српско-француској есакдрили, али је убрзо преведен у свој ранији вод војске, артиљерију Шумадијске дивизије. У Солуну се разболео од маларије и упућен је у Бизерту на лечење. Марта 1917. преминуо је, и то игром случаја, на рукама свог командира, пилота Милоша Илића, и класног друга, Радована Радовановића, који су се случајно тада затекли у Тунису, у Бизерти. Када је умро, Војислав Новичић имао је чин поручника.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
