Свака птица своме јату лети, а птице моје горе, полетјеле су са разних крајева свијета, да би 16. фебруара слетјеле у Београд на шесто по реду прело Врличке Крајине. Око 400 људи, врличана и пријатеља, везано љубављу према родној груди или поштовањем те љубави драгих људи. Тешко да се могао наћи неко од Врличана коме мисли нису одлутале у дјетињство, у младост, на огњиште, гувно, поља и ливаде. Сјетили су се оних којих одавно више нема, комшија, школа некад пуних ђака, првих љубави, првих разочарења, првих дружења и првих успомена.
Расула се дјеца у вихору рата,
оста друг без друга,
оста брат без брата,
да л’ ће срести сеја своју драгу сеју,
да л’ ће исто друштво сједити на прелу.
Сад рањене душе, живе у туђини,
у мислима често лете дједовини,
сјећају се дана и дјетињства свога,
родног краја свима једног јединога.
Иду дани, мјесеци, године,
у срцима иста жеља бдије,
да зацијели она нема лијека,
оста огњишта жељна из далека.
Сањам често сунце над Динаром,
како јутром обасјава поља,
како снене Врличане буди,
како јавља да нам зора руди.
Сањам моје село и Свилају,
како пољем идем цркви нашој,
исто као у дане далеке,
с’ бабом идем до Цетине ријеке.
Драговић нам свима свето мијесто,
у мислима ми смо тамо често,
наш пркосни манастиру мили,
дабогда те опет срећни испунили. (С.З.)
Организатори-Драган Петковић, Драгана Томић, Јован Милаш, Милан Јовчић, Ђуро Смиљанић, Сава Цвитковац, Милан Цвитковац, Никола Маљковић, Михајло Арнаут, као и многи други који су помогли, побринули су се о свему, а водитељи, Јована Марић и Дејан Рнић најављивали су уз осмјехе тачку за тачком. Чуле су се дипле, старе, изворне пјесме, рецитације, а видјеле преслица, букаре, зовнице, прелијепе врличке мушке и женске ношње. Врлички парох, отац Лазар Пријић, стигао је из завичаја да благослови овај скуп и пренесе поздраве оних који вјерно чувају огњишта. Рецитовало се, пјевало, свирало, било је и суза и смијеха… али груди су посебно затитрале када су Врличани послије више од тридесет година опет заиграли врличко коло. За ову радост, најзаслужнија је Драгана Томић, која је пуног срца припремала културно-умјетнички програм и све од себе дала да би вече изгледало баш овако. Испунила се нада једног од организатора, Драгана Петковића, када је на почетку програма, у обраћању присутнима, рекао “Надам се да ћемо оправдати ваша очекивања и бар на кратко вратити вас у вријеме прела и посела.” Оправдана су Драганова очекивања, а и жеља нашег пјесника, Александра Васиљевића који љубав према родном крају своје мајке често претаче у стихове, а ове је посвети баш чувеном врличком колу:
Ех да ми је, да коло врличко
око мене окрене,
Доље крај Газа, на обали Цетине,
у трену кад зора над Капницом гране,
пре него је благо на испашу сашло,
кад Сунце провири, а све друго стане.
Да је коло од стотине руку,
од младости и весеља ткано,
да га ријека жубором поздрави,
кад заигра у свитање рано.
Да поскочи коло преко воде,
ситним везом ка Врлици оде,
па отален преко Отишића,
до Кољана и до Драговића.
Нека коло у Бителић стигне,
Дабар, Лактац нек на ноге дигне,
па окрене Свилајом да гази,
Маовице да су му на стази.
Коловођо, води коло своје,
нека прође и кроз Подосоје.
Док се вије Кукар нек обиђе,
и Гарјаку зера нека приђе.
У Штиково када коло крочи,
нек савије и нека поскочи.
И на крају вратит ми се мора,
кроз Цивљане и преко Косора.
Док миришу поља покошена,
цијелом колу чела орошена.
Радује се вихор са планине,
веселе се брда и долине.
Винограде коло усправило,
и ограде свуда утврдило.
По кућама радост посејало,
све разгали, свуд се запјевало.
А Динара чуди се с’ висине,
што се игра коло крај Цетине.
Што обигра свако њено село
и све позва на Врличко прело.
Ех, да ми је, да коло врличко
око мене окрене.
Као да су се и они наши драги људи, са пожутјелих црно бијелих фотографија, радовали то вече, оживјевши у сјећањима, гледајући на оне који нису заборавили земљу на којој су никли. Ми који смо отјерани са својих огњишта смо ти којима је дат тај крст, али и задатак да та наша огњишта сачувамо од заборава. Чувамо их својим молитвама, причама, окупљањима. Толико дугујемо и прецима и потомцима.