У првој фази рата у Босни и Херцеговини, тадашњи вршилац дужности државног секретара Лоренс Иглбергер без зазора је ставио до знања да је циљ политике САД у БиХ задобијање поена у исламском свету и стварање адута за побијање оптужби о „антимуслиманским предрасудама“ америчке политике на Блиском истоку.
Систематско приказивање „босанских Муслимана“ као бранилаца мулти-културне толеранције, које је уследило у америчким и западноевропским медијима, прикривало је карактер рата који је пок. Алија Изетбеговић поносно прокламовао у својој Исламској декларацији. Да он и вођи СДА не желе успостављање „мултиетничког, либералног“ друштва било је јасно трезвеним западним аналитичарима – нпр. пуковнику Џону Среју из Одељења за проучавање страних армија при копненој војсци САД: «Председник Изетбеговић и његово тајно удружење имају сасвим другачије приватне наме-ре и циљеве.»
Слична су упозорења долази-ла са разних страна политичког спектра, од Пјера Галоа, сер Алфреда Шермана и Пата Бјуке-нана на десници до Ремзија Кларка и Ноама Чомског на левици. Проблем је детаљно обрађиван у извештајима Радне групе за тероризам Републи-канског политичког комитета америчког Сената, у анализама Међународне асоцијације за стратешке студије, Фондаци-је лорда Бајрона, Кејто Инсти-тута (Даг Бандау, Тед Карпентер) и другде. Та су упозорења, међутим, рутински одбацивана од стране доносилаца политичких одлука на обе стране Атлантика, као неосноване или параноидне конструкције настале у српској пропагандној кухињи.
ЗАХТЕВИ ЗА РЕВИЗИЈОМ ДЕЈТОНА – Створена је клима која је од самог тренутка потписивања Дејтонско-париских споразума у јесен 1995. погодовала склоности утицајних личности америчког спољнополичког естаблишмента – као и њима блиских актера медијске, академске и аналитичке сцене – да заговарају унитаризацију Босне и Херцеговине и радикалну ревизију „Дејтона“ зарад постизања тог циља. Ни пуну годину дана после потписивања споразума, септембра 1996, сам његов кључни творац пок. Ричард Холбрук, заложио се за нову конференцију која би „ојачала“ до тада постигнуто. Поборници унитаризације од почетка су имали у виду јасно зацртан циљ: транзицију Босне и Херцеговине од наводно нефункционалног и ратом раздељеног штићеника ‹међународне заједнице› у тобоже стабилну, мултиетнички интегрисану, прозападну либералну демократију.
Премда је реч о личностима различитих профила, нивоа утицаја и способности – од старог манипуланта фактима Данијела Сервера до Си-Ен-Енове агитпроповке Кристијане Аманпур – заједничка им је карактеристика да наведеном циљу теже без елаборације геостратешких аргумената који му иду у прилог, без рационално артикулисаног аргумента зашто би такав исход – који би евидентно био у интересу само једне стране у трочланој једначини – био у националном интересу САД. У интервјуу канадском часопису Меклинс поводом 16. годишњице Дејтонског споразу-ма, Данијел Сервер је рекао да је требало допустити наставак борби у БиХ још 10 дана у јесен 1995, после чега би уследио повољнији политички расплет од оног у Дејтону јер би Срби били притерани уза зид. А приори третирајући пожељност ликвидације Републике Српске и стварања наводно грађанске, евроатланске, функционалне, постнационалистичке итд. Босне и Херцеговине као подразумеваног стратешког циља политике САД, они реплицирају ратне циљеве муслиманске стране и избегавају сваку деба-ту о политичкој природи, или последицама предложеног про-јекта.
СРЕБРЕНИЧКИ МИТ У ФУНКЦИЈИ РЕЗИЗИЈЕ – Упо-редо је од првог дана ступања на снагу „Дејтона“ текла и систематска кампања порицања легитимности Републике Српске као једног од два равноправна ентитета и њено приказивање као резултата „геноцида и етничког чишћења“. Свака је округла годишњица сребреничког „геноцида“ (десета, петнаеста, двадесета…) са све већим жаром коришћена као средство наметања наведене парадигме. Парадоксално, што више времена пролази то је видљивија ескалација виктимолошке реторике у циљу постизања наведених политичких циљева. Она је доживела (за сада) врхунац 13. јула 2020, са предлогом резолуције чланице Представничког дома САД Еди Бернис Џонсон, Елиота Енгела и Џејмса Мекгаверна. Посебно је вредан пажње захтев Већу за спровођење мира да преда пуна овлашћења високом представнику у БиХ за окончање „историјског ревизионизма, што се посебно односи на геноцид у Сребреници“.
Очигледно, хашки нара-тив попримио је митски, метафизички карактер. Тотали-тарно наметање тог мита пропраћено је захтевима за криминализацијом порицања хашке верзије историје и екскомуникацијом из јавног живота свакога ко испољи и најмањи знак одступања. Прихватање сребреничког мита је обавезујуће за „легитимног“ (са становишта доминантне елите) учесника у дебати о будућности Босне и Херцеговине на медијској, академско-аналитичкој и политичкој сцени евроатланског света. Лакмус тест морално-политичке подобности је прихватање конструкције о природи самог догађаја, о војно-политичким оклностима које су му претходиле, а пре свега о броју и идентитету наводних жртава. „Сребреница“ је манипулацију термина геноцид подигла у нове, неслућене сфере, са увођењем апсурдног концепта мини-геноцида који може да се догоди и на нивоу једне општине и да захвати само неке мушкарце војног узраста.
НИСУ НИ СВИ МРТВИ ЈЕДНАКИ… – Како упозорава канадски професор Вилијам Шабас, који се деценијама бави проблематиком геноцида, једна локална епозода неког рата не може бити проглашена за „геноцид“ ако сам тај рат у целини није несумњиво окарактерисан као геноцидан. Дакле, или су Срби у БиХ од почетка рат водили зарад спровођења геноцида над Муслиманима, или нису – а очигледно је да нису. У сребреничком случају, пак, логика је окренута наглавце: на основу тврдње о локалном геноциду у пет дана јула 1995, изводи се закључак да је рат који је водила ВРС у целини био геноцидан – и да је РС, као плод тог рата, геноцидна, дакле а приори нелегитимна творевина коју треба затрти.
Овако инструментализован термин геноцида губи сваку сличност са његовим изворним значењем „истребљења једне националне, етничке, расне или верске групе“. Чак и да се „Сребреница“ десила тачно онако како је приказује западна политичко-медијска и академска машина, чак и да је побијено осам хиљада мушкараца, то је осам одсто укупног броја жртава рата у БиХ 1992-95, тј.мање од 20% муслиманских жртава тог рата – рата у коме је страдало, на све три стране, у униформи или у цивилу, мање од два и по процента житеља БиХ. Упоредимо те цифре са ирачким „санкцијама масовног уништења“ које су однеле пола милиона дечјих живота – цена је по речима Медлин Олбрајт била вредна плаћања – и са ратом и америчком окупацијом који су уследили, са најмање милион жртава.
У целој игри пресудно је како западна елитна класа, која контролише политичке механизме, медије, академске институције и токове новца, валоризује геноцидне нарације и њима потом манипулише. САД и амерички савезници по дефиницији не могу бити починитељи злочина. Као што је у лето 1995. цинично рекао тадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт, у Крајини није било етничког чишћења јер је етничко чишћење искључиво српски специјалитет. У сукобима широм планете, са прецизношћу можемо установити ко су амерички штићеници а ко нису на основу политичке и медијске употребе термина „геноцид“. Ово важи не само на Балкану, него и у Дарфуру, Руанди, Д.Р. Конгу, или на Источном Тимору, где је индонежанска армија са себи подређеним исламским милицијама 70-тих година убила једну трећину становника – али влада у Џакарти, као амерички клијент, никада није била оптужена за злочин геноцида.
Како су пок. Едвард Херман и Дејвид Питерсон установили у Политици геноцида (2010), помори које врши Америка с представљају као конструктивни (нпр. ирачке санкције), а случајеви попут Крајине и Тимора, где су починитељи злочина амерички клијенти, по дефолту су „бенигни“. Ако су починитељи политички сврстани на страну супротну интересима САД, њихова злодела су „злокобна“ а жртве вредне западне пажње, саосећања, јавних израза солидарности, а потом и захтева за судским истрагама и кажњавањима. Херман и Питерсон указали су на неспособност ма ког сектора америчког естаблишмента да спозна и прихвати чињеницу да људско и материјално уништавање у Вијетнаму и Ираку није било последица случајности или некакве грешке, већ свесне политике. Та је неспособност по њима „један од највећих интелектуалних и моралних дебакла у америчкој историји. Ако израз негација геноцида има икакво значење, ми га налазимо управо овде, у редовној пракси најбогатијих и најобразованијих сталежа на свету“.
КАДА „ЗЛОЧИН“ ТО ЈЕСТЕ, А КАДА НИЈЕ? – Западна елита је навикла да игнорише или истиче и драматизује злочине стриктно у зависности од политичког статуса починилаца и жртава, или да их за оне неподобне по потреби измишља (нпр. Рачак). Пример пружа Саманта Пауер, бив. амбасадорка САД у УН, чија је књига Проблем из пакла (2002) школски случај те праксе. По њој, једини грех САД протеклих деценија јесте недовољно и неблаговремено војно ангажовање у спречавању и сузбијању злокобних злочина. Оне „бенигне“ Пауерова пренебрегава као непостојеће. Саманта Пауер је фанатични промотер мита о сребреничком геноциду. У истом духу, са истом дрско селективном методологијом, заменама теза и истим политичким циљевима, настао је читав жанр постмодерне демонологије. Данас имамо на сцени микс квазирелигије иквазинауке о менаџменту геноцида, чији су првосвештеници Рој Гатман, Аријех Нејер, Гарет Еванс, Педи Ашдаун и Кристијана Аманпур.
«Геноцид» у БиХ није се међутим догодио – не у рату 1992-1995, за разлику од оног стварног, 1941-1945. Исправка србофобно-пропагандне верзије збивања у источнобосанској енклави стога представља моралну обавезу сваког коме се гади манипулисање мртвима зарад остварења политичких циљева који немају везе с правом, правдом и истином. Није било адекватног контраудара са српске стране. Снебивањем да се афирмише истина науштрб наметнутог мита, као да се стављало до знања «међународној заједни-ци» да су Срби кротко спремни да култ «геноцида» од 11. јула 1995. прихвате данас, баш као што су мит о 4. или 27. Јулу 1941. били принуђени да прихвате после 1945.
Митови нису неприкосновени. Примера ради, непуну деце-нију после Дејтона број жртава рата напокон је био срубљен са произвољне цифре од 250.000 – која је годинама рутински навођена у западном свету као чињеница – на око стотину хиљада погинулих на све три стране. Став Документационог центра у Сарајеву, који се дохватио посла пребројавања мртвих, јесте да «без коначног обрачуна стварног броја жртава није могуће покренути процес помирења у Босни и Херцеговини». Са српске стране таквом ставу не би требало да буде примедбе: један свеобухватан, на чињеницама утемељен резиме догађаја, историјски и правно прецизан – допринео би и процесу помирења, и циљу утврђивања истине зарад ње саме.
Између чињенице да је после пада Сребренице погубљено више стотина заробљених припадника АБиХ у чину ратног злочина и тврдње да је 8000 људи побијено а десетине хиљада цивила депортовано у чину «геноцида», зјапи дубоки јаз. Тај правни, демографски, логички и форензички јаз остаје непремошћен, упркос свим резолуцијама свих конгреса овога света. Као што је постало јасно из првостепене пресуде и одлуке Жалбеног већа у случају генерала Крстића, термин геноцид у Хагу је проширен до таквог степена да је малтене неминовно да се он по стандардима Трибунала догоди у било којем рату, од Газе и Фалуџе до Кандахара и Краматорска. Тешко да постоји иједна епизода борбених дејстава, ма где и ма када, која не би могла бити окарактерисана као «геноцид» уколико то одговара западној елитној класи.
Ноам Чомски је у праву када каже да би било најчасније да се термин „геноцид“ избрише из речника до онога дана када ће поштење и интегритет постати нова норма. То се наравно никада неће десити – чиме није ниуколико умањена морална и интелектуална дужност и обавеза неприклањања лажима и подлостима, попут мита о сребреничком геноциду, без обзира на цену.
АМЕРИЧКИ ИЗБОРИ И БУДУЋНОСТ ДЕЈТОНА – Унитаризујућа константа америчке политике према БиХ из 1990-тих била је мање изражена након што је Била Клинтона јануара 2001. заменио Џорџ В. Буш. Терористички напади 11. септембра исте године одвукли су приоритете деловања САД на глобалном плану од балканских питања и фокусирали је на простор Блиског Истока. Два Бушова мандата био је предах за Републику Српску од америчког ангажмана у Босни и Херцеговини – и истовремени извор бројних притужби „унификатора“ БиХ да је Буш „запоставио“ Балкан, где су САД абдицирале своју „водећу улогу“.
Бушов период (2001-2009) пружио је шансу да Република Српска искористи одсуство вашингтонског патроната над пројектом унитаризације. Отварао је простор да се прозру блефови европских поборника унитарне Босне, попут пок. „високог представника“ 2002-2006, Педија Ашдауна, који су у одсуству америчког мандата за систематску ревизију Дејтона у суштини претили празном пушком. То није учињено јер је затајила српска аналитика, а корисних и зналачки заснованих спољних инпута није било ни из Европе ни из Вашингтона. За Србе злокобна Ашдаунова игра стога је уродила делимичним успехом.
Са доласком администрације Барака Обаме јануара 2009. године, у први мах је изгледало као да ће се стара агенда БиХ унитариста вратити у фокус твораца политике САД. Приликом свог сведочења пред Спољнополитичким одбором америчког Сената у процесу именовања за државног секретара за иностране послове фебруара 2009, Хилари Клинтон је изјавила да намерава да „незавршени посао на Балкану врати у сам врх својих приоритета“ и додала да се „неће дозволити да тамо остане недовршен посао, с обзиром на све шта је учињено деведесетих година”.
У истом духу, уочи посете тадашњег потпредседника Бајдена републикама бивше Југославије маја 2009, било је наговештаја да ће он тежити да у БиХ наметне модел и темпо реформи које би водиле ка радикалној ревизији Дејтона и јачања центра. Исте јесени, под америчким патронатом, започео је такозвани бутмирски процес – номинално као заједнички пројекат ЕУ и САД, али де факто под патронатом државног подсекретара за европска питања Џејмса Стајнберга. Он међутим није далеко одмакао, делом услед (напокон) доследног отпора српске стране даљим уступцима, а делом захваљујући постепеном попуштању америчког притиска. Већ првих седмица 2011. фокус Вашингтона био је опет скренут на другу страну, са појавом тзв. арапског пролећа, а потом војним интервенцијама у Либији и Сирији; затим са избијањем украјинске кризе, заоштравањем односа са Руси-јом и растом напетости са Пекингом.
Трампов реизбор је најбоља опција за Србе на обе стране Дрине, јер ако он буде победио ни у следеће четири године неће имати ни времена ни воље да се бави балканским питањима. У новембру 2020. изгледи демократа да победе знатни су из разлога који немају много везе са ликом и делом њиховог очигледно дементног кандидата. Западни поборници унитарне БиХ, пак, као да већ антиципирају њима наклон ток догађаја. После дужег затишја, огласили су се поводом 25-годишњице „Сребренице“ поменутом резолуцијом која је комотно могла да дође из пера Бакира Изетбеговића. Стиче се утисак да – очекујући победу Бајдена – припремају лобистички терен за убеђивање америчке јавности и законодавних тела да прихвате ангажман будуће вашингтонске администрације на привођењу крају „незавршеног посла“.
РАТОБОРНИ РЕВИЗИОНИСТИ – Као и пре пет година, у западним медијима следећих месеци наступа бујица пропагандних памфлета са захтевима активиста и лобиста да се обнови посвећеност Вашингтона и Брисела циљу унитарне БиХ, независно од околности на терену и без икакве спремности на дијалог о суштинском значењу ревизије Дејтона. Њихова запенушеност, морбидна, некрофилна посвећеност „забијању коца у срце Дејтона“ – како се својевремено изразио Џулијан Боргер у лондонском Гардијану – има своју генезу у ставовима низа јавних личности широм западног света које спадају у традиционалне „улагаче у банку српске кривице“. Међу њима налазимо аналитичаре институција попут Херитиџ фондације, Брукингс института и Вилсоновог центра, па извршиоце директива владе САД у квази-невладиним установама као што је Серверова „Национална фондација за демократију“ (НЕД), а посебан блок представља Сорошева Фондација за отворено друштво, са низом директно или индиректно повезаних квази-НВО, лобистичких и политичких гру-пација у региону и ван њега.
Једнако озбиљан проблем за очување трајног мира у Босни и Херцеговини представља чињеница да је у оквиру професионалног апарата Стејт Дипартмента трајно присутан антидејтонски лоби који само чека своју нову шансу. Добро је позната склоност бирократа да следе већ зацртане политичке координанте у приступу питањима која захтевају висок ниво упућености у детаље, креативности и спремности на моделирање нових сценарија сходно новонасталим околностима. Када се са том „бирократском инерцијом“ удружи априорна идеолошка опредељеност за одређени исход, настаје институционално опредељење које није подложно рационалној дебати или преиспитивању полазних ставова.
Они кадрови који су током рата у БиХ били тек приспели приправници и који су у то време апсорбовали вредносни оквир и политичке ставове тадашњег руководства Стејт Департмента – које је директно учествовало у припреми бомбардовања Републике Српске 1994-95. – данас заузимају високе положаје у центру америчке дипломатије. Не треба сумњати да ће ти кадрови диктирати „босански програм“ председника Бајдена, у случају његовог избора. Ово је приступ који ће изазивати дестабилизовање БиХ и региона и изнова распламсати хегемонистичке апетите у Сарајеву. Тако анахрона подршка централизму у мултиетничкој држави у супротности је са тежњама ка аутономији и децентрализацији који су видљиви широм ЕУ: од Каталоније у Шпанији до Шкотске у Великој Британији и Фландрије у Белгији.
ДЕЈТОН: ЈЕДИНА ШАНСА „МРТВАЦА КОЈИ ХОДА“ – Четврт века после Дејтона, трагикомична фарса звана Босна и Херцеговина наставља да се таљига на свом дугом путу ни у шта. Неизлечива дисфункционалност те творевине одраз је чињенице да као микрокосмос старе Југославије, БиХ оличава у себи све напетости и нетрпељивости, сва супарништва и центрифугалне силе којима је и Југославија била изложена. Ако ништа друго, крајње је време бар да се укине институција Високог представника, јер је апсурдно да једна иоле озбиљна држава има међународног тутора, као да је реч о неком афричком мандату Лиге народа из 20-тих година прошлог века. Ако високи представник опстане, онда је БиХ баш то…
У предстојећем периоду, на све захтеве за ревизијом потребно је да сви српски фактори, на свим нивоима и на сваком кораку, делегитимизују мртваца који хода званог „Босна и Херцеговина“. Ово је савршено прецизан опис државе која нема сопствену снагу опстанка, већ вегетира искључиво вољом својих иностраних ментора.
Дејтонска БиХ сада већ по-стоји три године дуже него што је трајала Краљевина Југославија. Она, међутим, може само да прижељкује чак и онај степен унутрашње стабилности који је владао – примера ради – од конституисања владе Споразума и проглашења Бановине Хрватске августа 1939. до немачког напада априла 1941. Пре или касније, пост-империјални Вашингтон и пост-меркеловски Брисел изгубиће вољу и интересовање да држе укљученим апарат за реанимацију БиХ творевине. Када се то деси, а десиће се, њена судбина биће слична судбини Улбрихтове и Хонекерове „Немачке демократске републике“ након што је Михаил Горбачов ту невољену креатуру препустио сопственој судбини у јесен 1989. Трајала је мање од 24 сата.
Ни са источне ни са западне стране северног Атлантика нема политичке воље (нити војних ресурса) за грубо сламање једног осмишљеног српског отпора даљем сечењу остатака Дејтона на шните, нити једнодушном српском противљењу увлачењу БиХ у НАТО. Да ли ће Срби ову чињеницу напокон сагледати и да ли ће се сходно њој понашати још није сигурно, али је вероватније него пре.
…
Комплетна чланак у штампаној Слободи
