Министар културе, Никола Селаковић, најавио да ће библиотеке у Србији убудуће откупљивати само књиге штампане на српској ћирилици, а не више и на хрватској латиници, осим, наравно, ако није реч о хрватским књигама.
Ова вест изазвала је огорчење код комуниста свих боја, а нарочито оних из тзв. невладиног сектора. Почеле су да се понављају фразе о богатству народа који има два писма, и то једини на свету, као да се нико други тога не би сетио, да је уистину реч о неком богатству. Истовремено, још једном се показало да многи и даље не знају којим писмом заправо пишу. Они користе само термин ‘’латиница’’, док је на мала врата почео да се провлачи и термин SR latinica. Тако нешто, међутим, не постоји. Према уставу, службено писмо у Србији је српска ћирилица. Ни у једном члану устава, нити у неком закону, не помиње се SR latinica. Сви који јавно пишу и објављују на хрватском писму крше закон. Донекле, реч је о забуни коју је изазвала комунистичка интелигенција, али и о коришћењу чињенице да је српска држава још слаба, односно да се још није опоравила од катаклизме започете 1945. године.
Да је тзв. SR latinica хрватско писмо, свако се може уверити посетом ма ког хрватског сајта. Ко жели више информација, може прочитати, на пример, књигу академика Љубомира Стојановића ‘’Живот и рад Вука Стефановића Караџића’’, написану пре више од 100 година. Ту ће сазнати како је настало хрватско писмо, тзв. гајевица, која је од Другог светског рата добила још један назив: усташица, према слову ‘’U’’, симболу усташког покрета.
Укратко, аустријски пројекат одвајања Срба од својих корена, али и од Руса и других православних Словена, започет почетком 19. века, у наше време приводи се крају: хрватска латиница доминира у натписима по српским градовима, у медијима, књигама, итд. И можда би тај процес текао несметано, да се нису појавиле нове технологије. Мада се још од 1992, када су Хрвати одустали од српскохрватског језика, и када су заштитили своје писмо, у културним установама Уједињених нација српске књиге објављене на хрватском писму уписују као хрватска културна баштина – ипак су до реакције Министарства културе довели догађаји из прошле, 2024. године. Прво, америчке библиотеке почеле су да уписују српске књиге писане хрватском латиницом као хрватске, и друго, одједном важна вештачка интелигенција, све што је написано тзв. SR latinicom, класификује као хрватско. Просто речемо, српски устав познаје само српску ћирилицу, а хрватски само хрватску латиницу, па вештачка интелигенција нема основа за другачији закључак. Исто се односи и на америчке библиотеке.
Овоме је претходио развој Интернета, посебно друштвених мрежа, који за све што је на подручју Србије аутоматски користи српску ћирилицу. С једне стране, тиме је (нео)комунистима избијен из руку аргумент да је само латиница ‘’светско писмо’’, да ћирилица није прикладна за Интернет, и сл, а с друге, ко је хтео, могао је видети да нешто није у реду, па је то увидело и Министарство културе.
Опширан чланак о томе како је хрватско писмо наметано Србима објавио сам 2003. године у часопису ‘’Погледи’’, под насловом ‘’Зашто Срби пишу хрватским писмом?’’. У наставку, тај чланак ће бити пренет, у неколико наставака.
Први Србин који се потписао хрватским писмом био је Вук Стефановић Караџић. Било је то 16. марта 1850. године у Бечу, а догађај је остао познат у историји под именом ‘’Бечки договор’’. Договор су постигли легитимни представници Хрвата из Илирског покрета Људевита Гаја и нелегитимни представници Срба, Вук Караџић и Ђуро Даничић (нелегитимни – јер су листом све српске установе биле противне ‘’Вуковој работи’’).
Поред осталог, тога дана је утаначено да друго српско писмо буде хрватска латиница, а друго хрватско писмо српска ћирилица. Испод текста договора Хрвати су се потписали хрватским писмом, а Вук Караџић – такође хрватским писмом. И у сваком обраћању Хрватима Вук Караџић и Ђуро Даничић користили су хрватско писмо, док су у обраћању њима Хрвати користили – такође хрватско писмо.
Тако је то почело…
Међутим, кад кажемо ‘’српско писмо’’, ми заправо мислимо на ‘’Вукову ћирилицу’’, а у оно доба то су била два различита појма. Под ‘’српским писмом’’ разумело се писмо кнеза Мирослава и Светог Саве, које је, реформисано више пута, до 1868. године било српско службено писмо. Користило се у свим државним и културним установама, у школи, цркви, грађанству… Укратко, њиме је писао свако ко је био писмен.
Под ‘’Вуковом ћирилицом’’, или ‘’Вуковим писмом’’, као што му име каже, подразумевало се писмо које је саставио Вук Караџић. То, дакле, није било српско писмо, а у ствари није било ни Вуково, јер он није пресудно утицао на његову израду. Писмо којим сада пишемо, наиме, направио је Јернеј Копитар, особа коју је бечки двор одредио за спровођење једног опсежног пројекта усмереног против Срба, који ће у историји остати познат под именом ‘’Вукова реформа’’. О циљу прављења новог писма за Србе, Копитар је 12. фебруара 1822. године претпостављенима поднео следећи извештај:
‘’`Рјечник` (мисли се на `Српски рјечник` из 1818. године, објављен под Вуковим именом, а уз одлучујући Копитарев рад) треба дефинитивно да утврди (српску) ортографију тако да може издржати испит пред критичарима и, истовремено, пред аустријским патриотом, који преко ње жели да олакша себи прелаз на латинични алфабет’’.
Дакле, ‘’Вуково писмо’’ је представљало једну фазу у латиничењу Срба, јер наметање комплетног латиничног писма одједном није било могуће. И овако је српски отпор ‘’Вуковој ћирилици’’ био снажан. Из правог малог рата вођеног тим поводом остала је у сећању борба око латинског слова ‘’ј’’, мада је она чинила само врх леденог брега. ‘’Вукова’’ слова су, наиме, подешена тако да у целини више личе на латиницу него на стару српску азбуку, а водило се рачуна и о томе да добар део ‘’Вукове’’ азбуке граде латинска слова.
Кнез Милош Обреновић је у вези с тим писао владици Петру Петровићу Његошу, 20. октобра 1836. године:
‘’Има једна рђава секта, вуковка названа, која дебело јер изоставља, и још гдекоја измењенија захтева, и све се бојим да не буде отров ученија ове секте и до у Црну Гору, досад свагда чисту и невредиму пребившу, приспео, и ако би то било, то би ми заиста врло тешко и жао пало, јербо је доста верно познато да та секта изостављањем дебелог јер и увођењем некаквог `ј` одводи од православља и приводи к римокатоличанству. (Познат ће Вам бити кустос Ц. К. Библиотеке, Копитар, римокатолик, овај је та ученија разврата дао Вуку, а Вук вуче туђу будалаштину не знајући ни шта вуче ни нашта. Но ово, мислим, сами за себе задржите, да не дође до нечастивих ушију.) Та је секта и овде била почела исто учење распрострањивати, но ја сам то у согласију с Митрополитом Карловачким Стратимировићем предупредио многе такове књиге у ватру бацивши а многије читавим сандуком побацавши’’.
Његош се у одговору сложио да су Вукова ‘’правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатни црквено славенски књига нашег вјероисповеданија’’. Вука није обавестио о својој преписци са кнезом Милошем и до краја живота се држао старе српске азбуке, како у својим књигама, тако и приватно.
Док се под аустријским надзором српско писмо (Вуково) приближавало латинском, истовремено је први пут у историји прављено хрватско службено писмо. При томе су се Аустријанци руководили истим принципом, у обратном смеру: хрватско писмо морало је да личи на ‘’Вукову ћирилицу’’. Зато није прихваћено писмо које је саставио Људевит Гај по чешком узору, па је тзв. гајевица модификована у правцу решења из ‘’Вукове ћирилице’’.
Још док је питање хрватског писма било отворено, многи су сматрали, па и Вук Караџић, да ће ‘’Вукова ћирилица’’ бити и једино српско и једино хрватско писмо, као компромисно решење између српских и латинских узора. Тако је Игњат Брлић из Славонског Брода писао:
‘’Шта нас уздржава да се не сагласимо један и исти језик и једном истом азбуком писати? Србо-Илири треба да попусте нешто од ћирилице, а илирски католици нешто од латинске азбуке, и да се обе партије братски сједине у од Вука истављеној средини’’.
(Брлић се, иначе, сматрао Славонцем, а Вук га је називао Шокцем пошто је био католик. Он је говорио српски језик и заправо је био један од преко милион Срба католика, који ће у наредном периоду бити похрваћени пројектом ‘’Вукова реформа’’.)
На изради једног писма за све Јужне Словене радио је и Јернеј Копитар. Како је он био главни носилац пројекта, у име Беча, то су његовим писмом имале да буду решене све полемике и све дилеме; појавом тог писма нестало би и ‘’Вукове ћирилице’’ и гајевице. Копитар, међутим, крајем тридесетих година 19. века напушта пројекат и ново писмо се није појавило. То је била срећна околност по Србе, јер је Копитарево писмо било латинично, а Вук Караџић је унапред показивао спремност да га прихвати, стално пожурујући Копитара у раду. Примера ради, он је 27. јануара 1838. године писао овом свом ментору:
‘’Вриједно је да се ви око тога потрудите, па бих ја мој Рјечник штампао и тим словима (а може бити и пјесме)’’.
Да је идеја стварања једног писма за Србе и Хрвате имала велике шансе за успех, можемо видети и по томе што је успела идеја наметања једног језика, тзв. српскохрватског. Вуку Караџићу и његовим, тада малобројним, присталицама, деловала је прихватљиво јер су Хрвати практично без икаквих отпора узели српски језик. Зашто онда – сматрали су они – Срби не би узели латинско писмо, у интересу ‘’народног јединства’’?
Наметање српског језика Хрватима изведено је ради ширења хрватског имена, и самим тим аустријског утицаја, на запад. У наредних сто година похрваћени су практично сви Срби католици у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини. Најпре је њихов језик проглашен хрватским, а онда су они преименовани у Хрвате.
П
ре овог доба, Хрвати нису имали свој службени језик. Код њих је била ситуација отприлике као сада у Индији: сви образовани Индијци говоре енглески језик, а ко не иде у школу говори само локалне индијске дијалекте. Тако су образовани Хрвати говорили латински, мађарски, италијански или немачки, зависно од историјског периода и територије на којој су живели. И некада, када су имали своју државу, од 900. до 1100. године, Хрвати нису имали сопствени књижевни језик, већ је то био латински. Латински је био службени језик у Хрватском сабору и у првој половини 19. века. Када је 1832. године један посланик затражио увођење хрватског службеног језика, свој предлог је морао да образложи на латинском, јер да је говорио на хрватском нико га не би разумео. Наиме, како нису постојале хрватске школе, књиге, новине, итд, образовани Хрвати су временом и приватно почели да користе стране језике, заборављајући свој матерњи језик. ‘’Право рећи’’, писао је хрватски историчар Фердо Шишић, пре 1848. године хрватски језик није се користио ‘’ни у кућама’’. А Антун Мажуранић је писао 1852. године:
‘’Ни најученији наши људи нису могли складно и углађено ни десет риечи проговорити нашим језиком’’.
У Хрватском сабору неко је први пут проговорио на хрватском језику (а заправо на српском) тек 2. маја 1843. године. Био је то Иван Кукуљевић, који је тада дословце рекао:
‘’Ми смо мало Латини, мало Нијемци, мало Мађари, мало Словени, а искрено говорећи нијесмо укупно ништа. Мртви језик римски, а живи језици: мађарски, њемачки и талијански – то су наши тутори’’.
Наравно, Кукуљевића нико није разумео.
Али, шта се подразумевало под појмом ‘’хрватски језик’’?
По том питању европски лингвисти нису били сложни. Једни су давали предност чакавском говору, други кајкавском, а трећи су сматрали да оба ова дијалекта припадају Хрватима. Углавном, пре аустријског пројекта ‘’Вукова реформа’’ ниједан лингвиста није сматрао штокавски говор хрватским – сви су га рачунали у српски језик. Онда је бечки двор одлучио да Хрватима наметне српски штокавски језик ијекавског (херцеговачког) наречја.
‘’То је испрвце било врло тешко многим хрватским писцима, јер су познавали само кајкавштину, у школи учили латински језик, а у обитељи говорили већином немачки. Многи Илирци почну марљиво учити штокавско наречје’’, писао је хрватски историчар Рудолф Хорват.
А хрватски историчар, теолог Шиме Љубић, средином 19. века писао је овако:
‘’Данашњи Хрвати, којих нема много, на Гајев позив одлучно одступише од свога (језика) помиешаног пориекла… те су озбиљно попримили такозване србске начине и облике језичне… до циела у учењу и у јавном животу’’. (За обиље сличних цитата читаоца упућујемо на књигу др Лазе Костића ‘’Крађа српског језика’’.)
Илирски покрет је српски језик прогласио за службени језик Хрвата 1836, а Хрватски сабор 1861. године. Била су у оптицају три имена за назив новог језика: илирски, југословенски или хрватски. Сабор се определио за трећу опцију, па је српски језик преименован у хрватски језик. По природи ствари, остављање српског имена није долазило у обзир. Па ипак, током наредних деценија Хрвати нису скривали овај чин, просто зато што то није било могуће. Људевит Гај је, још док процес није био окончан, 1846. године, писао:
‘’Ну нама још из далека није на ум пало тврдити да то није српски већ (да је) илирски језик; паче се поносимо и хвалимо Богу великому што ми Хрвати с браћом Србљима сада један књижевни језик имамо’’.
И Ватрослав Јагић је касније писао у истом духу:
‘’Само се по себи разуме да ми је било смешно када се са српске стране приговарало Хрватима (управо Илирцима међу г. 1834. до 1848) да су неоправдано себи присвојили српски језик као књижевни – место да се веселе тој концепцији’’.
Срби се, наравно, нису веселили, сем можда загрижених Вуковаца, јер је било јасно да Хрвати крађом језика циљају на многе друге ствари. Тако је француски слависта и филолог Селест Куријер писао 1875. године:
‘’Срби се револтираше… видећи да Илирци прихватају њихов језик, њихову историју и традиције, и заденуше полемику која и дан-данас траје’’.
Наиме, Хрвати нису српски језик прогласили хрватским само у том тренутку, већ, на појединим територијама, и уназад кроз векове. Српске народне песме из Босне и Херцеговине почеле су се штампати у Загребу као ‘’Хрватске народне песме’’, а Иван Гундулић и други дубровачки писци средњег века, који су као Срби писали на српском језику, проглашени су Хрватима. Дубровачка књижевност данас се и на београдском Филолошком факултету проучава као – хрватска. У почетку, међутим, тај процес није текао глатко, јер су европски ауторитети, попут цитираног Куријера, писали у корист Срба.
‘’И Хрвати су, отприлике пре 35 година, место њиховог народног дијалекта, подигли српски језик на свој писани језик’’, писао је Феликс Филип Каниц 1868. године. Тако исто био је прецизан и бечки етнограф Фридрих Самуел Краус почетком 20. века:
‘’Кад се данас говори о српско-хрватском или хрватско-српском језику одн. литератури, под тим треба разумети словенски дијалект српског племена и књижевност састављену на том дијалекту.
-Наставиће се –
