Сваки језик користи једно писмо. Када сe користе два писма, то је увек привремено. И стање у Србији и Републици Српској је само привремено: у догледној будућности једно од два писма престаће да се користи – или српска ћирилица, или хрватска латиница.
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
На конкурсу Министарства културе Републике Србије за откуп књига за библиотеке, ове године јавило се око 70 издавача, то јест, мање него иначе: Разлог: део издавача је бојкотовао конкурс, пошто су сада први пут откупљиване књиге писане само на српској ћирилици, а не и оне писане на хрватској латиници. Додуше, и да нису бојкотовали конкурс, ови издавачи не би прошли, пошто књиге штампају на хрватском писму. То су махом тзв. другосрбијанци, којима је потискивање српске ћирилице у опису посла. Тзв. невладине организације, дониране из иностранства, али и од владе Србије, објаве годишње око 500 књига. У тај број се не рачунају књиге издавача које донирају страни фондови. Они су ‘’пиштали’’ преко својих медија – који су, такође, на страним фондовима – али конкурс је завршен и фондови библиотека допуњени су само ћириличним књигама.
Наравно, нису само ‘’другосрбијанци’’ поборници латиничења Срба. То су и (нео)комунисти старог кова, југоносталгичари, или, просто, опортунисти. Већина, можда чак и 90 посто књига, као новина и часописа, ТВ станица, интернет презентација, итд, у Србији користи хрватско писмо. Ово упркос томе што је, према Уставу Републике Србије, службено писмо само српска ћирилица. Другим речима, Устав се крши на све стране, а не само у издаваштву.
Зато се намеће питање: Да ли ће одлука Министарства културе покренути клатно на супротну страну? При томе је нарочито важно држање српских лингвиста. Сада, они се готово нису чули. Претходни пут, када су удружења за заштиту ћирилице покренула велику акцију у корист српског писма, почетком 2000-тих, српски лингвисти држали су несрпску страну. На пример, према ‘’Гласу јавности’’ од 16. фебруара 2003, др Ранко Бугарски и др Зоран Пауновић ‘’кажу да је за наш језик богатство имати два писма, као и да би била штета укинути једно, поготову ако се зна да га највише користи наша дијаспора у свету, као и Срби у Хрватској и БиХ’’.
У исто време, др Иван Клајн је изјавио за Радио ‘’Слободна Европа’’: ‘’Наш језик једини у свету има два писма и треба очувати то богатство’’.
Тада се чак сматрало да странци разумеју српски језик ако се речи испишу хрватском латиницом! Ево шта је, према ‘’Гласу јавности’’ од 4. јануара 2003. године, изјавио председник Комисије за споменике и називе тргова и улица у Београду, поводом идеје да се поставе табле на кућама у којима су живели истакнути уметници: ‘’Било би лепо и да на тим таблама поред ћириличних постоје и латинични натписи, како би странац могао да се снађе’’!
Образложење што су се етикете на скоро свим српским производима писале само на хрватској латиници, гласило је: ‘’Због странаца’’!
И готово сви натписи на српским друмовима били су исписани хрватском латиницом, ‘’како би странац могао да се снађе’’.
У међувремену, држава је уочила ове апсурде, па је српска ћирилица проглашена као обавезна за државне установе и предузећа, док су, поред ње, на улицама и друмовима постављени и енглески натписи. Етикете на производима почеле су да се пишу на много језика, али ипак често недостаје управо српска ћирилица. То је један од показатеља да не постоји систем за поштовање Устава, већ да свако ради како му је воља.
У нашој малој анкети, из 2003. године, неки трговци су одговарали како употребом латинице (хрватске; за овај детаљ нико није знао) желе да им се роба продаје и на муслиманским и хрватским територијама. Говорили су да највећи део робе у сваком случају продају Србима, али Србима је свеједно за писмо, док претпостављају да муслиманима и Хрватима није, односно да би они бојкотовали робу на ћирилици. По правилу, реч је о одрицању од српског писма за највише пет посто очекиваног раста продаје на муслиманским и хрватским тржиштима.
Међутим, за овај аргумент нико није изнео доказе. Заправо, могло се, и може се, доказивати супротно. Најпре старом истином да нас нико неће поштовати ако претходно ми сами себе не поштујемо. Имамо и један посебан доказ да би муслимани и Хрвати ипак куповали производе за које су заинтересовани, без обзира на писмо. Доказ је сајт www.pogledi.rs, који је на српској ћирилици. За првих годину дана постојања сајта (2002-2003), забележене су 4.062 посете муслимана из Босне и Херцеговине (гости из Републике Српске евидентирани су посебно) и 2.438 посете из Хрватске. Свеукупно, муслимани и Хрвати чинили су четири посто посетиоца сајта, што се уклапа у споменуту трговачку процену од пет посто. Дакле, када их нешто занима, они то читају, без обзира што се са садржајем сајта не слажу (са изузетком једне муслиманке емигранткиње, која се јавила из Канаде једним потресним писмом).
У то доба, сви интернет сајтови и све новине покренуте у Србији новцем страних фондова, користили су искључиво хрватско писмо. На водећем међу тим сајтова, www.b92.net, ни посетиоцима није давана могућност да пишу српском ћирилицом. Али, на водећем хрватском сајту, www.monitor.net – посетиоци су могли да пишу и српском ћирилицом. У међувремену, ово право Србима дозволили су и сорошевски портали у Србији.
Код издавачких предузећа која финансирају инострани фондови доминирала је хрватска латиница, али било је и српске ћирилице. У једном од тих издавачких предузећа потписник ових редова имао је тада следећи дијалог:
– Зашто штампате књиге на хрватској латиници?
– Зато што сарађујемо са хрватским издавачима. Мењамо књиге са њима.
– Да ли књиге које добијате у тој размени они штампају и на српској ћирилици?
– Их!
Дакле, Срби који пишу латиницом нису ни свесни да пишу хрватским писмом. Објективно, нема сумње да је реч о хрватској латиници. Направили су је Хрвати тридесетих година 19. века, од тада је непрекидно користе као своје службено писмо, да би је, најзад, 1992. године заштитили под својим именом. Од времена Људевита Гаја хрватска латиница променила се само утолико што је сем назива ‘’гајевица’’ добила још један – ‘’усташица’’.
У свету нема народа који користи два писма. Историја бележи само два таква случаја. Средином 19. века Румуни су напоредо користили српску ћирилицу и своју, управо створену латиницу, а исто тако су и Турци почетком 20. века истовремено користили арапско писмо и своје, тек створено, латинско. У оба случаја, коришћење два писма било је привремено, до потпуног преласка на ново. Зато је јасно да је и данашње стање у Србији и Републици Српској само привремено: у догледној будућности једно од два писма у Србији и Републици Српској престаће да се користи – или српска ћирилица, или хрватска латиница.
Од када је Вук Караџић 1850. године увео хрватско писмо међу Србе, Срби њиме пишу све више, док својим писмом, истовремено, пишу све мање. Постоји само један начин да се сачува српско писмо: државним декретом, односно доношењем закона да се српски језик има писати само српским писмом, као што је то случај и са дословце свим другим језицима на свету (један језик – једно писмо; такође: један језик – један дијалект). Такав закон изгласала је руска Дума 2002. године, поводом учестале појаве да националне мањине руски језик пишу латиницом. Разуме се, националне мањине у својим језицима треба да користе своја писма.
Почетком 2000-тих, у Републици Српској странци су покушали да промене и назив српског језика. Према ‘’Православљу’’ од 1. фебруара 2003, Високи представник међународне заједнице за Босну и Херцеговину са великим овлашћењима, Енглез Педи Ешдаун, преименовао је српски језик у ‘’босанско-српски’’. Учинио је то у налогу радио-станицама Републике Српске за емитовање спотова у кампањи ‘’Сви за школе, школе за све’’. У налогу-наређењу писало је да спотове треба емитовати на ‘’босанско-српском и хрватском језику’’. Тим поводом, академик Дејан Медаковић подсетио је на неуспеле покушаје Бењамина Калаја, аустроугарског управника Босне и Херцеговине 100 година раније, да створи босански језик и босанску нацију. Говорећи о снази страних настојања у овом правцу, Медаковић је навео следећи пример: Калај је забранио сопствену књигу ‘’Историја Срба’’, у којој је, пре него што је добио овај политички задатак, као научник порицао постојање и босанског језика и босанске нације!
Према томе, чекамо да народне скупштине Републике Србије и Републике Српске учине шта треба.
