Народе мој, дижем чашу за срећу нашу, за песму, славље и добро здравље, за годину плодну, родну, берићетну, богоугодну. Нека се разбистре наши умови, нека се куме стари кумови.
Спаси нас Боже беде и рата, помири с братом, завађеног брата. Нек песмом јече брда и долови, нек су нам стоке пуни торови, а куће дечјег смеха и среће. Спаси нас Боже сваке несреће! Жените се, удавајте, волите се множите се, напуните школе, унуци, праунуци, ђедови вас моле. Орите њиве, садите шљиве куда је никло трње и жара, док семе клија, нек се бекрија, ма биће берићета и пара! Чувајте шајкачу, гуњ и опанке и јелечић своје баке, наше старе обичаје, традиција нек нам траје. Крсну славу, кућног свеца нека памте ваша деца, свето тројство за херојство, мир духовни и спокојство , сачувајте за потомство. Свуда пођите, кући дођите! Где сте никли и поникли, ту плодите и родите, семе своје оставите. Не жудите за земљом туђинском, народе мој, гадно се време спрема, не дајте да нас нема!
Моје здравице су мешавина ерског хумора и мог талента да „опишем“ актуелну ситуацију.
Тако говори Будимка Тошић, из Ужица, како каже, универзалну здравицу, чији је она аутор. Једина је жена међу здравичарима у Србији, и иако као жена здравичар, привлачи пажњу, још већа занимљивост јесте податак да је Будимка слепо лице.
Здравице као део традиције до данас су се одржале, здравица је један од старих српских обичаја, без кога се не може замислити било које весеље, свадба, веридба, пунолетство, рођендан, рођење и крштење…. посебно у руралним деловима Србије. Здравичари су најчешће мушкарци који са чутуром и чашицом у руци наздрављају домаћину и гостима, пожеле им добро здравље, срећу и напредак у свему. Они који добро знају, кажу, Будимка је порушила све предрасуде, једина је здравичарка међу мушкарцима, а слепа. На бројним такмичењима здравичара широм Србије, Будимка је добила прве награде. Више је разлога да упознамо Будимку.
“Моје здравице и нису тако класичне, свадбарске, славске, ја просто направим неку мешавину поезије и здравице. Здравица је део наше историје, битно је да буде духовита и ја сам одлично употребила наш ерски хумор, и свој таленат да брзо уклопим стих у ситуацију, и ето здравице, а све су потекле из моје главе. Дотакнем се у здравици разних тема: и чашице и ракијице, и ситуације садашње, прошле, пецнем и политичаре. Има ту и ироније, хумора, за сваку ситуацију понешто, моје здравице су углавном мало дуже, а ова коју сте напред забележили, зовем универзалном здравицом, говорила сам је на фестивалу ракије у златиборском селу Шљивовици, и била сам врло запажена.”
Пре десетак година са својим здравицама у селу Шљивовици, на “Ракијади” фестивалу најбољих ракија у Западној Србији, појавила се Будимка први пут као здравичар, јер овај фестивал познат је и као такмичење здравичара Србије. Будимка је желела да се окуша у том такмичењу, а разлог више – златиборско село Шљивовица, њено је родно село.
“Сви су тада били изненађени мојим наступом, говорила сам једну здравицу која је химна ракији и самом фестивалу. Питали су се људи, одакле ми смелост да се такмичим, посебно што сам са два процента вида, слепо лице. Али, ја другачије размишљам, волим да живим пуним животом, свој хендикеп не доживљавам трагично, знам и од горег има горе, што не могу сама, други ми помогну, зна се живите не како хоћете, већ како морате. И тако ја наступим на том такмичењу, публика и остали такмичари, после изненађења, били су одушевљени, посебно количином може животне енергије. Све им се допало, моја здравица, мој наступ. И тако те године једногласно добијем прву награду за своју здравицу, замислите, жена здравичар, међу бројим мушкарцима здравичарима из целе Србије. Наравно, и мени је било драго, онда сам кренула и на друга такмичења по Србији, живим за те наступе на којима говорим своје здравице. Срећна сам што могу да допринесем тим манифестацијама, посебно “Ракијади” у мојој Шљивовици.”
Будимка каже, није по свадбама говорила здравице, ту су чауши главни, нити по неким приватним весељима жели да говори здравице, направила је изузетак на свадби својим кћеркама, и на једном осамнаестом рођендану девојци која живи у Америци, а у Србији је обележила пунолетство: “Сазнала је за мене преко интернета, и замолила ме да за њу, њене пријатеље, Србе, али и Американце говорим здравицу на њеној свечаности. Било је лепо, гости одушевљени.”
Будимкина чутурица руском амбасадору
Пребира Будимка по својим наступима у Србији, и издваја фестивал “Шљивијада” у Блацу. Тамо је била позвана од стране Савеза слепих Србије да говори неку пригодну здравицу:
“Као специјални гост здравицу сам говорила одмах после наступа руског амбасадора који је као почасни гост отворио фестивал. Носила сам чутурицу на којој је писало “Из Србије брале”. Када сам завршила здравицу, господин Александар Конузин је желео лично да ме упозна. Пошто солидно говорим руски, мало смо ћаскали, и ја сам му поклонила ту чутурицу пуну ракије. После сам чула, чутурица је са њим отишла у Русију. Ишла сам раније на бројне манифестације, у Инђији, манифестација “Гарави сокак” и “Ноћ боема”, говорила сам своју поезију, имам две збирке песама, била сам на песничким манифестацијама у Ћуприји, Ћићевцу, није лако било ићи на све стране, увек морам да имам пратиоца…”
Будимка нам објашњава, здравица не би била права ако не садржи сатиру, ако некога не опомене, не пошаље поруку. И ако није актуелна. Жели да нам каже баш једну увек актуелну, српску, и политичку, каже настала је за време неких ранијих избора:
“Мало, мало па избори, оду једни, дођу други, мислиш, бољи, оно гори! Од кампање, до кампање, просипају своје знање, и нуде нам благостање. Сабирају деле, множе, ал никако да се сложе. Демократија је брате, живиш живот све на рате. И ако си нешто стеко, узеће ти сутра неко, измислиће они ново у закону неко слово, због камате и дугова, остаћеш и без другова. Можеш радити шта хоћеш, можеш рећи, па порећи, изгубити, а и стећи, од закона побећи, а кад стигне казна божја, е ту не можеш побећи !Признаћете није лако политичар данас бити, странки много, а ти гледај којој ћеш се приклонити. Ал, морамо разумети и лидере мудре наше, јер од када свет постоји, великих се мали плаше. Судбину нам свима кроје у Бриселу и Хагу где протуве белосветске просипају своју снагу. Ако им се ко појави и размишља својом главом, припрете му санкцијама и међународним правом. Мало милом, мало силом, док наметну вољу своју, тако вуци буду сити, а и овчице на броју. Политика бизнис врло добар, и врло уносно звање, не захтева неко знање, дал овако или онако, њом се данас бави свако!”
“ У колевци неких трава”
Тако Будимка данас види српску стварност, прича како је најпре почела да пише поезију , има две збирке, теме су различите, од песме, до песме: “ Имам доста песама за децу, када сам правила збирке онда сам их класификовала, тако се прва збирка зове “У колевци неких трава” песме се односе на тај златиборски колорит, на моју Шљивовицу. Друга збирка је “Сунце на прозору”. Последњих десетак година, много више пишем здравице, које, ето, брзо настану у мојој глави. Ево једне здравице за младе. Иако не видим, одлично знам како се данас понашају, те отуда и ова пригодна здравица.
Ево чаше за младе наше, студенте, ђаке, девојчице и дечаке, што се муче, школе уче, језике стране многе, да стану на своје ноге. А кад стану, тад нестану. Ко прилику згодну нађе, из Србије земље брише, не враћа се никад више. Кажу, овде хлеба нема, тамо негде биће боље, ако мисли да је боље, широко му равно поље ! Сад је ера компјутера, сви у виртуелном свету поваздан на интернету и мобилном телефону, у неком свом фазону. Доколица гуши, смара, нема посла, нема пара, а кад падне ноћна тама, хајде на пиће у кафиће уз музику или пивце, да опусте мало живце. Маме, тате, паре дајте, и ништа их не питајте, куда иду и шта раде изгубљене младе наде! Необична мода са запада сада нама стиже, ко је мушко, а ко женско, то сигуран ниси више. И музика чудни звуци бомбардују са свих страна, кад ко зине да запева, мислиш дал је са Босфора, Индије, ил Техерана. Голо босо, нашминкано, набрекло од силикона, не дај боже ког да пипнеш, пукло би попут балона!
Победила све предрасуде
Наша саговорница каже, када се појави на некој манифестацији по Србији, обично је питају, како уопште функционише, како све запамти, како говори своје здравице , а не може да чита:
“Сећам се као дете сам носила наочаре са великом диоптријом, чак до минус десет, и у једном моменту ми нису помагале ни наочари, ни сочива, вид ми је нагло пропао и баш у то време медији су писали о познатој очној клиници у Русији. Моји родитељи су ме послали тамо, и то ми је била сламка спаса. Успели су да ми сачувају минимум, односно два посто вида. Ја сам једно време ишла у редовну школу, у гимназију у Ужицу, а после сам уписала Економски факултет у Београду, али није било шансе за моје студирање. Слепило је било јаче од жеље да завршим студије. Вратила сам се у Ужице и уписала Вишу васпитачку школу, те сам касније једно време радила са децом. Нисам била у стању ни да читам ни да пишем, и све што сам имала, имала сам у глави. Кћерка и зет су ми купили диктафон, па сам почела диктирати. У међувремену сам присилила себе да научим Брајево писмо и имам Брајеву машину, коју сам добила од Савеза слепих Србије. Међутим, то Брајево писмо је само начин комуникације међу слепим лицима. Онда сам купила лаптоп, прошла сам обуку, имам говорни софтвер, и сада помоћу гласовних команди све пишем у рачунар, па ми то после неко штампа. Ето, постоји та нека моја енергија, и често се сетим Ајнштајнове реченице да је лакше разбити атомско језгро него предрасуде. А ја волим да разбијам те предрасуде, и о слепим људима и о женама као слабијем полу. Ја заправо нисам опседнута тим мојим проблемом, помажу ми пријатељи, породица, где може, где не може, једноставно схватим да не може. Захваљујући гласовним командама у рачунару, ја данас читам звучне књиге, а током ванредног стања и епидемије, бројне књиге сам прочитала. Срећом, ужичка библиотека има неколико стотина књига за слепе, те су ми увек на располагању.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
