Изнад пространих пашњака, висоравни и планинских врхова, пре скоро сто година “јездиле” су једрилице, јер Златибор је у време Краљевине Југославије, био највећи српски једриличарско-спортски ваздухопловни центар. Бележи се како је једна изузетна генерација сањала, и остваривала своје снове о летењу изнад златиборских највиших тачака: Торника, Чиготе, Криве Брезе.
Утицај немачких једриличара
Једриличарство у Србији почиње да се развија тридесетих година прошлог века по угледу и уз утицај развијеног спортског ваздухопловства тадашње Немачке. Као поражена страна у Првом рату, Немачка је тада изгубила право да развија ратно ваздухопловство, те се окренула безмоторном летењу. За кратко време Немци су обучили велики број једриличара, моделара, убрзано развијајући свест младих према авијацији. Велики успех немачких једриличара за кратко време пробудио је интересовање и у Краљевини Срба Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевини Југославији, и тако је већ 1921. године основан „Српски аеро-клуб“. Први школовани једриличари били су чланови Аеро-клуба „Наша крила“ који је 1932.године упутио два члана на обуку у Немачку.
Златиборски идеални услови за једриличарски спорт
Аеро-клуб „Наша крила“ је половином августа 1932. године на падинама Авале отворио прву једриличарску школу у Србији. Исте године основан је и Академски аеро-клуб који је окупљао првенствено студенте Београдског универзитета. Златибор се од 1934.године помиње као потенцијални центар за развој једриличарства, првенствено због идеалних природних услова. То су благе зиме и релативно топла лета, где средња годишња температура износи око 7 степени, а средња летња температура 18 степени, а познато је, планина Златибор има више од 2000 сунчаних сати годишње. Зна се, за једриличарство су од посебног значаја квалитетни ветрови, од којих су на Златибору најчешћи североисточни и југозападни. Североисточни је хладан и јак ветар, који доводи до пада температуре, а дува од октобра до маја. Југозападни и јужни ветар са собом доносе топле ваздушне масе, које зими ублажавају хладноћу, али лети имају контраефекат да доводе до смањења температуре, те на Златибору током летњих месеца, никада нема несносних врућина.
Највећи једриличарски центар на Балкану
“Прва испитивања изведена су у августу 1934.године када је познати инструктор једриличарског летања Аца Станојевић посетио Златибор. Био је одушевљен конфигурацијом терена, климом и рељефом ове планине. Након повратка у Београд, Станојевић је изјавио да је Златибор идеалан терен за једриличарство јер има лепе висове који су погодни за једрење. Исте године на Златибор су стигли и чланови Академског аеро-клуба, предвођени Борисом Цијаном и Димитријем Ламбергом. Логор је постављен код Краљевих Вода, данас је то строги туристички центар Златибора, а за летење је одабрана висораван Крива Бреза, која се простире у правцу северозапад – југоисток. Једрење је било могуће уз северни и североисточни ветар који су стварали повољне узгонске струје”, наводи се у “Годишњаку југословенског ваздухопловства” за 1934. годину. Пише и да је већ формирана једриличарска група „Златибор“ Академског аеро-клуба. Резултати групе били су скромни, радило се само о пробним летовима, али је управа Клуба донела одлуку да се отвори стална једриличарска школа, односно центар на Краљевим Водама. А, после неколико месеци, Југословенски Краљевски академски аеро-клуб из Београда, основао је Једриличарски центар на Златибору. То је био највећи и најорганизованији једриличарски центар како у држави, тако и на простору Балкана.
Једриличарска школа, пилот Волф
Школа је свечано почела са радом 24. јуна 1935.године када је на Златибор стигла група од 20 ученика, а међу њима су биле и три девојке. Логор од војних шатора је постављен на ободу Тић поља, на коме је данас изграђено насеље, комплекс апартмана, под именом “Јелена Анжујска“. Први наставник летења био је Јохан Волф, пилот из Салцбурга, а за обуку је обезбеђена једна једрилица. Волф је уједно био и управник школе, обука у летењу почињала је рано ујутру, и трајала до подне, и поподне од 15 до 19 сати. Стари Ужичани сећали су се пилота Волфа, кажу,” током дана приликом тренаже стално је био у кратким тиролским панталоницама, а у школи захваљујући њему, било је све уредно и владала је војничка дисциплина”. Резултати прве школе једриличарства на Златибору били су скромни: од 17 полазника нико није завршио курс, а извршено је 10 стартова. Најдужи лет трајао је 4 минута, а летело се укупно 15 минута. Није то поколебало заљубљенике у једриличарски спорт. Резултати су већ били бољи следеће године, када су једриличари имали 60 летећих дана са 1.066 стартова. Летело се укупно 12 сати и 26 минута. Тада је додељена 61 диплома. Управник школе на Златибору био је Војислав Радосављевић, а секретар Драгослав Шобота. Следеће године догодио се у једриличарској школи и један удес : 27. септембара погинуо је бугарски студент Никола Џабарски у току једриличарске обуке. И то је био једини удес који се догодио на Златибору, док је постојала једриличарска школа.
Једриличарски дом на Златибору
За Златибор је посебно важна 1937.година када је донета одлука да се изгради једриличарски дом и хангар за смештај и једрилица, а већ следеће године реализована је ова одлука. Команда војног ваздухопловства Краљевине Југославије обезбедила је неопходна средства, а Дринска бановина је уступила земљиште на коме је изграђен хангар и Једриличарски дом, а за управника је постављен Иван Кавић.
Изградња Једриличарског дома била је знатан помак за удобност полазника школе. Дом је грађен у стилу златиборске брвнаре, обложен је обловином, а располагао је спаваоницом за 80 ученика, трпезаријом, кухињом, купатилом са десетак тушева, терасом дуж читаве зграде и административним просторијама. У хангар се могло сместити петнаестак једрилица, и столарска и браварска радионица за одржавање и поправке једрилица. Постављена је и привремена метеоролошка станица у којој је током летачке сезоне боравио један војник из Ваздухопловне метеоролошке службе. Две године касније, 15.јула1940.године, била је изграђена стална Метеоролошка станица, на надморској висини од 1.017 метара, која и данас на Златибору постоји и ради.
Поред једрилица златиборски једриличарски клуб 1939.добио и аутомобил са витлом, користио се за полетање на две локације: у подножију Криве Брезе, и код места Шаиновци на Водицама, испод врха Торника, где је аутовитло подизало једрилицу чак 300 метара изнад земље. Постојала је и затворена ауто-приколица, служила је за транспорт летилица, најчешће за аеро митинге и такмичења. Транспорт летелица на врх златиборских висоравни вршен је са посебно прилагођеном коњском запрегом мештана, који су за труд и рад плаћани по сату. Остало је у сећању да су то радили Миленко и Јосип Терзић и Средоје Урошевић из златиборског села Алин Потока. Чак је, приликом, једног лета и Јеленко Бучевац из златиборског села Криве Реке, касније и познати публициста, привредник, помагао коњском запрегом.
Ужички гимназијалци у једриличарству
Присуство једриличара на Златибору повећало је интересовање младих Ужичана за летење и у Ужицу је 1935.године формиран аеро-клуб „Златибор“. У Ужичкој гимназији је у јануару 1936.године основан Подмладак Аеро-клуба, чији чланови редовно посећују аеродром Краљево. У раду Ужичког клуба се посебно истакао Михаило Грбић Калчо, који се ангажовао да се у фабрици паркета и намештаја Ђоке Поповића изради једрилица „Летећи ђаво“ означена као К1- YУ. Ова једрилица је први пут полетела са Доварја (брдо на улазу у Ужице) а затим је пребачена на висораван Смиљански закос, на Златибору, где је, уз погодне ветрове, могла да лети и дуже од 15 минута. Ужички гимназијалци су 1938.године формирали летачку групу „Стрела“ која је имала 20 чланова. У почетку “Стрела” је израђивала летачке моделе, а 1939. израђена је и прва једрилица коју су гимназијалци назвали “Цеглинг.”
Школа на Златибору, најбоља у Краљевини Југославији
Рад једриличарске школе на Златибору током 1937. и 1938. високо је оцењен, а клуб је прославио пет година постојања. Највећи број полазника школе био је из Војводине, затим Београда, Крагујевца, Ниша. Ужичана је било мало. Летачка сезона 1937.године завршена је са преко 4.000 успешних стартова, а додељено је и 218 диплома, исте године школа је добила на поклон једрилицу „Врана”, од групе ученика „Крилце“ из Треће мушке гиманзије. Једрилица је на Златибор стигла уз помоћ групе „Девети“ која је имала транспортну приколицу. Школске 1938.године на Златибору се обучавало 119 ученика, извршено је преко 3.500 стартова а додељено је 105 диплома, а следеће године додељено је 168 диплома, и према постигнутим резултатима ова једриличарска школа имала је најбоље резултате у Краљевини Југославији. Исте године на Златибору је Србо Аранђеловић из Ужица са непуних 16 година постао најмлађи „Ц“ пилот-једриличар у Европи.
Школске 1940.године обука је завршена са изванредним резултатима, додељене су 162 дипломе, а школа је имала 14 једрилица, аутовитло, транспортну приколицу и пратећу опрему на чему би јој завидели и неки данашњи клубови. Исте године одржана је и Четврта земаљска утакмица летећих модела – једрилица. Такмичењу је присуствовала посебна делегација из Београда коју је предводио Тадија Сондермајер, председник Краљевског аеро-клуба. Треба поменути и рекорд Георгија Нинчића који је, летећи на високоспособној једрилици „Grubau Bebi II A“ августа 1940.године полетео са златиборског врха Чиготе и летео 2 сата и 45 минута, а затим је успешно слетео испред хангара на Краљевим Водама. За Академски аеро-клуб 1940. је била година великих планова, до тада се сматрало да је Златибор добар полигон за основну једриличарску обуку, али да није подесан за полагање „Ц“ испита. Како је за свега пар дана у септембру 1940.године 10 ученика положило „Ц“ испит, ова тврдња брзо је демантована.
Почетком рата, све је уништено
За 1941.годину планирана је модернизација школе, набавка нових једрилица, повећање једриличарског дома и хангара. У плановима је било и коришћење авио-запреге и изградња полетно–слетне стазе. Априлски рат је зауставио све даље планове, а у јесен 1941.године, тачније 8.децембра након што су немачке снаге стигле на Златибор, хангар и једриличарски дом су спаљени. Ратни вихор је ”растурио” и Академски аеро-клуб тако да је, након завршетка Другог светског рата, у заборав пала и Једриличарска школа на Златибору.
А да се не заборави, у “Годишњаку југословенског ваздухопловства” наводи се: “За школу златиборског једриличарског центра, посебно су заслужни наставници летења: Недокланац Душан, Ђорђевић Константин, Волф Јохан, Јовановић Марко, Поповић Чедомир, Војновић Милош-Лаутнер, Нинчић Георгије, Илић Тихомир, Попов Лука, Мирић Боривоје, Јаклаћ Богумил и Поповић Бранислав. Нажалост, ратна дешавања Другог светског рата прекинула су огроман рад и ентузијазам једриличара и њиховог центра. Дом једриличара су до темеља спалили немачки окупатори.
Не треба заборавити да је из редова златиборских једриличара и Једриличарског клуба, и Академског Аеро-клуба поникла читава плејада асова нашег ваздухопловства. Многи од њих су касније били ангажовани у ратном ваздухопловству, привредној авијацији, а нарочито у цивилном ваздухопловству ЈАТ-а.” После завршетка Другог светског рата, нико у Србији није показао интересовање да обнови до рата највећи једриличарски центар Југославије. Дошла је нова власт коју је интересовало нешто друго, старе пилоте и чланове краљевских клубова су се решили метком, а народ послат у страх…
Тек последњих година параглајдисти почињу да откривају погодности овог спорта на Златибору, те се овде све чешће могу видети полетања са златиборских врхова.
