ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА ЗБОРНИКА РАДОВА “СТРАДАЛНИ ПУТ ОД ВЕЗИРОВОГ ДО ЗИДАНОГ МОСТА”
И познаћете истину и истина ће вас ослободити.
(Св. Јеванђеље по Јовану, 8:32) Страдални пут преко 15.000 припадника краљевске војске, народа и свештенства, од поласка из Зете и Подгорице прве седмице децембра 1944. до голготе у Словенији другом половином маја 1945. године, убедљиво је и бројем и трагом највећа трагедија у историји српског народа Црне Горе и Боке. Масовни покољ је од стране џелата претворен у табу тему. Гуран је у заборав током више од пола века страховладе Јосипа Броза и његових наследника, али је истину било немогуће сакрити.
Идеолошки и морални баштиници лика и дела тог злочинца и данас би да забране сећање на чињеницу да су најмање 11.000 тих страдалника побили Титови партизани, без суда и пресуде, на стратиштима Словеније између 15. маја и првих дана јуна 1945. Апологети тог злочина (притом самозвани антифашисти!) желе да се мук настави у недоглед – да о масовном покољу, од кога стаје дах, ћутимо као да се није догодио.
А реч је о злочину равном ономе у Катинској шуми 1940. године, о коме зна цео свет. Реч је о најгорем злочину почињеном у Европи након Другог светског рата.
Та се фраза у западним медијима често али нетачно користи за нека збивања на просторима Југославије током 90-тих година ХХ века. Kњига о страдалном путу, зборник радова десет аутора који је аутор овог текста имао част и задовољство да уреди по благослову митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, указује да та тврдња није тачна. Најгори злочин после краја рата, недуго по његовом формалном окончању 9. маја 1945, заправо је починила Титова партијска војска под командом зликоваца достојних свог самозваног маршала.
Жртвама страдалног пута од краја јесени 1944. до краја пролећа 1945. дужни смо трајни помен. Обавезни смо да опојемо хиљаде наших сународника, рођака и комшија који су побијени без суда и пресуде, којима је одузето чак и право на обележени гроб као елементарно људско право сваког иоле цивилизованог народа овога света.
То је право десетинама хиљада Срба било ускраћено. Од краја Другог светског рата у Европи па све до почетка распада Југославије пола века касније, у њој није било могуће озбиљно бављење новијом историјом. Јосип Броз Тито је наложио свим „Југословенима“ да своја сећања на рат уложе у заједничку банку Народноослободилачке борбе и фашистичког терора као равноправни акционари.
То Брозово здање било је изграђено на три фикције: 1. на миту о једнаком доприносу свих народа победи партизана у НОБ; 2. на миту о равноправном страдању свих етничких група под „окупатором и његовим домаћим слугама“; и 3. на посебно опаком и злонамерном миту о једнакости усташа и четника у политичком и моралном смислу. Сходно томе, Србима није било дозвољено да буду персонализовани као жртве, док су припадници других формација ретко именовани као починиоци – да о припадницима победничке Партије и њене војске не говоримо.
Историјска је чињеница, међутим, да је дивљање комуниста почело већ првих месеци немачко-италијанске окупације 1941. године, у Црној Гори и Херцеговини пре свега, када су они почели да убијају угледне људе који су имали утицај и углед у народу али нису прихватали бољшевиичку идеологију. Тако је почело крваво коло грађанског рата, у Црној Гори и другде, које је трајало четири кошмарне године.
Тај грађански рат, историјска је и непобитна чињеница, покренули су комунисти. Мора да се именује кривац: КПЈ на челу са Титом. Услед њихове идеолошке острвљености, у међусобним обрачунима пострадало је далеко више житеља данашње Црне Горе него у борбама са непријатељем.
Наравно, било је злочина које су починили и четници. Све жртве и злочине треба пописати. Треба извршити ексхумацију свих јама по Црној Гори и Херцеговини, које су комунисти већ од лета 1941. пунили „неподобнима“. Окончања тог грађанског рата и помирења не може бити док се не расвијетле сви злочини, без обзира ко их је чинио.
Главни циљ ове књиге јесте сазнање истине као предуслов помирења. Она такође пружа велики допринос европском путу Црне Горе, путу који уосталом представља стратешко опредељење свих водећих странака те државе. Парламентарна скупштина Савета Европе донела је, наиме, у јануару 2006. године Резолуцију 1481 о нужности међународне осуде злочина комунистичких режима. Резолуција указује да су на власти у неким земљама још увек партије које нису изразиле жаљење због злочина комуниста и посебно истиче да стога житељи неких бивших комунистичких земаља нису свесни тих злочина.
Апсурдно је чак и помислити да Црна Гора може бити примљена у ЕУ а да се претходно не суочи са злочинима комуниста и не осуди их. А да парадокс буде потпун, управо противници таквог суочавања, апологети комунистичких злочина и поборници очувања мита о Брозу и „НОБ“, себе представљају као тобожње борце за „европске вриједности“.
Захваљујући таквим бранитељима злочина и злочинаца у Црној Гори и даље доминира комунистичка, црно-бела слика о „ослободиоцима“ и „домаћим издајницима“. У јавном дискурсу и медијима, на универзитетским катедрама, а поготову у невладином сектору, доминирају субјекти који репродукују једну суштински зликовачку идеологију. Они и данас тврде да су поступци везани са успостављањем власти КПЈ били легитимни и оправдани, а да је свако подсећање на злочине комуниста пука „ревизија историје“.
Њиховој доминацији полако али сигурно долази крај; и крајње је време за ревизију лажи. Спознаја истине чини нас слободним људима, а слободан живот једини је живот достојан човека.
