Подсећање на дане после Другог светског рата и долазак српске емиграције у Америку у Извештају 11. Конгресу СНО који је потписао тадашњи секретар Лука М. Пејовић ( 2. део)
Групне гаранције и решење Српске народне одбране
У међувремену, на инси-стирање хуманих организација, a са добром вољом ДП комисије у Вашингтону, уведене су групне гаранције, такозвани „Бланкет Ашуренсес“. Предности „Бланкет Ашуренса“ биле су многобројне. Али једна предност је била најважнија: уместо да се за одређене људе траже гаранције које би испуњавале захтеве закона, новом праксом тражени су људи за одређене гаранције. На основу „Бланкет Ашуревса“ једна званична хуманитарна организација могла је испунити и потписати један формулар и уз њега прикључити неколико стотина или неколико хиљада имена људи којима је загарантовала прихват на пристаништу, транспорт, и по доласку у место опредељења, кров и запослење. Овакву гаранцију надлежни су сматрали као правоваљану и нису правили питање да ли ће дотична организација бити у стању да све те људе стварно збрине кад дођу у Америку.
На седницама Централног одбора СНО често се говорило о проблему расељених лица и тражило начина како да се проблем реши. Чим су уведене групне гаранције Централни одбор је решио да изда афидевит за неке две хиљаде особа, верујући да ће створити могућност да од свога чланства нађе новчана средства за прихват ових људи. Епархија је већ била потписала за неколико стотина људи који су већ почели стизати. Немајући материјалних средстава, Епархија се нашла у тешком положају, јер не само што је требало утрошити велика средства за превоз људи до Либертивила, већ је у Либертивилу требало створити један апарат за запошљавање ових људи, а да и не говоримо о новим групним гаранцијама које је Епархија, односно њен Одбор, требао да изда за хиљаде других. По овом питању трећа америчко-српска организација, Српски народни савез, због својих статута као осигуравајуће друштво, није могао ништа учинити. Ситуација је била врло критична, јер сад кад су такорећи врата Сједињених Држава била отворена за хиљаде наше пострадале браће, није било материјалних могућности да се посао обави.
Централни одбор Српске народне одбране замолио је свога председника, брата Михаила Дучића, да сам лично и помоћу својих пријатеља, створи један капитал од 50.000 долара као зајам Српске народне одбране с тим да СНО тај дуг врати кад новац наплати од људи по доласку у Америку. Г. Дучић се прихватио овог посла и сам лично са својим секретаром отишао у Либертивил и саопштио двојици српских владика, Николају и Дионисију, да СНО прима на себе да створи финансијска средства за прихват, превоз, смештај и упослење новодошле браће. Ово решење примљено је са великим задовољством. Том приликом владика Николај рекао је: „Осећам се као да сте ми са груди скинули један велики камен“. To је било заиста тачно: СНО је скинула камен са груди наше Епархије, али га је за то ставила на своје груди.
Српска народна одбрана није могла стати на 2.000 издатих афидевита, кад се посла примила она je себи ставила у дужност да га оконча до краја. Пристизали су нови спискови на хиљаде имена
ОРГАНИЗАЦИЈА ОТСЕКА ЗА РАСЕЉЕНА ЛИЦА
Овом одлуком Централног одбора Српске народне одбране, брига око довођења и смештаја српских избеглица прешла је потпуно на терет Српске народне одбране. Да би се потпуно одговорило овом новом замашном задатку, било је неопходно потребно створити материјална средства, организовати канцеларије са стручним особљем и ступити у везу са многим државним органима у чију је надлежност Закон о усељењу спада.
А. Финансирање
Најтежа брига је била у стварању материјалних средстава. Проблем пребацивања и смештаја људи је био неминован и није било времена за организовање неке шире кампање за скупљање новца. Сем тога, посао је изискивао једну одређену своту новаца за почетак и у том се није могло ослонити на евентуалне прилоге који би се могли скупити. Зато се морало потражити, друга, бржа и ефикаснија средства.
1. Почетни капитал
Неколико дана после посете председника Дучића епископима Николају и Дионисију, приступило се стварању фонда за Одсек за расељена лица. Председник Дучић дао је својих 15.000 долара и од својих при-јатеља донео је следеће своте:
Миленко Живановић 5,000
Јово Џосеф Були . . 5,000
Глишо Рапајић . . 5,000
Америчко- српско културно
удружење . . 5,000
Марко Косовац . . . 5,000
Рако Папић . . . 2,500
Јово Марић …. 2,000
Марко Радусиновић 2,000
Илија Тараило . . 2,000
Лазо Владетић . . 1,000
Ђорђе Митровић . . 500
Квота од 50000 долара била је испуњена али се убрзо показало да је то за овај посао врло незнатна сума. Српска народна одбрана није могла стати на 2.000 издатих афидевита, кад се посла примила она je себи ставила у дужност да га оконча до краја. Пристизали су нови спискови на хиљаде имена, док је канцеларија испуњавала групне гаранције недељама и месецима и потписала више од 14.000 афидевита за 14.000 особа. Међу овима је било на стотине породица са нејаком децом, зима се приближавала и број долазећих растао све више и више.
2. Зајмови од организација и појединаца
Према споразуму са Епархијом, СНО је преузела пројекат са првим децембром 1949. године. Тада је већ у Чикагу имала проширене канцеларије и повећано особље, a у Њујорку, при Катедрали Св. Саве, отворила канцеларију за прихват са потребним особљем. Тих дана прилике су биле врло тешке за Српску народну одбрану: у јануару и фебруару 1950 године почетни капитал од 50.000 долара био је већ утрошен; радова у Америци још није било у изобиљу, а сваког месеца пристизало је у пристаништа Бостона, Њујорка и Њу Орлинса од две до четири стотине људи, жена и деце. Средства су се морала тражити да би се започети посао продужио.
У то време СНО одлучује да се обрати на своје пријатеље, разне протестантске организације, за помоћ. Преко Светског савеза цркава издејствована је позајмица у износу од 27.000 долара. Сем ове позајмице од протестаната Српска народна одбрана је уживала кредит код многих транспортних и железничких компанија: Грејхаунд Бас Лајн, Њујорк Централ Железничке Ко., Пенсилванија Железничке Ко. и других.
Вредно је споменути да су и нека новодошла браћа, на апел Српске народне одбране или својом приватном иницијати-вом, били спремни да својим скромним позајмицама помогну велики посао око примања и расељавања српских избеглица. Од њих је СНО узела позајмицу од 2.200 долара, и то од следећих:
Миомир Савић . . . 600
Радован Спасић . . . 600
Чедомир Божиновић . 300
Душан Радоњић . . . 300
Драгомир Васиљић . . 100
Миленко Васиљевић .100
Сретен Томић . . . 100
Милутин Аранђеловић 100
3. Зајам од 300.000 долара од државе
У децембру 1950, Конгрес је одобрио да се Агенцијама које су успешно обављале ДП пројекте изда један државни зајам са којим би могле продужити са спровођењем пројекта на широј скали. 27 децембра 1950 године Српска народна одбрана је поднела молбу за зајам од 200.000 долара и зајам је одобрен 2 јануара 1951 године. У месецу мају 1951 СНО је већ била у стању да врати Држави 50.000 долара од позајмљене суме. У месецу мају државна каса је издала СНО нови зајам у износу од 10.000 долара. Овај нови зајам је прихваћен обзиром да се у току наредних месеци очекивао највећи број избеглица. (Током маја, јуна, јула и августа, долазило је просечно око 600 избеглица месечно).
