Подсећање на дане после Другог светског рата и долазак српске емиграције у Америку у Извештају 11. Конгресу СНО који је потписао тадашњи секретар Лука М. Пејовић
Задњег дана месеца фебруара ове године, Српска народна одбрана је коначно затворила Одељење за запошљавања при свом одсеку за расељена лица. Овај догађај у исти мах обележава и завршетак великог пројекта довођења и збрињавања српских расељених лица у Сједињеним Државама Америке. Вредни покушај америчких Срба започет 1949. године са малим средствима али великом вољом и љубављу, завршио се успехом који може Српству послужити на част. Дат извештај о овом подухвату сувише је кратак да би обухватио све оне вредне доприносе које су многи амерички Срби дали у овом великом српском плану. Надамо се да ће овај скромни докуменат о успеху тога плана бити најбоље задовољење које им се може дати, поред вечне захвалности коју им хиљаде и хиљаде нове браће дугују.
Кратак историјат српских расељених лица
После Другог светског рата један велики део Срба нашао се изван своје Отаџбине на територијама које су окупирале савезничке војске. Као и друге народне групе и Срби су добили име “Расељена лица”. Српска група се могла углавном делити у три дела:
1. Српски ратни заробље-ници који су 1941. године били заробљени од Немаца и Итали-јана током кратког рата између Југославије и сила Осовине. Ова група је била најбројнија, концентрисана махом у Немач-кој, Аустрији и мањим делом у Италији.
2. Борци из јединица генерала Михаиловића, српски четници, који су се повукли из земље крајем рата испред надирућих совјетских снага. Већина их се налазила у Италији, затим у Аустрији. Главнина из Италије била је пребачена у Немачку у току 1947 године.
3. Избеглице које су побегле из земље после доласка комуниста на власт и које су се налазиле у Италији, Аустрији и делимично у Грчкој.
Овим трима главним групама треба додати известан број Срба који су били ухваћени од окупатора и отерани на присилан рад у Немачку, као и известан број политичких интернираца. Исто тако треба споменути и једну јачу групу бивших војника са Средњег Истока, који су тамо избегли непосредно после или у току самога рата, да би по завршетку рата и демобилизације из британске војске били уврштени у расељена лица.
Амерички Срби и проблем српских расељених лица
Још од 1942. године амерички Срби су почели прикупљати материјална средства по целој Америци са намером да по завршетку рата и победи српског оружја помогну српски народ у Отаџбини. Нико од њих није очекивао да ће после великих војничких заслуга снага ђенерала Михаиловића и савезничке победе, Срби бити прогнани из своје земље и да ће се потуцати по туђим праговима. Кроз Српску народну одбрану скупљено је од 1942. до свршетка рата око 120.000 долара намењених за помоћ Србима. Појавом Срба у изгнанству појављује се један неочекиван проблем који се са целом својом трагичношћу испрсио пред америчке Србе: питање је било како да се што више помогне пострадалој српској браћи у туђем свету.
Амерички Срби гледали су са болом и симпатијама на српска расељена лица. Они су у њима видели велике мученике и желели су да их што пре помогну. На сугестију званичних органа из Вашингтона, СНО је одлучила да од сакупљеног новца прво помогне српске студенте којима је рат онемогућио продужење студија, а који су се нашли у емиграцији. Две европске земље које су тих дана могле доћи у обзир биле су Француска и Швајцарска, одакле се јавило преко 60 српских студената. За школовање ове српске омладине утрошено је близу 70.000 долара. Остатак новца који је био сакупљен употребљен је за одећу и обућу и друге хитне потребе. Неколико стотина великих сандука пуних робе и многе десетине хиљада долара које су биле сакупљене у народу после рата, слате су и даље у разне логоре у Италији, Аустрији и Немачкој.
Поред ове материјалне по-моћи која је указивана српским избеглицама, СНО непрестано је водила борбу и кампању да се положај Срба у избеглиштву поправи и њихово питање реши. У сарадњи са другим хуманих организацијама СНО је дејствовала и на америчку јавност и код меродавних фактора у Вашингтону, да се поправи тешки положај српских избеглица које су свој идентитет биле скоро изгубиле у бесправној југословенској ситуацији. Интервенције CHО биле су честе и добродошле онда када је положај наших људи био врло тежак и када су британске власти вршиле притисак да се српске избеглице пошто-пото пошаљу својим кућама у Југославију. У америчком Конгресу и Сенату као и у Уједињеним Нацијама, питање расељених лица отегло се било у недоглед. За то време требало je доста интервенисања и пресије са разних страна да би законски предлог био формиран и усвојен. Убрзо затим, стварно се указала нада да ће и питање расељених лица већ једном бити решено. У међувремену српска расељена лица су бројала тешке дане по логорима, и многи, изгубивши стрпљење, отишли су у друге земље под много тежим околностима уместо да сачекају нови закон америчког Конгреса. И када је Конгрес коначно изгласао закон за усељавање расељених лица, СНО је још јаче прионула на посао да би што пре видела у својој средини своју намучену браћу.
Америчко – српски црквени сабор за расељена лица
Године 1946 дошао је у Америку из немачког ропства владика Николај Велимировић, епископ Жички. Одмах по свом доласку Др. Николај је почео да обнавља своје старе везе са Епископалном и другим протестантским црквама у Америци. Његовим заузимањем код Светског савеза цркава, који је у Минхену имао своју главну канцеларију а своје поверенике по другим европским земљама, образован је под председништвом владике Дионисија Америчко-српски црквени одбор за српска расељена лица. Наша Епархија такође се много заузимала за што повољније решење овога проблема и са своје стране настојала да се помогне нашој пострадалој браћи. Одбор је при Епархији у Либертивилу отворио канцеларију и почео са кампањом за при-купљање појединачних афидевита преко својих црквено – школских општина и добронаклоних појединаца. Али је потписивање оваквих афидевита ишло врло споро. Стигло би из целе Америке месечно по неколико десетина афидевита док су у Европи чекали на усељење хиљаде људи, жена и деце. Ствар је ишла врло споро. Да би се рад око добијања афидевита појачао у овај су Одбор ушли са својим представницима Српска народна одбрана, Српски народни савез, Српски певачки савез и Савез кола српских сестара. Кампања за афидевите настављена је још јаче али неког већег успеха није било. Староседеоци, свесни материјалне одговорности, тешко су се решавали да потписују афидевите за људе које не познају, бојећи се да ће им пасти на терет по доласку у Америку. На овај начин прикупљено је неколико стотина за самце док је могућност за афидевите за породице била сасвим слаба.
– НАСТАВИЋЕ СЕ: У сл. броју
