Подсећање на дане после Другог светског рата и долазак српске емиграције у Америку у Извештају 11. Конгресу СНО који је потписао тадашњи секретар Лука М. Пејовић ( 4. део)
Транспорт, стан и храна
У ефективне трошкове које избеглице касније враћају Српској народној одбрани, углавном спадају трошкови око транспортовања, стан, храна, пристанишне таксе и многи други. Да би се схватила обимност посла навешћемо и ове трошкове:
Транспортација………
$ 110,082.41
Хотел и станови……….
$ 51,607.47
Издато за храну, пристаниште таксе, лекарске, болничке и друге трошкове…..
$ 159,136.12
Као што се из горњих цифара види, ефективни трошкови су износили 320,836.00 долара, што представља заиста велику суму и најбоље оцртава обимност свршеног посла.
ПРИХВАТ И СМЕШТАЈ
Прихват у Њујорку, Њу Орлинсу и Бостону
Наша канцеларија у Њујорку имала је два чиновника под руководством г. Милана Обрадовића, члана Централног одбора. Њихов посао одвијао се углавном по једном неутврђеном реду, од транспорта до транспорта, што је канцеларији причињавало велике тешкоће.
По пријему спискова требало је имена прегледати и из спискова транспорта издвојити Србе. Пошто би направили списак Срба на транспорту, копија се доставља главној канцеларији у Чикаго за распоред. Кад канцеларија из Чикага врати листу са коначним распоредом и путним картама за одређена места, канцеларија у Њујорку ступа у контакт са транспортним друштвом да унапред осигура превоз. Непосредно пред долазак брода требало је одредити посебно сваки случај, ставити документа и новац сваком понаособ у коверат и средити посебне ноте које се потписују на пристаништу.
Приликом искрцавања са брода чиновници канцеларије се налазе присутни на пристаништу. Сваки Србин је сачекан непосредно по изласку, упућен на одређено место, те кад се сва група искрца чиновници им помажу око царинског прегледа и регистрације на пристаништу.
Дешавало се приликом ових пристанишних прегледа да се многе административне тешкоће непредвиђене појављују, што је особљу одузимало много времена и захтевало доста труда. Било је десетак случајева да су емиграциони инспектори задржали наше људе ради слабог здравственог стања и упућивали их на Елис Ајланд. О овим људима се морала водити стална брига, требало их је посећивати на острву, обилазити емиграционе канцеларије, болесне слати у санаторијуме итд. Захваљујући умешној интервенцији њујор-шке канцеларије ниједног случаја депортације није било. Другу тешкоћу је често претстављао пртљаг и уношење већих количина робе која подлеже царинским прописима. Иако је СНО у својим расписима за Европу и преко чланака у „Србобрану“ апеловала да сваки Србин избеглица сведе свој пртљаг на најпотребније личне ствари, многи су са собом довлачили огроман пртљаг. Било је случајева да су жењени људи доносили читав намештај и требало је по неколико сати да царинске власти све прегледају и одобре. Ово је присиљавало сав транспорт да чека док се све не прегледа. Међутим, и поред оваквих повремених задржавања и поред недостатка многих важних информација о транспорту, српска група је увек прва била готова и прва напуштала пристаниште.
По свршетку ових пристанишних процедура, људи су упућивани на воз или на аутобус за место опредељења. По листи коју њујоршка канцеларија достави централи у Чикагу, купљене подвозне карте су спремне одмах по изласку с пристаништа. Транспортовање је највише вршено преко аутобусне компаније „Грејхаунд“, директно до места опредељења. Превоз аутобусом практикован је углавном из два разлога: много је био јевтинији и подеснији за групно путовање. У случајевима где су биле породице са малом децом, старији и болесни, превоз је, ради веће удобности, вршен железницом. Неколико пута у току зиме 1950/51 због великог снега, неколико већих група су морале бити упућене возом.
Било је случајева да у току једног дана приспеју неколико бродова са српским избеглицама и да бродови приспевају у разне луке. Тако је било понекад потребно да се сачекивање на пристаништу врши у Њујорку, Њу Орлинсу и Бостону у исти мах. У оваквим приликама организовани су добровољни помагачи који би скупа са чиновничким особљем сачекивали транспорте. У Њу Орлинсу је посао повереника вршио бесплатно г. Васо Русовић, тамошњи индустријалац и бивши Краљевски конзул.
Дочек у местима опредељења
Из техничких разлога било је немогуће концентрисати пријем свих српских избеглица у Чикаго. Сем тога и могућности брзог запошљавања су биле далеко повољније ако се велики транспорти разбију у мање групе и упуте у наше разне колоније где су прилике за запошљавање биле боље и наши Месни одбори активнији. Тако су веће групе, сем Чикага, биле слате у Ист Чикаго – Индиана Харбор, Гери, Милвоки, Кливланд, Акрон, итд.
Просечно транспорти су се кретали између 33 до 40 особа дневно, а при крају 1950. и у току 1951., каткад достизавали и 200 и више особа у једном дану. За оволики број људи, од којих су многи били са породицама и ситном децом, било је тешко наћи приватни стан. Било је немогуће тражити унапред приватне станове из више разлога: прво, за долазак транспорта сазнавало се тек 10-12 дана пре искрцавања; друго, станари су нерадо издавали стан непознатим људима, поготову странцима који тек пристижу из Европе; треће, за један овакав подухват потребно је имати посебну канцеларију са стручним особљем које би се бавило искључиво овим послом. Из свих тих разлога морало се прибећи најбољем могућем решењу — закупљивању извесног броја соба у хотелу за привремени смештај. Узимањем хотелских соба, СНО је настојала да испуни два практична услова: да се хотели налазе у близини канцеларије и да нису скупи. Сасвим је природно да су онда могли доћи у обзир само другоразредни хотели. Веровало се да је главно човеку наћи посао који се лепо плаћа, а после ће све ићи лакше.
Приликом доласка транспората у одређено место, путници су били сачекивани од особља канцеларије СHO или од представника Месних одбора. Уколико су аутобуси били закупљени довозили су људе право пред хотел, а иначе су људи превожени камионима или таксијем са станице. Приликом првог доласка у канцеларију СНО, свакој одраслој особи издата је сума од 10 долара као прва позајмица за храну и друге ситне потребе. После краћег одмора, у канцеларији је започињала регистрација за упошљавање. По свршеној регистрацији новодошлима су дате информације о приликама у средини и Америци уопште.
Упошљавање и сналажење новодошлих
Велику тешкоћу за појединца представља пресељавање из једног места у друго у својој властитој земљи; из села у село или из града у град. Сасвим је природно да је било и тешкоћа у пресељавању и сналажењу једног великог броја људи у једној страној и њима непознатој земљи. У случају српских избеглица постоји неколико ствари које би требало споменути да би се правилно разумеле тешкоће око сналажења у Америци.
Прва ствар, која је основна код свих емиграната који долазе у Америку, јесте недовољно или погрешно познавање Америке. Оно што просечни Европљанин зна о Америци научено је и прихваћено махом из америчких филмова и из сусрета са америчком војском. To сазнање Америке је најчешће погрешно, јер оно исувише подвлачи чињеницу да је Америка богата земља тако да се код малог броја људи чврсто формирала помисао да се у Америци тешко ради.
Друга ствар, која је оставила снажан утисак на наше избеглице јесте дугогодишњи живот у логору. У логору су људи били научени на релативно лак живот, и факат је да се неко старао да им обезбеди стан и храну, умањило је увелико чињеницу да за стан и храну треба у нормалним временима радити.
У следећем наставку:
Оскудица у пословима и становима, тешкоће са породицама, непознавање језика
