Двојица синова Наде Милић, коју зову Мајка Храброст, погинули су у борбама 1999. на Косову и Метохији, трећи син преминуо је од туге за браћом годину дана касније, а муж 2011., па Нада од тада често говори како „живи за дан своје смрти“
Срђан и Бобан Милић били су близанци и имали су по 26 година када су, као професионални припадници Војске тадашње СРЈ, у само десет дана размака, априла 1999. године погинули у рату на Косову и Метохији.
Милићи су стара, часна и патриотска породица са Косова и Метохије. Потичу из Гојбуља код Вучитрна, а Надини су Далматинци, давно пресељени у Станишиће код Сомбора. Она и Драгољуб су се упознали док се он школовао у Сремској Каменици, у Школи унутрашњих послова. Склопили су брак 1971.године и живели у Косовској Митровици, а онда у Приштини. Драгољуб је радио у полицији, био је и на руководећим функцијама док је Нада била службеница у општинској администрацији, а потом у приштинској ,,Електродистрибуцији’’. Имали су срећан брак, 3. априла 1973. године родио им се син Горан, а 16. фебруара су добили близанце Срђана и Бобана. Сви су били добра деца, добри ђаци. Горан је завршио Економски факултет у Нишу и запослио се на царини, а Срђан и Бобан београдску Војну гимназију. Двојица близанаца, снажни и високи, скоро двометраши били су и узорни спортисти, у скоку увис освајали су и трофеје у јуниорској конкуренцији, као чланови АК „Партизан’’. Бобан је завршио и Војну академију – Одсек копнене војске и стекао чин поручника. Срђан је школовање мало скратио: са Академије је отишао на једногодишњу дообуку за артиљерца. Био је подфицир, а касније унапређиван све до чина потпоручника. И Срђан, и Бобан желели су службу близу родног краја – на Косову и Метохији. Тако су се тамо и вратили, Срђан је био подофицир у 125. бригади копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан официр у 52. батаљону војне полиције у Приштини.
Несрећа је дошла крајем деведесетих, када албански терористи крећу у нападе на српске куће, када из заседа убијају, отимају грађане, полицајце, војнике…Тако су и под војни џип, у месту Томислав код Србице поставили мину од које су, тог несрећног 31. марта 1999. године погинула тројица војника. Срђан је са тешким повредама пребачен на ВМА. Лекари су покушали све да му спасу живот, али ране су биле претешке. Преминуо је 4. априла 1999. у 26. години, само дан након рођендана најстаријег брата Горана, и уз велику тугу родбине и колега сахрањен је на приштинском гробљу.
За Срђаном је, ако туга уопште може и сме да се мери, највише туговао Бобан, близанац. После „прве суботе“ и изласка на гробље, Бобан се вратио својој јединици. Сукоб се разбуктао, још су јачи напади албанских сепаратиста, даноноћно је бомбардовање НАТО авијације… Само десет дана после братовљеве смрти, 14. априла 1999. године, у месту Волујак код Ђаковице, две ракете НАТО снага, навођене на топлотни извор, погодиле су оклопно возило. Све је претворено у огањ и пепео и тако гине и Бобан Милић са седморицом сабораца.
Памти мајка Нада нову реку људи која се сливала до њиховог дома у Приштини. Памти свој очај, а још је теже погађа очај супруга Драгољуба који, сусрећући људе који у тишини долазе да се опросте и са њиховим другим сином, пита: „Људи шта се ово догађа са мојом породицом?’’
Сада трочлана породица сели се у Краљево, али Драгољуб се враћа назад, да се на Косову, на Кошарама, бори заједно са српским војницима. Јавио се као добровољац у војну јединицу у којој му је син Бобан био командир. Ту је провео остали део ратних дејстава, али, како је говорио, „метак га није хтео“.
„Рекао сам команданту јединице да ме прими, јер хоћу да будем са борцима са којима се мој син борио и са њиховим старешинама и друговима. Озбиљно сам му рекао да ће, уколико ме не прими, морати да ме стреља. Видели су моју одлучност и решеност да не одустанем. У договору са Вишом командом примили су ме и тако сам се нашао у Бобановој јединици. Кошаре су прича за себе. Свако ко би покушао да их опише, тешко би успео чак и приближно да дочара шта се све тамо дешавало. Са друговима свог сина сам доживљавао и преживљавао све туге и несреће. Нека о томе неко други пише. Није то моје. Ја знам да се та деца, голобради момци, нису бојала смрти. Очекивали смо мирно шиптарске нападе као и нападе НАТО авијације. Борбе су распламсавала сваког дана. Кад се чујем са Гораном који ми је још једини преостао од деце и каже ми: „Тата, мораш жив да се вратиш, сад си ми најпотребнији, јер сам остао без подршке. Браћу немам…“ у мени све пуца и кајем се што сам га уопште звао. Враћам се поново на терен. Неки споразуми су већ потписани. Војску то не интересује, али се читају наредбе за повлачење. Неко се радује што је жив, што се враћа кући. Нормална је то људска реакција. А ја, ја тугујем што нисам погинуо, што не одох за својом децом. Сећам се дијалога једног официра са потчињеним. Официр круто придикује, љутећи се што војници не могу да укрсте путању и каже: „Е, да је мени сада Срђан овде, та граната би ушла на најмањи прозор, али нажалост Срђана нема!“ А мени се срце стеже од бола. Тај официр и не зна да сам ја отац тог Срђана.“ .“ (одломак из књиге „Соколови поломљених крила“ Драгољуба Милића, оца браће Милић)
У октобру 1999. године Милићи су успели да Срђанове и Бобанове посмртне остатке пребаце на гробље у Краљево, на узвишицу изнад града звану Барутана.
У књизи „Соколови поломљених крила“ отац Драгољуб описује најтужније дане са жељом да ниједна породица не свету доживи ишта слично:
„Нада и ја били смо у Лесковцу, у Бобановој јединици која је прослављала Дан безбедности (мај 2000. године). Дошли смо кући пуни неке притајене туге. Видели смо Бобанове другове, колеге, старешине. Видели смо са којим пијететом говоре о нашем сину. Све те утиске моја Нада прича Горану. Несрећна жена и не слути да је то њен последњи разговор са једним преосталим сином, последња мајчина топлина коју му даје. Нада и не слути те тужне вечери да ће и њега изгубити, да ће га ујутру наћи у кревету мртвог и да ни молбама, ни сузама неће моћи да га пробуди из вечности. Умро је и наш Горан, чије је срце препукло за вољеном браћом. Отишао је код њих, на ново краљевачко гробље и придружио им се у вечном боравишту.“ (одломак из књиге „Соколови поломљених крила“ Драгољуба Милића)
Све се десило, како тужна мајка Нада каже, опет у пролеће, кад на све стране „све буја од радости и живота“.
– Ништа није указивало да ћу тог 13. маја у кревету затећи беживотно тело и трећег нашег сина – Горана. Претходне вечери је излазио у град. Препуко му је срце, од туге. Касније смо сазнали од запослених на гробљу да је сваког дана обилазио гробове своје браће. У униформи цариника, причали су нам после људи, седео би, пушио и са њима „разговарао“. Нама се, кад би с посла закаснио (а радио је на прелазу Котроман код Вишеграда) правдао да касни, јер није имао превоз.
Несрећа у породицу Милић није дошла да „отројчи“, како то верују у српском народу. Бобан и Горан отишли су у вечност у мају, Срђан у априлу, а онда је 8. април 2011. однео и оца Драгољуба. Тог дана, после вечерње шетње, изненада је позлило и Драгољубу. Преминуо је, а није боловао. Био је здрав, физички активан као дугогодишњи полицајац и џудиста, могао је још да живи, имао је 61 годину али је, чини се, и његов живот прекинула превелика туга. За живота, Драгољуб је написао још неколико књига којима је желео да сачува успомене на синове који више нема, између осталих и књигу „Моји синови“ у којој пише:
„Дође нам писмо из Бобанове команде – позивница за свечану академију поводом Дана безбедности у његовој јединици. Наду сам убедио да идемо иако је Горанова годишњица смрти дан касније. Дођосмо до касарне у Лесковцу, сачекаше нас Бобанови другови и командант Копања лично. Видим, пуна канцеларија непознатих људи, претежно у црнини. И они ојађени, баш као и ми, породице погинулих. Зачујем глас: „Како си, Љубо? Чули смо да си био и са нашим синовима. Причају преживели о теби…“
Нисам хтео да причам о својој деци, већ о деци која су преживела рат. Били су храбри, нису издали другове, никога нису оставили на цедилу. Гледам родитеље, гутају сваку моју реч чекају, да причам о њиховој деци. Кренули смо да евоцирамо успомене када један од родитеља проговори: „Мој син је, кад је пошао у војску, ишао на гроб своме деди и заклео се да ће бити најбољи војник“. И мој Бобан се исто заклео на гробу свог брата, заклео сам се и ја. Из привидног сна врати ме неко од родитеља: „Љубо, видиш да мораш да наставиш да пишеш о нашој деци. Сам си рекао да те страх да се жртве не забораве. Пиши истину и ништа више!“
Бобановог друга, саборца, командира Сашу Андрића непокретног довели из Врања са ногом у шинама. Двојица га уведоше у канцеларију да се са нама поздрави и изљуби. Он је са нашом децом делио и добро, и зло. Касније сам се распитивао за њега, рекоше да је боље. Кад је чуо да смо изгубили и Горана, нашао је мој телефон. Пита: „Има ли Бога за вас, чика Љубо?“ Одговарам му: „Нема, сине, нема за мене!“ Одговара да зна, да је желео да ми пружи подршку и прича како има сина који се родио док смо били на Кошарама. Дете проходало, вуче га да устане, а он на ноге не може, па се дете чуди. „Само нека сте сине, живи, проходаћеш и ти, потребан си њему породици, па и мени. Ја сам све изгубио, а ако и вас изгубим за кога да живим? Ви сте ми успомене на моју децу!“ Из мора писама сабораца мојих синова издвајам део Сашиног са поруком: „Драги чика Љубо, свако ко познаје вашу породицу мора да верује у судбину, јер не постоји други начин да се објасни трагична погибија Срђана и Бобана и смрт најстаријег Горана. Ми, њихови другари, пријатељи и колеге, не смемо да дозволимо да буду заборављени. Нека живе у нашим причама које ћемо причати својој деци. А ако о томе не буду хтели да пишу „кројачи историје“ и они који бришу мртве, отете, нестале, рањене, причаћемо и писаћемо ми, твоји синови. Ми ћемо од сада бити твој Срђан, Бобан и Горан. Твој Саша“
На чеоној фасади куће Милића у Краљеву налази се мермерна табла са именима Срђана, Бобана и Горана. У кући данас усамљена живи Нада окружена фотографијама, одликовањима, трофејима, униформама и другим драгим предметима и успоменама преосталим од синова и супруга.
Када је држава одлучила да после осам деценија поново додељује борачке споменице, дилеме није било – прве ће бити уручене мајци Нади, коју многи зову Мајка Храброст.
Нада Милић, Срђанова и Бобанова мајка, примила је, недавно, постхумно Борачке споменице од Николе Селаковића, министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Милоша Вучевића, потпредседника Владе Србије и министра одбране.
– Србија данас са закашњењем од близу три деценије, одаје поштовање и захвалност својим борцима, ратним ветеранима, ратним војним инвалидима, али и породицама палих бораца у свим одбрамбено-отаџбинским ратовима од 1990. до 1999. године – истакао је Селаковић.
Он је подсетио да је Закон о правима бораца, војних инвалида и цивилних инвалида рата донет 2020. године, а пре три месеца донета је Уредба којом је установљена Борачка споменица.
– Непосредно након тога у Заводу за израду новчаница кренуло је ковање првих споменица, чија је додела дужност државе и данашњих генерација. Зато је додела првих Борачких споменица само почетак низа догађаја у целој Србији. У породици Милић било је љубави и вере, а данас је међу нама Нада, мајка храброст која је изгубила све што се могло, а ипак живи, у сећањима и веровању да жртве њених најмилијих нису биле узалудне – казао је Селаковић.
Он је позвао борце широм целе Србије да утврде свој статус борца, јер ће се, како је истакао, држава y наредном периоду потрудити да обезбеди низ права и погодности за све оне који су носиоци споменице и борачке легитимације у сарадњи са градовима и општинама, у сарадњи са јавним предузећима и другим компанијама.
– Наша пролазност и ништавило немају никаквог смисла без утемељења у љубави, вери и нади. Те три категорије побеђују смрт као коначно исходиште сваког живог бића. Породица Милић живела је и живи свој живот утемељен у нашој вери и Исусу Христу, живећи живот испуњен љубављу према породици, ближњима, своме народу и отаџбини и свим другим људима. И као што Исуса није мимоишла чаша страдања, тако ни Милиће није. И као што је он својим страдањем и љубављу и вером победио смрт тако су и они заблистали у вечности и стоје у небеском строју Србије као наши молитвеници пред Богом – казао је министар Вучевић.
Истицали су у својим говорима локални званичници тог дана да је Нада „јака, храбра жена, која чува успомене на своје синове и супруга“.
Нада је, након што је примила Борачке споменице, изјавила да је, истовремено срећна што се о онима који су положили своје животе за отаџбину, па и о њеној деци данас више говори, али и веома тужна:
– На своју децу сам поносна, али и тужна што мој супруг није данас овде да он прими споменице уместо мене, јер је заслужио. Увек је говорио да треба да се пише, да се не забораве та деца, не само моји синови, него и сви други страдали.
Док су се, током тужне свечаности, на екрану смењивале породичне фотографије некада срећне породице Милић, чији ниједан син није доживео тридесету годину, нити је за собом оставио потомке, на лицу мајке Наде Милић лебдео је осмех. Није то изговорила гласно, али је изгледало као да се данас, бар на тренутак, поново сусрела са њима живима. У тај њен осмех као да је стало сазнање из мисли непознатог аутора да је „све осим смрти – могуће преживети и да зато јунаци никада не старе, већ живе у вечној садашњости“.
