РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: ПРОФ. ДР РАЈНА ДРАГИЋЕВИЋ
Ако направите селфи, можете га поставити као пост, стори или послати у инбокс, очекујући да ће фотографију неко скриншотовати, шеровати или лајковати” – кад овако говорите – запитате ли се да ли је наш језик припремљен за дигитално доба и има ли начина да његова лепота опстане?
Са појавом друштвених мрежа у наш језик су „брзином интернета“ ушле нове речи – постовати, шеровати, таговати, лајковати… Једно велико европско истраживање показало је да је најмање 21 европски језик, међу којима је и српски, у опасности од дигиталног изумирања.
О овој важној теми за „Слободу“ је говорила др Рајна Драгићевић, редовна професорка Филолошког факултета Универзитета у Београду, која на основним, мастер и докторским студијама предаје Лексикологију, Лексикографију и Лексику српског језика. Бави се још и творбом речи, као и лингвокултурологијом српског језика и ауторка је више од 250 научних и стручних радова и приказа.
– Дигитално доба је донело много промена у писмености, а те промене се огледају у томе што се, на неки начин, то се тако обично каже, „демократизовао“ јавни простор. Данас свако има права, и свако може, и свако хоће да каже и напише оно што мисли, а то је онда довело до тога да се нека језичка правила полако заборављају и занемарују и да разговорни језик полако улази у језик медија.
Медији данас више нису само новине, то више није само телевизија, само радио и тако даље, него и друштвене мреже. Све то чини тај медијски простор, а у њему долази до тога да се снижава ниво језичке културе, јер оно што је до јуче било неприхватљиво и немогуће, већ данас постаје прихватљиво, а главни проблем јесте утицај разговорног језика који се све више увлачи у медије. Тако се и дешава да се, након што се неке такве речи појаве на друштвеним мрежама, оне већ сутрадан појаве, на пример, и на Првом програму Радио-телевизије Србије, у неком часопису, или у дневним новинама… Једноставно, губи се граница између онога што је некад био новинарски језик и онога што је разговорни језик и све то заједно постаје – чудна мешавина.
Уз констатацију да све то, наравно, урушава квалитет нашег језика, поменула сам ситуацију којој сам недавно сведочила: водитељка једне гледане емисија на врло гледаној телевизији написала је објаву на свом налогу на једној од друштвених мрежа. Њена објава није имала ни велико слово, ни тачку, ни запету, а кад су јој пратиоци то замерили, она је рекла да је у питању нови тренд који се зове „ток мисли“ и да њу „не занима превише да ли они са током њених мисли могу да се снађу“. Питали смо проф. др Рајну Драгићевић – колико би, заправо, баш познате личности требало да воде рачуна о томе како се изражавају ако већ имамо оно што се зове урушавање језика и кроз овакво оглашавање на друштвеним мрежама?
– Управо би јавне личности морале о томе, наравно, највише да воде рачуна, али сви смо сведоци да се то више не дешава и оно што, нажалост, и сама примећујем, то је да постоје, осим тренда „тока мисли“ који сте Ви поменули, и неки други трендови који су, такође, врло проблематични, а то је управо оно на шта се сада и познати лингвисти позивају: дозвола да сви можемо да пишемо онако како желимо, да сви можемо да говоримо онако како желимо, да можемо да пратимо језик неког дијалекта уз који смо одрасли…
Нажалост, управо значајни лингвисти промовишу такве идеје. То је у вези са неком општом демократизацијом и у вези са антикултуром која данас постаје све више „главни ток културе”, а то је да се оно што је некада било вредно и важно – исмева и да се окреће на своје наличје.
Ваши студенти би требало да буду промотери лепе речи, па ме, у том смислу занима: јесте ли задовољни новим генерацијама за које је дигитални свет природно окружење, готово од самог њиховог рођења?
– Неколико токова се ту меша. Један од тих токова је чињеница да се све мање студената уписује на српски језик, на Филолошки факултет уопште и на друштвено-хуманистичке науке, а онда – и студенти који се уписују на српски језик, нажалост, често су они који нису могли да упишу нешто друго што су желели. Ако су се они као лоши ђаци уписали на наш факултет, онда се, нажалост, дешава то да га и заврше као лоши студенти и да као такви одлазе у школе и да наш предмет постаје све мање интересантан ђацима. То је један проблем, а са друге стране је управо ово о чему Ви говорите: утицај медија на њихов језик. Тако имамо двострук проблем: с једне стране је мала заинтересованост оних који студирају српски језик, а са друге стране – утицај дигиталног доба у којем живимо на језик и тих студената. Због тога професори данас морају да „муче муку“ и да, итекако, поведу рачуна о својим студентима, да их некако мотивишу. Мислим да ми успевамо, бар у некој мери у томе. У свакој генерацији има изузетних студената који иза себе нешто оставе. Ево, рецимо, Друштво за српски језик и Катедра за српски језик организују сваког марта, који је месец српског језика и ангажују наше добре, заинтересоване студенте који свуда по Србији држе предавања у вези са различитим језичким питањима, тако да је на њима, чини ми се, будућност. Дакле, ипак, има наде.
Хоће ли лепота српског језика опстати?
– То много од нас зависи, а ја се, некако, надам да хоће и да ће у будућности, ипак, они којима је до тога стало водити главну реч и моћи да утичу на то да опстане лепота речи.
Оцену о јавном дискурсу у Србији – са посебним освртом на политички, али и на онај којим се користе водитељи, спикери и новинари, професорка Драгићевић даје на себи својствен начин. Како наводи – пре неколико година одлучила је да напише рад о новоуведеним речима на јавној сцени и – запањила се:
– Нисам имала идеју да бирам речи по неком критеријуму, већ да само бирам оно што је ново. И погледајте речи из наших дневних новина у последњих пет година: балегарлук, позерај, новинџија, чемеризација, кокаколичар, евромахала. Од нових речи очекујемо да означавају нове појмове, да се у XXI веку – веку развоја технологија и науке стално понављају нове речи, нови духовни покрети… Тако сам ја учила ђаке да нове речи служе да обележе нове појмове у цивилизацији, култури … све док нисам видела шта се у реалности дешава. Значење придева „сендвичарски“ промењено је, па данас имамо „сендвичарски менталитет“, имамо и „трампоидну фризуру“, а све што је добро и квалитетно данас је – „брутално“!
Није добро, каже наша саговорница, да језик оптерећујем речима којима не знамо значење.
– На пример, питала сам своје студенте шта је генералка. Одговорали су: генерално чишћење куће, жена генерала, генерална проба, генерално чишћења аутомобила, собе… Реч „тоталка“ објашњавали су као: тотално сређивање куће, тоталну распродају, тоталну грешку, тотално сређивање живота, тоталну штету. Ранко Бугарски написао је књигу о скривеном утицају енглеског језика на српски која открива да они који употребљавају речи „сливенице“ и не схватају до које мере је то психолошки утицај енглеског језика. Пре свега млади људи на друштвеним мрежама виде те „сливенице“ и онда почну да их употребљавају. Сливеница у српском језику данас има толико много да је професор Бугарски имао довољно материјала да о томе напише врло интересантну књигу. Ево примера који је употребио митрополит Амфилохије: „Дошло је време да будемо демократска, а не демонократска земља“. Демонократија је сливеница од речи демон и демократија, а када је чујете – јасно вам је докле је то сливање дошло. То је све, уствари, нека врста језичке игре, али није добро када нове речи које уводимо у језик не служе да означе неки нови процес или нешто ново, него служе за експресивно издржавање.
Занимао нас је и одговор: да ли и млади, подједнако као и старији, треба да науче да, кад су медији у питању „читају између редова“ и шта се дешава ако некритички верују свему оном што им се у медијима и на друштвеним мрежама – сервира?
– То је основа медијске писмености! Појам медијска писменост је недавно почео да се развија, а медијска писменост не подразумева само буквалну писменост, да морамо знати када ћемо написати велико слово, када зарез, а када тачку, него подразумева и то да научимо да читамо вести и да управо „читамо између редова“, да схватимо шта је онај који је хтео нешто да нам каже, заправо, поручио. С друге стране, треба научити и новинаре да пишу текстове на тај начин, тако да је то обострани процес који није једноставан. Постоји, дакле, неки површински, али дубински ниво у комуникацији између читаоца и онога који пише.
Наша саговорница била је чланица жирија који су за најлепшу српску реч у последње три године изабрали речи: праскозорје, духоклонуће (као замену за реч депресија) и тихољубље (односи се на неку особу према којој гајимо нежна и лепа осећања, а далеко је од нас). Оне су биране међу мноштвом речи које су предлагали грађани Србије, на конкурсу који је Друштво за српски језик и књижевност Србије, у сарадњи са Катедром за српски језик београдског Филолошког факултета, организовало у оквиру манифестације „Март, месец српског језика”. Неке од најучесталијих речи биле су још и: љубав, породица, срећа, мајка, хвала. Нека та чињеница буде део наде да ће српски језик преживети дигитално доба.
ГОВОР ПРОФЕСОРКЕ РАЈНЕ
Др Рајна Драгићевић је и професорка која је јавности постала позната по писму које је на крају њихових студија, својим студентима 2013. године, уместо уобичајеног честитања на апсолвентској вечери, посветила говор какав ће памтити целог живота. У свом говору професорка је своје студенте, између осталог, подсетила:
„Много тога око вас убијаће вам мотивацију. Ипак, ако мене питате, на листи врхунских занимања налазе се следећа: професор, лекар, адвокат, судија, инжењери, још једном, професор. Ако питате све родитеље овог света чиме би желели да се њихова деца баве, одговориће вам на исти начин.
Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, копи-принт оператерима, маркетинг консултантима, офис-асистентима, портфолио-менаџерима, продукт дизајнерима.
Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе. Немојте заборавити да се професором, лекаром или судијом нико не може самопрозвати.
Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ВИ СТЕ ПРОФЕСОРИ, а они су само власници квадратних метара!“
Чини се да у јеку студентских протеста у Београду, ове речи професорке Рајне Драгићевић имају – још већу тежину, зато што делује као да су млади људи који желе правду, сигурност и стабилност у својој земљи, без „знаш ли ти ко сам ја“ придиковања и лажног моралисања, слушали и много научили од професора попут ње.
