Осам деценија после страшних злочина комуниста на челу са Јосипом Брозом у Србији у јесен и зиму 1944.-1945, Срби су дужни да негују културу сећања. Оно их обавезује да жртве попишу именом и памте, да починиоце (сада већ листом покојне) такође именују и квалификују као злочинце, као и да масовне гробнице лоцирају и земне остатке хиљада мученика хришћански сахране.
Упоруци Владимиру Путину од 6. септембра 2024, одбијајући позив председника Руске Федерације да дође на самит БРИКС-а у Казању 22.-24. октобра, председник Србије Александар Вучић је између осталих разлога навео да баш тих дана Београд обележава 80 година од ослобођења и да ће тада бити приређени бројни пригодни програми.
„Не заборавите да је 80-годишњица ослобођења Београда 20. октобра и Црвена армија је та која је највећим делом уз помоћ наших трупа ослободила Београд и донела слободу нашој земљи заједно и са Русијом и свима другима који су учествовали у ослобађању“, рекао је Вучић.
Крајње је упитно да ли шеф српске државе (и њен де факто аутократски владар који о свему битном одлучује) оправдано назива „ослобођењем“ улазак Црвене армије у Београд, а уз њу и помоћних снага Титових партизана. Проблематично је што и партијску паравојску под контролом КПЈ, агентуре страних интереса под контролом несрпског опуномоћеника Коминтерне, назива „нашим снагама“. Поготову је спорна тврдња да су те удружене снаге, под црвеним стегом и знаком петокраке, „донеле слободу нашој земљи“.
Као што смо истакли у септембарском броју Слободе, тачно је рећи да је протекло осам деценија од почетка комунистичке окупације Србије: „Окупација“ је права реч, о „ослобођењу“ нема ни говора. Од стране самих југословенских комуниста, тј. од стране њиховог политичког руководства, Србија је била третирана као окупирана непријатељска територија у којој је одмах заведен крвав терор.
„Слобода“ коју помиње председник Вучић донела је смрт десетинама хиљада Срба. Комунисти су стрељали у прва три месеца своје страховладе, у јесен и зиму 1944.-1945, вишеструко већи број житеља Србије него Немци током три године окупације. Стрељано је много више Срба само у Београду, и само новембра и децембра 1944, него у Крагујевцу и Краљеву заједно у октобру 1941. Тито је Србију третирао као Немци Русију.
Стрељања цивила од стране партизана спровођена су масовно и немилосрдно од самог почетка „НОБ“. На удару су била како лица која су сматрана за макар потенцијалне непријатеље будућег комунистичког поретка тако и људи који су у било ком својству имали везе са органима управе (укључујући општинске чиновнике) или који су учествовали у јавном, привредном и културном животу у Србији под окупацијом.
Прву фазу револуционарног терора у Србији (јули-октобар 1941.) карактерисале су појединачне ликвидације особа које су комунистички челници означили као „петоколонаше“. У другој фази, октобра и новембра 1941. у Ужицу и Чачку, комунисти су ликвидирали и „кулаке“, тј. виђеније сеоске домаћине, као и припаднике Равногорског покрета. Широм Србије ликвидирано је ван борбених дејстава око хиљаду људи.
Ликвидације свештеника, угледних домаћина и осталих „непријатеља народа“ посебно су биле бруталне и масовне у Црној Гори и источној Херцеговини у зиму 1941.-1942. (тзв. „лијева скретања“). „Пасја гробља“ попут колашинског однела су хиљаде људи. Била су, међутим, само наговештај истинског пакла који је уследио три године касније.
Далеко драстичнији, међутим, били су масовни злочини комуниста извршени пред крај и непосредно по завршетку рата. Спровођен је терор сличан бољшевичком у Русији 1917.-1922. Тај терор почео је да букти у пуном обиму са уласком партизана у Београд 20. октобра 1944. године – што им је омогућено, да поновимо, искључиво операцијама Црвене армије. Убрзо потом уследило је успостављање органа комунистичке власти, а пре свега и на првом месту апарата бруталне репресије, широм Србије.
У кошмару масовних ликвидација „народних непријатеља“, без суда или макар формалног истражног поступка, побијено је на десетине хиљада људи. Вршене су ликвидације пре свега припадника тадашње грађанске елите Србије – професора, учитеља, свештеника, адвоката, студената, ђака, сликара, глумаца, новинара, државних чиновника, затим и бивших официра и жандара, имућних сељака, трговаца, занатлија, па и радника (нпр. злосрећних београдских трамвајџија који су били „криви“ јер су носили униформе). Стрељани су, имућнијима је заплењена имовина, а стотинама хиљада чланова њихових унесрећених породица годинама су потом ускраћивана сва грађанска и људска права.
Пре 15 година Влада Србије основала Државну комисију за тајне гробнице убијених после септембра 1944. За нешто више од шест година рада државна комисија је поименично пописала око 60.000 страдалих. С обзиром да се Комисија у свом раду пре свега користила документацијом комунистичких власти а да знатан део те документације недостаје – око трећина архивског материјала – овај број може бити још већи.
Брутални обрачун комунистичких власти у завршници и после Другог светског рата са политичким неистомишљеницима и противницима, стварним или потенцијалним, још увек остаје – осам деценија касније – једна мучна и недовољно позната тема за српску јавност. Праве размере те масовне трагедије сагледавају се тек од пре неких десетак година, пошто је др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју у Београду, издао тротомну књигу Између српа и чекића о репресији у Србији након јесени 1944. Та студија документовано сведочи како су по окончању Другог светског рата комунисти начинили прави масакр над неистомишљеницима и класним противницима, колико је људи страдало само због другачијег мишљења, како су и када ликвидирани, а пре свега ко је осмислио, а ко реализовао, тај паклени план.
Како истиче др Цветковић, нико поуздано не зна тачан број оних који су, непосредно после Другог светског рата, масовно стрељани без оптужнице и пресуде, само зато јер су сметали комунистима да преузму државу, да отму приватну имовину тих људи и да намећу своју идеологију: „Документа о томе су делом уништена или се део још држи под кључем, многе масовне гробнице још нису откопане или обележене, а држава није решила питање конфисковане и национализоване имовине. Још не постоји политичка воља да се ове тешке теме из наше новије историје на прави начин отворе.“
Користећи сву доступну документацију, Цветковић је извукао закључак да је насиље плански вођено и да је имало за циљ да обогаљи поједине социјалне групе. Иако није било социјалне групе или друштвеног слоја поштеђеног репресије, хапшења и ликвидација, најдрастичније је била погођена предратна политичка елита. Једнако драстичне биле су чистке посленика у култури, образовању, уметности, медијима, као и индустријалаца, предузимача, занатлија, „кулака“ (тј. богатијих сељака) и других ,,буржуја”. Без њихове ликвидације не би могло доћи до наглог друштвеног преображаја, новог социјално-економског уређења сходно комунистичкој идеологији.
Тачан број жртава обрачуна КПЈ са Србима није могуће утврдити јер за многе случајеве документација никада није постојала. Репресија је била планска и одвијала се у таласима. По уласку партизанских јединица у градове, по већ начињеним списковима и на основу дојава, вршена су хапшења и формирани истражни затвори. У прво време људи су стрељани без суда, а пресуде су касније само некима писане за потребе конфискације имовине или компромитације. О томе су од стране ОЗН-е вођене детаљне књиге и спискови стрељаних, али нажалост нису за све крајеве и градове подједнако сачуване.
Налогодавци су на почетку били задужени да спроводе план Одељења за заштиту народа (ОЗН-а) које је званично основано 13. маја 1944. у Дрвару, декретом Јосипа Броза Тита. За начелника је постављен члан Централног Комитета КПЈ и Врховног штаба Александар Ранковић, а за његовог заменика Светислав Стефановић Ћећа. На њима је командна одговорност. Локални официри ОЗН-е су само понегде терору давали лични тон стављајући некога на црну листу из личних разлога, пуке освете или користољубља.
Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у градовима систем шпијунаже и контроле био је тако раширен да је свака зграда имала настојника – шпијуна. Настојници зграда су имали задатак да за ОЗН-у контролишу станаре и посетиоце и сарађују са агентима задуженим за њихову улицу. О сумњивим лицима вођени су досијеи, који су, по совјетском моделу, били категоризовани у „противнике власти”. Када би комшија-агент пријавио комшију као противника власти, ретко је неко проверавао податке. Чим је неко жигосан, или је у њега уперен прст, често је одвођен пред стрељачки вод.
„Срећници“ који би у првом таласу избегли стрељање, углавном млађи људи, слати су на Сремски фронт, где су бар имали шансу да преживе. Много их се тискало по затворима који су били претесни да приме све који су били осуђени на робију. У Забели, која је пре Другог светског рата имала места за око 500 затвореника, од 1945. до 1951. године, смештано је и стоструко више. За тих шест година кроз Забелу је прошло 42.000 њих. У Сремској Митровици, у којима је пре рата било по 15 затвореника, боравило је и преко 200 њих. Спавали су као сардине, на бетону и слами, без грејања и кревета.
Александар Вучић није у праву. Црвена армија и њене помоћне јединице састављене од Титових партизана нису „донеле слободу“ Србији. Напротив, Србија под влашћу комуниста поробљена је, а од последица вишедеценијског брозовског ропства још се није опоравила. Саздана је на костима десетина хиљада невиних људи. За тај страшан злочин нико није никада одговарао. Штавише, бројни су у земљи Србији разни титоисти, југоносталгичари и другосрбијанци који до дан данас тврде да се никакав злочин није десио – или ако је ликвидација и било, да су жртве заправо заслужиле шта су добиле. Они заслужују потпуно исти законски третман као и негатори холокауста у Немачкој.
Осам деценија после страшних злочина комуниста на челу са Јосипом Брозом у Србији у јесен и зиму 1944.-1945, Срби су дужни да негују културу сећања. Оно их обавезује да жртве попишу именом и памте, да починиоце (сада већ листом покојне) такође именују и квалификују као злочинце, као и да масовне гробнице лоцирају и земне остатке хиљада мученика хришћански сахране. Треба и да се усвоји одлука о подизању споменика жртвама комунистичког терора у центру Београда, као и заветна црква у Лисичјем потоку где су хиљаде жртава ликвидиране.
Почетак таквог подухвата представљао би најадекватнији облик обележавања 80-те годишњице „ослобођења“ Београда и Србије у месецу октобру лета Господњег 2024.
