Душица и Ружица, равногорке заборављене у Србији, биле су познате у Италији и Швајцарској, не само у редовима наших исељеника. Потицале су из једне од две средњевековне племићке породице опстале у Старом Расу.
И данас у нашој историографији доминира теза да су током Другог светског рата Српкиње масовно, и добровољно, ишле у партизане. Један историчар, у својој докторској тези, чак доказује зашто је било више партизанки него равногорки, други пише да су партизанке биле лепе, а равногорке ‘’ружне као свраке’’, трећи описује храброст партизанки, итд. Са позиција моћи државних установа, њих не занима податак да је само у Забели после рата робијало више од 3.000 равногорки, што је бројно стање које партизанке нису достигле, барем не до опште мобилизације, после упада Црвене армије у Србију.
Сем разлике у бројном стању, постојала је још једна: равногорке су биле елита српског друштва, као и чланице бројних женских организација које су постојале до 1945, а које су комунисти угасили: Коло српских сестара, Српска мајка, Кнегиња Зорка, Кнегиња Љубица, Женска секција ‘’Фидака’’, Академски образоване жене, Мајка Јевросима, Жене лекари, Жене професори, Жене учитељице, Жене телефонисткиње и поштарке и Жене Црвеног крста.
Ова елита замењена је ‘’другарицама’’ а све женске организације српског грађанског друштва заменио је тзв. АФЖ.
Један број равногорски комунисти нису успели да ухапсе, или ликвидирају. Познате у Италији и Швајцарској, не само у редовима наше емиграције, а заборављене у Србији, биле су равногорке сестре Душица и Ружица Борисављевић из Прибоја. Ружица је за сада једина равногорка о којој је објављена посебна књига, под насловом ‘’Ружица Борисављевић – кнегиња од Старог Влаха’’, из пера Драгославе Копривице (Београд, 2023).
Борисављевићи су били једна од две средњевековне племићке породице опстале у Старом Расу. Други су били Рашковићи, из којих је потицала мајка капетана Вука Калаитовића, команданта 2. милешевског корпуса. Припадници обеју породица били су лидери народа овог краја у средњем веку, током турске окупације, у Првом српском устанку и све до 1945. године.
Душичини и Ружичини родитељи звали су се Лепосава и Михајло. Михајлов прадеда био је Карађорђев војвода Тимотије Борисављевић (1768-1838). Деда Мићо (1815-1871) био је познати градитељ и донатор. Отац Јово (1851-1893) истакао се у одбрани српских интереса, а иначе је био први српски извозник говеда у Солун.
Лепосава је била праунука Карађорђевог барјактара Дмитра Голобочанина, а по мајци унука београдских добротвора Јефте и Ђоке Павловића (из Кнез Михаилове улице).
‘’Породица Борисављевића, државотворна кроз векове, непролазни је пример како се Српству служило и доприносило, живећи кроз генерације пожртвовано и часно’’, пише Драгослава Копривица.
Михајло Борисављевић борио се у ратовима од 1912. до 1918, у којима је поред осталог стекао и Карађорђеву звезду. Он је задужбинар цркве Светог кнеза Лазара у Прибоју. Током рата је хапшен од стране Италијана, а после рата од стране комуниста. Преминуо је од последица комунистичке тортуре, 1954. године.
Михајло и Лепосава изродили су Душицу (1921-2009), Ружицу (1924-2008) и Светолика (1926-1943).
Светолика је рат затекао као ученика гимназије у Београду. Био је илегалац, па четник Омладинског штаба 501. Погинуо је у борби против партизана 26. новембра 1943, у селу Пољна код Трстеника. Указом Врховне команде од 3. фебруара 1944. постхумно је одликован Карађорђевом звездом. То је један од веома ретких примера да су отац и син добили Карађорђеве звезде (поред војводе Живојина Мишића и мајора Александра Мишића и Милана и Николе Калабића).
Драгослава Копривица преноси један Ружичин запис о детињству: ‘’Ми смо у кући имали полазну тачку. Од кад за себе знам, стајала је у гостинској соби на столу књига са змијом на насловној страни, написана поводом убиства у Делницама тече Милорада Драшковића. Био је министар, прва комунистичка жртва 1921. године. Целу његову архиву комунисти су 1947. године запленили у нашој кући. По школама су деца учила да је он крив што су они (скоро) четврт века закаснили да дођу на власт’’.
И сестре Борисављевић завршиле су гимназију у Београду, а потом су постале студенткиње Београдског универзитета. Душица је студирала медицину, а Ружица историју и уметност. Већ тада је говорила четири страна језика. Обе су постале чланице омладине Српског културног клуба, с тим што је Ружица била његов најмлађи члан. Др Војин Андрић, председник омладине СКК, задужио је Ружицу за праћење стране штампе. Српски културни клуб, под председништвом академика Слободана Јовановића, био је у то доба главно удружење српских интелектуалаца. Чланови клуба били су и Ружичина и Душичина браћа од тетке, др Слободан и др Милорад Драшковић, синови убијеног министра Драшковића.
Посла Априлског рата 1941, сестре се враћају у Прибој. Првом приликом ступиле су у четничку организацију, као илегалке у Прибоју. Душица је постала болничарка, у Прибоју или где је било потребно, док је Ружица радила на пропаганди и као обавештајац.
Сестре су организовале операцију – ампутацију десне руке – рањеног поручника Боре Благојевића, у граду окупираном од стране Италијана, представљајући га као свог рођака.
Током кратког упада у Прибој, крајем 1943, комунисти су ухапсили Михајла и Ружицу и хтели су да их стрељају. Спасао их је капетан Вук Калаитовић, пославши комунистичком команданту Шукрији Хасанагићу следеће писмо: ‘’Ако се доносиоцу овог писма и породици Борисављевић деси било какво зло, Лимом ће већ сутра тећи крв њихових виновника!’’
Сестре су преживеле Босанску голготу, али су у Италију стигле као костури, због прележаног тифуса. Уз помоћ цркве и емигрантских удружења, Душица је у Риму завршила студије медицине, а Ружица Уметничку академију. Ружица је постала представник Српског културног клуба ‘’Свети Сава’’ за Италију. Овај клуб основао је у Америци др Слободан Драшковић. Била је и дописник гласила клуба ‘’Српска борба’’. Благодарећи својој изузетној, продуховљеној лепоти, у Италији је поред осталог направила и каријеру као манекенка.
Ипак, главна преокупација Ружице и Душице Борисављевић било је старање о српским избеглицама. Италија их је била препуна непосредно после рата, али, долазили су и наредних деценија, бежећи илегално преко границе (до 1965. године у Југославији нису постојали пасоши, сем за комунисте).
У овом послу сестре су помагале војводи Доброславу Јевђевићу – једином који је после рата остао на Апенинском полуострву, односно у Риму. Према Јевђевићевој евиденцији, у Италију је сваке године стизало око 3.000 бегунаца из ‘’Титовог раја’’.
Када је окончана мисија са избеглицама, сестре су се преселиле у Швајцарску. Током НАТО агресије 1999. дигле су узбуну колико су могле, а могле су много, јер су њих угошћавале и крунисане главе. У Швајцарској су проживеле последње године и у њој су сахрањене.
