Спорења око националности чувених личности нису ништа ново. Да ли је Алберт Ајнштајн био Немац, Швајцарац, или примарно Јеврејин? Да ли је отац савремене астрономије Никола Коперник био Пољак или Немац? А тек Хитлер – Немац или немачки Аустријанац? Моцарт такође… Марија Калас – Американка или Гркиња?
Има и личности чији идентитет није био споран за њихова живота, али је касније постао предмет манипулација у политичке сврхе. Пример пружају покушаји постхумног похрваћења Руђера Бошковића и два века млађег Иве Андрића.
Пример грубог покушаја такве манипулације пружа промотивни филм „Прелепа Хрватска Николе Тесле“ (са енглеским насловом Nikola Tesla’s Beautiful Croatia), који се више пута дневно приказује у популарном Европа-парку, у немачком градићу Русту, у покрајини Баден-Виртемберг недалеко од француске границе на реци Рајни. Тај видео посетиоцу обећава „путовање које одузима дах кроз крајолик из снова Хрватске, домовине проналазача Николе Тесле“:
„Уроните у фасцинантну причу о Николи Тесли и доживите Хрватску као никада до сада… Искусите лепоте Хрватске и задивљујућу причу засновану на Теслином визионарском изуму…“
Оваква најава има, наравно, један крупан недостатак. Она прећуткује чињеницу да је Никола Тесла био Србин по националности, син православног свештеника Милутина који је носио име можног српског краља из средњег века. Теслин је матерњи језик био српски и на том језику је писао скоро искључиво ћирилицом. Његов ујак, брат Теслине мајке Георгине, био је угледни теолог и митрополит дабробосански Николај Мандић. Сам се Тесла отворено поносио тако угледним пореклом са обе стране.
Тесла је рођен у Хабзбуршком царству, на територији тадашње Војне крајине (Militärgrenze), у селу Смиљану које данас припада Републици Хрватској. Он није био Хрват ни по крви, ни по личном осећају, ни по ма ком другом критеријуму. Приликом посете Београду 1892. године Тесла је дао једну сада чувену изјаву:
„Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да је то дјело једног Србина.“ Том приликом Тесла је у говору београдским студентима рекао: „Ја сам – као што видите и чујете – остао Србин и преко мора… То исто треба да будете и ви, и да својим знањем и радом подижете славу Српства у свијету“.
Годину дана касније, у тексту за амерички часопис „Сенчери магазин“ (Century Magazine), Тесла о косовској бици каже:
„Европа неће никад моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор… Тешко да има народа који је доживео гору судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цели северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је нагло доспео у безнадежно ропство, после фаталног боја на Kосову пољу.“
„Ви наравно знате да сам ја Србин, који потиче из једне од најстаријих лоза, с обзиром на то да име породице моје мајке потиче од давнина као и друга имена у нашем народу“, пише Тесла једном угледном америчком пријатељу 1921. године.
Јасна је импликација, не само хрватских аутора филма у Евроланду већ и многих хрватских званичника и пропагандиста, да је Тесла „Хрват“. Тврдња да велики научник припада хрватском националном корпусу самим тиме што је рођен на територији данашње Хрватске, међутим, није само лажна него је и апсурдна.
Било би једнако апсурдно тврдити да је доајен немачке класичне филозофије Имануел Кант по националности Рус зато што је рођен, што је цео свој век провео и на крају што је и сахрањен у Кенигсбергу, пруском граду који од 1945. године припада Руској Федерацији и зове се Калињинград.
На исти начин, ником не пада на памет да оца психоанализе Зигмунда Фројда сврстава у Чехе зато што је рођен у моравском граду Пшибору (Příbor, на немачком Freiberg in Mähren). Пшибор се тада такође налазио у Хабзбуршком царству, као и Теслин Смиљан, а данас припада Републици Чешкој.
Тешко је замислити филм о лепотама Немачке у коме се појављује Алберт Ајнштајн као промотер Немачке као туристичке дестинације, а да се притом прећути његово јеврејско порекло. То би несумњиво било окарактерисано као скандалозни фалсификат и недопустиво својатање једног великог човека који је мртав и не може да се брани од постхумног напада на сопствени идентитет.
На исти начин, афирмисати чињенице о српској националности Николе Тесле пре свега је дуг према самом великом научнику. То је такође дуг и према истини као таквој. Српска заједница у Америци има дужност и обавезу да те чињенице презентује свуда и увек, где год и кад год се појави макар и наговештај фалсификата о Теслином идентитету.
