Прелазак из града у село није лак, кажу, тешка је то одлука, али када постоје шансе да се успе, онда ништа није тешко. Пред читаоцима „Слободе“ су три приче о младим људима који су се охрабрили и вратили на село
Ове године, од почетка епидемије корона вирусом, живнула су села у Србији. Неки су дошли из страха од инфекције, други су дошли да проведу време самоизолације, трећи су дошли да се одморе, али неки су дошли да остану и дуже, да пробају своје пословне способности у селу, да оживе дедовину и да своју децу одгајају и васпитају на неки други начин. Прелазак из града у село није лак, кажу, тешка је то одлука, али када постоје шансе да се успе, онда ништа није тешко. Пред читаоцима „Слободе“ су три приче о младим људима који су се охрабрили и вратили на село, неки тек започињу посао, неки су започели, а неки већ успели.
Дедовина за плантаже дивљег оригана
Алекса Вучићевић је млади економиста из Београда, заједно са својим пријатељом Андријом Јовановићем дошао је у село Дражиновиће код Пожеге, и њих двојица засадили су на површини од преко једног хектара дивљи оригано, у народу познату лековиту биљку враниловку, а циљ им је да ту направе дестилерију и производе веома цењено и скупо ароматично уље, које се највише користи у фармацеутској индустрији. Алекса објашњава, у Дражиновићима је његова дедовина, то је воћарски, али и повртарски крај, и неколико година са Андријом, који му је и зет, размишљао је шта би ваљало посадити на земљи која годинама није коришћена:
„Размишљао сам шта је најбоље да гајим на мојој дедовини. То је земља која скоро четрдесет година није обрађивана, од времена када су преминули моји деда и бака. Највише ми је на уму било ароматично биље, а са тиме се сложио и зет Андрија. Онда смо почели детаљније да се распитујемо, и наравно схватили смо да није довољно само узгајати ароматично биље, важно је имати финални производ. Урадили су анализу земљишта и хидрометеоролошких услова, ангажовали консултантску фирму, и она нам је предложила неколико биљних култура које би успевале на том земљишту“, прича нам Алекса о почецима овог посла.
Када су коначно одлучили да ће узгајати дивљи оригано, Алекса и Андрија су кренули да припремају земљиште, у исто време набављали су саднице дивљег оригана из Херцеговине, и почетком новембра почела је садња:
„На једном хектару посадили смо 36.000 садница, мало смо нас двојица знали о пољопривредним пословима, али оно што не знамо ми смо знали кога да питамо. Према некој процени са ове плантаже требало би да добијемо око 30 до 40 литара етеричног уља, а већ следеће сезоне, дупло више. Дивљи оригано је вишегодишња биљка, пет, шест година не мора да се обнавља засад, расте готово пола метра у висину и користе се листови. Уље оригана је један од најбољих антисептика. Јако је корисно у борби против вируса и бактерија, против прехлада, може се користити за инхалације, или пити у раствору са маслиновим уљем. Веома је лековито и по неком дејству је јаче и од белог лука“, објашњава нам Алекса, и додаје да се надземни део биљке пре цветања коси и скупља, па то иде у процес дестилације под воденом паром. Најзначајнија активна супстанца уља је карвакрол. Што је садржај ове супстанце у уљу већи, то је и оно благотворније и ефикасније. Поред карвакрола, у саставу уља је и тимол који је исто тако значајан састојак за јачање имуног система.
Ако све буде текло по плану, каже Алекса, прошириће плантажу дивљег оригана у селу Дражиновићима, а с обзиром да је то у овом крају нова биљна култура, мештани су се заинтересовали, и помагали у обради земље. Алекса је оптимиста: “Циљ нам је да направимо неку задругу, где ће мештани гајити и неко друго ароматично биље, па да у нашем погону за дестилацију производимо и етерична уља од других биљака. Тако би имали у понуди више врста етеричних уља и наступили на тржишту са већим асортиманом. Ми ћемо за сада имати пласман код људи где смо набавили саднице, јер се они баве производњом крема и козметиком. Можда се одлучимо да сами правимо бочице од 10 милилитара као готов производ. А наравно, конкурисаћемо код европских приступних фондова, и искористити све субвенције уколико их буде имало у Србији, јер нас двојица смо учинили макар један корак да не пропадне село мога деде.“
Милићи производе органски козји сир и кајмак
У ужичком крају као и у осталом делу Србије, врата сеоских кућа су одавно затворена, а имање зарасло у коров. Стари више не могу да раде, а млади се ретко одлучују да оду у село и започну неки посао. Брачни пар Биљана и Дарко Милић су позитивни изузетак, довољно су били храбри и одважни да се из града врате у Биљанин завичај, у село Биоску, у опустели заселак Младеновићи, где живе само Биљанина мајка и њена јетрва. Хтели су да гаје козе и производе органски сир и кајмак. Милићи су проценили, ово село је идеално за гајење коза, има надморску висину преко 700 метара, није загађено, једини проблем је пут који годинама нико није поправљао.
А одакле им идеја да из града дођу и село и баш почну овај посао?
Биљана каже: “Моја мајка Милијана имала је једну козу која је давала доста млека, и ми смо решили да купимо још коју козу. Подигли смо кредит и купили три козе, расе алпина . Ево, сада имамо стадо од 20 коза и јарића који воде порекло од те три козе. Знамо да су козје млеко, сир и кајмак веома здрави, а знамо и то да је коза генетски способна животиња, храни се најхранљивијим деловима биљака. План је да повећамо производњу сира и кајмака, који су веома тражени. Имамо овде у Биосци велико имање, тако да не бринемо за исхрану коза, а и по околини села, све је зарасло, људи једва чекају да козе то побрсте и мало се уклони коров. Овде су све стари људи, не могу да раде, и веома су се обрадовали када смо ми из града дошли и почели послове козарства. Стално смо у консултацијама са Центром органске пољопривреде у Ужицу, јер желимо да производимо искључиво органски сир и кајмак.“
И Биљанин супруг Дарко задовољан је послом око коза и боравком у селу: „ Идеја нам је да повећамо број коза, јер почели смо да правимо козји трапист и моцарелу као и топљени сир. Све се ради на стари, традиционални начин. Не мешамо воду, нити другу врсту млека. Прерађујемо искључиво козје млеко. Све што радимо, консултујемо се са стручњацима, а подучили смо се по семинарима и на интернету. Познато је да козе једу око сто врста трава, док овце једу око двадесет, а крава седамнаест. Битна је храна, а ако испаша није квалитетна, онда нема довољно млека и млеко није квалитетно. Козе воле да једу и лековите траве на које наиђу успут, као што је канатрион, споришак… Онда можете замислити какво је млеко, није бадава увек козје млеко сматрано као лек, посебно за плућне болеснике. И сурутка је веома здрава, али она се мање тражи, док сир и кајмак, одмах продамо. Али, ако желимо да се дуже и више бавимо овим послом, мора се радити и на маркетингу. Није довољно само да се зна како је наш производ здрав и органски“.
Биља и Дарко Милић имају доста планова. Стару сеоску кућу ће срушити све до каменог подрума који је у земљи и идеалан простор за прављење производа од козјег млека, каже Дарко: “Подрум је одличан баш онакав какав се наводи у стручној литератури, то ће бити простор за сазревање сира. Наравно, најважније је да сви наши производи буду органски, а за то постоје сви услови. Овде нико грама ђубрива није бацио већ петнаестак година, а уколико добијемо субвенције од града Ужица, онда ћемо проширити стадо за још петнаест коза”, додаје Дарко.
Милићи су свени да увек има посла око коза и да нема одмора ни лети ни зими. Не пада им тешко да лети раде послове прикупљања сена, а када се заврше ти послови, онда Биљана прави сиреве. А има доста посла и када се козе јаре, објашњава нам Биљана, и наглашава: – Коза неће да једе било шта, храна мора бити чиста, јер је коза врло паметна и чиста животиња. Ако неће да једе неку храну, то сигурно не ваља. Не треба јој млети храну, довољно је сломити жито.”
Милићи имају троје деце. Син Стефан највише слободног времена проводи са козама. Заједно са баком изводи их на испашу, мајци помаже у изради траписта. Свакој кози је дао име. Каже, волео би да једног дана имају велику фарму коза и да буду познати произвођачи органског сира и кајмака. И то није неоствариво. Прошли су све припреме да добију сертификат о органској производњи, али основни проблем је, кажу Милићи, до њиховог домаћинства у селу Биосци нема асфалта, а када падне киша, ни једно возило не може да прође, јер је макадам потпуно оштећен. Некада је овај пут у дужини од километар ипо одржавала војска, а данас нико. Тражимо само да се пут мало заравна и прошири да би могли доћи до куће, рекла је Биљана помињући бројна обећања, града и месне заједнице, која до сада нису испуњена. Ето, и то су неке ситнице, а важне у послу, које младе људе одвраћају од повратка у село. Ипак, Милићи не одустају.
Чипс од јабуке дуње и крушке
Драгана и Александар Вараклић су родом из пријепољског села Седобра. Знали су се још од малих ногу, а када су се у Београду срели на студијама, решили су да живот наставе заједно. И вратили су се у своје Седобро, село за које се везује прича да му је Свети Сава дао име, јер је у њему наводно, све добро. Кроз време се из имена изгубило слово “в”, па се Сведобро, претворило у име Седобро. Вараклићи не знају како се свело све на Седобро, али знају да је њима у родном селу кренуло добро. Драгана дипломирани туризмолог и Александар инжењер електроенергетике, у Београду нису могли да нађу посао, дошла су деца, кћерка и син, а они су и даље били без посла. И онда су се вратили у Пријепоље. Нису седели скрштених руку, конкурисали су код Регионалне развојне агенције “Златибор”, написали добар бизнис план, а будући да су имали заједно око шест хектара под воћем, конкурисали су за сушару и добили средства, каже Драгана:
– Сушили смо шљиву, али нисмо хтели на томе да станемо. Пратили смо све информације које се односе на сушено воће, посебно шљиву, ишли смо на сајмове, желели смо да се усавршимо. Пре две године били смо на сајму етно хране у Београду, ја сам била скептична, шта је уопште сува шљива, производ толико стар на српским просторима, и хтела сам нешто да усавршим. На сајму смо изложили суве шљиве пуњене орасима и преливене медом. То је посластица која се и раније правила, али је заборављена. И ето, за овај производ смо добили награду, и велики број купаца.”, прича нам Биљана, и додаје: ”Наставили смо са програмом сувог воћа, па смо почели производњу сушене јабуке, крушке, дуње, чипса од јабуке. Посао је кренуо, и добили смо средства и за хладњачу, а многи мештани у Седобру су видели да нама иде добро, те су почели да суше воће у нашој сушари. Што се тиче наших производа, сво воће је непрскано, сорте су старе, отпорне, и врло укусне. И сад размишљамо о даљем проширењу асортимана. Имамо доста идеја да комбинујемо све те производе са медом, са чоколадом, или да се додају и лешници и ораси, просто, имамо јако пуно идеја, али ћемо полако, један по један производ пласирати“, каже Драгана.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
