„Зар нам је био потребан повод и инспирација за стихове: “У септембру четрдесет прве, две се војске са Швабама крве, обе наше, и десна и лева, над Краљевом жива ватра сева!“ •
У свој књизи „Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године“, историчар Драган Драшковић, дугогодишњи директор (сада у пензији) Народног музеја у Краљеву конста-тује да је тема којом се у свој новој књизи бави била прави изазов, баш зато што је мало обрађивана и заступљена у историографији. Значила је, признаје нам у разговору за „Слободу“ – свесно, унапред прихватање буре негодовања и онога што следи уз њих: учесника, потомака или следбеника чија су сазнања и схватања у оквирима идеолоко-победничког тумачења прошлости.
На жртвама комунистичких злочина, забележио је Драш-ковић у својој књизи, темељени су успеси и достигнућа комунистичких идеја и револуционарне власти. У почетку је то, како аутор књиге наводи, било могуће, али временом – ни планирани заборав, ни строго чувана тајна, ни уништени докази, нису могли да спрече крик недужних жртава да се прво чује о њима, а потом и сазна за њих. Нова сазнања у истраживањима рушила су темеље победничког писања историје, а нови резултати захтевали су нове одговоре на бројна питања. Не због нечије нове победе, већ због остваривања основног постулата историјске науке – истине, тако неопходне да се неки догађаји из прошлости никада више не понове.
Аутор се у књизи пита: како је могуће да се у Србији, патри-јархалној и родољубивоj, малобројна КПЈ наметне, преузме иницијативу и потре улогу и значај Србије у Првом светском рату? Како је могуће да српски народ, који је за стварање нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, дао велики улог, буде проглашен главни кривцем распада новостворене државе и угњетачем других, „братских“ народа великосрпском политиком?
„И оно најтрагичније: како је могуће да се српски сељак, геџа у опанцима, страдалник за наведену државу, окрене против себе и постане народни издајник, непријатељ, сарадник немачког окупатора који је, дошавши поново у Србију 1941. желео освету због свог пораза и витештва које је српска војска показала у Великом рату? Како је могуће да све што је било свето мерило вредности српском народу: отаџбина, вера, част, породица, поштење, домаћинство, буде предмет напада, како је свети владика Николај Велимировић говорио „и безбожника, комуниста и западно-европских филозофа фашиста. На крају следи питање: ко је и како у српском народу посејао семе зла и раздора, које је осведочено у сукобима „брат на брата“ и масовном страдању по квоти 100 за убијеног, 50 за рањеног Немца? Зар нам је био потребан повод и инспирација за стихове: “У септембру четрдесет прве, две се војске са Швабама крве, обе наше, и десна и лева, над Краљевом жива ватра сева!“
Драшковић у књизи наводи да се злочини комуниста у краљевачком крају могу истраживати и систематизовати од почетака устаничких активности 1941. Већ у септембру те године формирана је Комисија за борбу против пете колоне у ужичком, чачанском и ваљевском подручју, а њена делатност се временом трансформише у обавештајну службу која је 13. маја 1944. у Дрвару претворена у Одељење заштите народа – ОЗНА за Југославију, чији је најважнији прокламовани задатак био „уништење народних непријатеља“.
У вишенационалним срединама подела становништва вршена је на националној основи, али се у Србији, на почетку рата, „примио“ нови облик револуционарног рада и наметања комунистичке идеологије, у коме су чланови и симпатизери КПЈ били једини и врховни проценитељи и пресудитељи. То је Србију увлачило у нове поделе које су прерасле у грађански рат и братоубилачку борбу. Комунистички стратези и идеолози су, каже Драшковић, лепили етикете: издајник, петоколонаш, агент, народни непријатељ, сарадник окупатора, колаборант, противник револуције:
– После тога су извршиоци, претежно голобради омладинци, скојевци, идеолошки искушеници, обављали свој део посла – ликвидације, стрељања, паљења, потказивања – наводи Драшковић.
Оно од чега је Србија страховала још од појаве комунистичке идеологије, дошло је до пуног изражаја после „ослобођења“ 1944. ОЗНА за Србију основана је на Вису јуна 1944, а за њеног начелника постављен је Слободан Пенезић Крцун. ОЗНА за краљевачки округ почела је да ради 3. децембра 1944. У ослобођено Краљево ушла је припремљена – са кадровима, списковима, задацима.
Први на списку био је је Сава Костовић, о чијој смо ликвидацији у ноћи између 3. и 4. децембра 1944. писали у прошлом броју „Слободе“. Следећи је убијен Ђока звани Булдук (убијен 1944.), Предраг Терзић (стрељан 1944.), Љубомир Новић (стрељан 1944.), Јован Чабраја (стрељан после ослобођења), Милорад Јовановић (стрељан после ослобођења), Радомир Танасковић (стрељан 1944.), Радован Деспот (стрељан после ослобођења), Мирослав Лосић (стрељан 1944.), Петар Марковић (стрељан 1944.), Добрица Дочо Котурановић (стрељан 1944.), Мирко Војино-вић (стрељан 1945.), Богићевић (стрељан 1945.), Милоје Чворо-вић (стрељан 1945.).
ВРЕМЕ „ДИВЉИХ ЧИШЋЕЊА“
Осим њих, у првом налету, страдао је и један број жена осумњичених да су се дружиле-забављале са немачким официрима и војницима. Према Регистру Комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. неке од њих су: Даница Вучићевић (убијена другог дана после ослобођења), Милица Марковић Рамона (стрељана 1944.), Јагода Ристивојевић (стрељана по ослобођењу) власница бифеа „Топчидер“, Јулијана из Витковца (убијена 14. јула 1946.), итд…
О стању у ослобођеном Кра-љеву 1944. сведочанство је Драгану Драшковићу, аутору књиге „Време зла…“ дала Јелена Гашић Кнежевић рођена 1930. која је после ослобођења била члан СКОЈ-а. Према њеним речима, „кад су у ослобођено Краљево дошли комунисти настао је општи хаос“:
„Грдне људе су позатварали, ни криве, ни дужне. Грдним су људима скинуте главе, иако нису ништа урадили. Све само зато што су били богаташи…“
У рукопису који се чува у краљевачком Народном музеју, под називом „Историја борбе за Краљево“, командант 1041. Пешадијског пука Црвене арми-је, (који је заједно са Четвртом црногорском бригадом Друге пролетерске дивизије учествовао у ослобађању Краљева) потпуковник Матвеј Пузиревски сведочи о хаотичном стању и тзв. „дивљим чишћењима“. Драшковић у књизи наводи да су тада комунисти, авангарда нове власти, све до половине фебруара 1945. године, водили завршну борбу за успостављање и вршење неометане и чврсте власти.
„Када сам 30. новембра 1944. пошао да обиђем одбрану на западној страни града, изашао сам на градски трг. Недалеко од мене, неке људе зауставио је и ухапсио човек кога до тада нисам сретао. Пратила су га два или три борца са аутоматима. Тај човек није био припадник Четврте црногорске бригаде, јер сам све старешине те бригаде знао. Вероватно је то био човек овлашћен од стране југословенских власти, јер је у Краљево дошао дан после нас. Био је румен у лицу, омањег раста. Носио је браон капут са каишем, под којим је на опасачу висио пиштољ. Обратио ми се питањем шта са њима да ради, а ја сам, зато што нисам имао упутства своје команде како да поступам у сличним ситуацијама, одговорио: „То је ваша ствар. Ваша је земља, ваша власт, па поступите како хоћете“.
Исидор Живковић из Витановца (1885 – 1974), солунац, председник општине, посланик, оснивач Витановачког четничког одреда, проглашен је за одметника и осуђен на казну затвора од шест година коју је издржао у Сремској Митровици (деведесетих година и рехабилитован) о прогону, страху, застрашености народа пред осветом ослободилаца, оставио је следећи запис:
„Мислио сам да се у Београду склоним и сачекам сређивање прилика у земљи, односно – да престане прогон људи који су имали ма какве везе са четницима и југословенском војском у отаџбини. Бринула су ме убиства о којима сам непрестано слушао. Изгледа да је довољно да се назовеш партизаном, па да је све што чиниш законито. Главе падају због старих зађевица и свађа, политичке прошлости, љубавних интрига и због чега све не. Народ живи у сталном страху да ће га ко опањкати код партизана. Све је напето и застрашено. Свако се одриче прошлости да би избегао непријатност и спасао живот. Неки, који су онда били међу четницима и у Војсци у отаџбини, сад су се увукли у редове ослободилачке војске и некога лажно оптужују, некога батинају и труде се да некоме откину главу. Револуција је брза вода која при надолажењу руши све бране.“
ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ СТРЕЉАНА ДАНИЦА ВУЧИЋЕВИЋ?
Прва жена стрељана у Краљеву, без суђења, другог дана после ослобођења била је Даница Вучићевић. Даница је убијена због тога што је са Франком Фуксом, интендантом 717. немачке дивизије имала сина.
Јелена Гашић Кнежевић је o ратној љубави Франка и Дане и њиховој судбини оставила следеће сведочанство, које Драшковић преноси у овој књизи:
„После краљевачког масовног стрељања октобра 1941. године, Немци су за грађанке Краљева објавили кулук – принудни рад: из сваке куће по једна жена имала је обавезу да за немачку војску пере веш, спрема храну, чисти… Да би заштитила старију сестру, Даница се пријавила и отишла уместо ње у Фабрику авиона где ју је приметио Франц Фукс и одмах издвојио у канцеларију. Његова заљубљеност у лепоту Краљевчанке Данице – резултирала је заједничким животом и рођењем сина Мирослава“.
По Јеленином причању, Франц Фукс је помогао сваком коме је могао. Рада Мишовића после рата познатог комунисту, спасио је стрељања, а и Даница је чинила све до сваком помогне. Јелена је изнела и тврдњу да нико није знао да Даница није радила за Немце, већ за комунисте. Пре повлачења немачке војске из Краљева, испричала је Јелена, Франц је на коленима молио Даницу да пође с њим. Она је, међутим, сматрала да нема разлога да бежи.
На питање да ли зна ко је убио Даницу Јелена је поновила да је, „кад су дошли комунисти био општи хаос“:
„Хаос су правили Дугалић и друштво. Њу су убила три радника из Фабрике вагона (тадашња Железничка радионица). Причали су да је негде на Ибру убијена, код ресторана „Женева“ (који и данас постоји). Те ноћи убили су само њу“.
На примедбу Драгана Драш-ковића да Момчило Дугалић, приликом ослобођења Краљева 1944. није био у граду, Јелена је у аудио запису поновила своју тврдњу. Онда је, током даљег истраживања пронађена фотографија са легендом на полеђини „Момо Дугалић Момчило са синовима Срећком и Мирославом, у селу Рибници 29. новембра 1944. када је после три године дошао породици на виђење“ што је потврдило Јеленину тврдњу да је Дугалић био у Краљеву у тим првим хаотичним данима после ослобођења Краљева.
Мајор Момчило Дугалић био је задужен за организацију рада ОЗНЕ у том крају након што је у јесен 1943. у Јајцу завршио Виши партијски курс (то му је омогућило да постане високи функционер ОЗНЕ са великим овлашћењима). О томе говоре, сматра Драшковић, и Дугалићева наређења, једно од 1. априла 1945. године: „Приликом чишћења заробљеника, фашистичке елементе немилосрдно смицати и притом тежити да, по могућству, ниједан не промакне“ и од 6. маја 1945. године: „Официре чистите све редом, осим ако за некога добијете од ОЗНЕ или партије да га не треба ликвидирати. Уопште, у чишћењу треба бити енергичан и немилосрдан“ (из књиге Срђана Цветковића „Репресија комунистичког режима у Србији на крају Другог светског рата са освртом на европска искуства“).
СУРОВОСТ КОЈУ НИЈЕ КРИО РАТКО ДРАЖЕВИЋ
Ратко Дражевић је у ослобођено Краљево ушао као секретар Окружног комитета КПЈ. Седиште Окружног комитета, у којем је био затвор, било је у кући Николајевића, на углу улица Цара Душана и Хајдук Вељкове. О тим данима, у исповести датој новинару Миломиру Марићу за часопис „Дуга“ у мају 1983. године, Ратко Дражевић је испричао:
„Ми смо стрељали у зимско доба у подруму ОЗНЕ у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Данас у тој згради живи 500 – 600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа уграђено у њене темеље, само зато што нису били по укусу нас комуниста“, био је сурово искрен Ратко Дражевић.
– Најтрагичнији личност у деша-вањима после осло-бођења 1944. био je Душан Крстић кога је рат затекао на функцији пред-седникa општине Краљево (и он је рехабилитован 2007. године). Он је председник општине био од 1936. до 1941. У ратним данима трудио се да, у границама могућег, заштити становништво Краљева, пружи помоћ избеглицама и сиротињи омогући функционисање основних потреба у исхрани, здравству школску, судству, безбедности становништва и града. У циљу очувања реда и мира, ради заштите становништва и имовине, као званичник локалне самоуправе и државне власти, организовао је конференције на којима су учествовали највиђенији грађани Краљева, осуђујући дела саботаже,– подсећа Драган Драшковић.
По речима Добриле, супруге Душана Крстића, у ратно време, за снабдевање радника и сиротиње, отворио је општинску пекару и месару. У октобарском данима краљевачке трагедије Немци су га хапсили малтретирали, а по наредби немачког команданта чистио је запушени тоалет.
Душан Крстић је као председник опш-тине активно учествовао у организовању покушаја да се спречи или заустави кра-љевачка трагедија октобра 1941. Упутио је делегацију из града на челу са Радославом Веснићем у штаб партизана код Тита и у штаб Југословенске војске у отаџбини код Драже, са молбом да допринесу да се прекине стрељање, учествовао је на предавањима и конференцијама са темом „Како обезбедити живот?“ Био је члан делегације која је 19. октобра 1941. предала резолуцију грађана Краљева команданту мајору Оту Дешу са молбом да прекине стрељање. Са места председника општине смењен је половином децембра 1941. када је за председника општине постављен Мирослав Дугалић, грађевински инжењер. До краја рата, Крстић је једино учествовао на предавањима која су организована ради одржавање реда, рада и мира у Србији. Душана Крстића Немци су више пута затварали за шта постоје докази.
Комунисти су га, ипак, без доказа стрељали као ратног злочинца, иако га је управо Гестапо сменио са места председника општине и ухапсио под сумњом да је одржавао тесне везе са народним покретом.
По завршетку Другог светског рата њему је суђено у познатој навијачкој атмосфери, у сали тадашњег хотела „Југославија“, у групи са још неколико оптужених, “за сарадњу и помагање непријатељу у убијању и мучењу недужног становништва”. Војни суд га је прогласио кривим, изречена му је смртна казна стрељањем, а пресуда је извршена истог дана, 22. априла 1945. године. Душанова супруга Добрила никада није добила на увид решење о извршењу смртне казне, а место где је сахрањен ни данас поуздано није познато.
– Свака жртва комунистичког злочина је посебна прича која заслужује да буде прво откривена именом и презименом, а потом записана. Тако сакупљене на једном месту, сведочиће не само о размерама злочина, већ и о бруталности и безумљу једне идеологије. Велики број жртава, није се могао лако скрити, а поготово заборавити. Да би се жртве комуниста избрисале, умањиле и сакриле, уследила је чудна игра бројевима. У време злочина 1944, жртве нису постојале. Затим су се појављивали бројеви страдалих, знатно умањени. Да би се успешно прикрио број жртава, у историографију је уведен принцип симетрије и селективног тумачења прошлости: у исту раван стављани су четници и усташе, Дража и Павелић. У исти џак „угурани“ су Дража, четници, Недић, љотићевци, локалне кабадахије. Број стотина хиљада Срба убијених од стране Павелића и усташа смањиван је зарад „братства и јединства“, а број страдалих у немачким одмаздама у Србији 1941. је повећаван. Створен је терен да се комунистичке жртве „утопе“ у немачке и четничке злочине – подсећа Драшковић.
…
Комплетан текст у штампаној слободи Слободи
