Нека места нису само тачке на мапи, већ су прави доказ да постоје „прозори у тишину“. Испосница Светог Саве, узидана високо у стенама изнад манастира Студеница, на обронцима планине Чемерно, која вековима одолева времену, једно је од њих. Није чак потребно бити верник да би се осетила светост тог места – довољна је тишина у срцу и поглед упрт у литицу.
Смештене на око 12 километара од манастира Студеница, Горња и Доња Савина испосница део су манастирског комплекса који је по предању направио Свети Сава по повратку са Свете Горе.
Ове две целине, које се заједнички зову Испосница Светог Саве, како се сматра, настале су у исто време када и манастир Студеница.
– Горња Савина испосница је нешто између грчких Метеора и Острога, али је и од Метеора, и од Острога, старија неколико векова. Заиста би и у данашње доба био озбиљан архитектонски подухват направити нешто такво. Поред тога, прелепи пејзажи кроз које се пролази на путу до испоснице, али и сам мир и тишина који се ту осећају, стварају посебан доживљај хришћанства – каже Игор Тешић из Туристичке организације Краљево.
Испосница Светог Саве данас је споменик културе од изузетног значаја, под заштитом Републике Србије, али и даље недовољно позната широј јавности. Савина испосница представља значајну духовну баштину, јер су поред усамљеничког начина живота у испосници монаси вредно радили и на преписивању књига. Свети Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, око 1190. године напустио је све политичке амбиције и отишао на Свету Гору. Након година монашког усавршавања, вратио се у Србију с циљем да организује црквени и духовни живот по узору на Византију, али прилагођено народном духу.
Сведочанство о животу династије Немањић
Испоснице изнад Студенице подигао је баш у том периоду, као места тишине, али и писаног стваралаштва. Као сведочанство о животу династије Немањић, овај споменик кутуре од изузетног је значаја, јер представља место где су настале прве књиге исписане ћирилицом. У овој испосници Свети Сава је написао Житије Светог Симеона (биографију свог оца), као и Студенички типик (правило монашког живота које је постало темељ организације српских манастира).
– Та преписивачка делатност је једна од најважнијих чинилаца овог дела биографије Светог Саве. Имамо чак и препис Студеничког типика и Житија Светог Симеона из 1619. године. То показује колико је Србија већ од тог 12. или 13. века постала културна ризница и значајно место у југоисточном делу Европе – појашњава Драгољуб Даниловић, председник Друштва историчара Рашког округа.
Испосница је, дакле, била много више од монашког склоништа: била је писарница, скрипторијум, место у коме су прве речи на ћирилици исписане руком једног свеца, а преписи из 1619. године сведоче о континуитету и значају тог стваралачког подвига. И није случајно што су се ту скупљале књиге, а не оружје. У камену се рађала култура, у тишини се стварала писменост.
Далеко од очију двора, а близу неба
До испоснице се може доћи само пешачењем, јер није лако доступна. Узак пут води кроз шуму. На 10 километара од манастира, прво се стиже до Доње испоснице, док је до Горње потребно још педесетак минута пешачења уз високу литицу, стазом која подсећа да се до смирења долази напором. Са те висине, поглед се простире према долини, док је унутра, у камену, све скромно и тихо, готово аскетски. Горња испосница, усамљена келија, исклесана у живој стени чува сећање на младог Растка Немањића, који је, по предању, баш у њој започео свој пут ка духовности. Ту, далеко од очију двора, а близу неба, он је постао Сава. По народном предању, управо овде, у овом каменитом уточишту, млади Растко Немањић – син великог жупана Стефана Немање – повукао се у тишину и молитву, тражећи своје истинско звање. Између две литице и без сведока, изабрао је аскетски живот и ушао у историју као Свети Сава – оснивач Српске православне цркве, зачетник српске средњовековне књижевности, законодавац и дипломата, али пре свега духовни стуб нације.
– Када се стигне до Горње испоснице Светог Саве човек заиста има утисак као да је над небом. Посебно када се служи литургија имате осећај као да су ту са вама анђели и Господ. Легенда каже да се овде дешавају и чедесна исцељања. Долазе хроми, убоги, слепи и умивају се чувеном водом из Савине каце или бунара који је веома познат у читавом свету – каже Даниловић.
Савина каца – извор је воде који, према предању, не пресушује и има исцелитељске моћи. Многи ходочасници и данас долазе, често боси, до Савине испоснице да се помоле, да затраже исцељење, да пронађу смирење. Према предању, Свети Сава је, молећи се за људе који нису могли да дођу до лекара, оставио благослов да се у тој каци скупља вода са исцелитељским моћима. Народ верује да они који се умију овом водом с вером и молитвом могу да оздраве од тешких болести, посебно очних и костоболних. Људи из целог краја, али и из дијаспоре, долазе да захвате ову воду и однесу је ближњима. Позната су бројна сведочанства о излечењима која су се, како кажу, „догодила у вери, а не у науци“. Литургије које се понекад служе на том месту носе атмосферу надземаљског, као да се свет и небо спајају баш ту, над долином Ибра.
Архитектонски подухват који би и данас изазвао дивљење, подигнут је са минималним средствима, али са максималним духовним улогом. Горња Савина испосница представља јединствени пећински комплекс. Монаси су у стени формирали простор са више нивоа, остављајући места за молитву, преписивање…
Као да певају анђели
И само зидови испоснице сведоче о вековима. Кажу да се у њој Свети Сава молио пре него што је кренуо у Хиландар, али и касније, када се враћао у Студеницу. Постоје предања да је у тој стени оставио штап који је изникао у дрво, или и да је из камена потекла вода када се помолио. Нема доказа, али има вере – а то је каткад снажније. Постоји и предање да је Свети Сава имао гвоздени штап којим је отворио стену да би вода потекла из ње. Када су га питали одакле снага да избије воду из суве стене, одговорио је: „Није снага у штапу, већ у вери.“
Неки стари ходочасници говоре да се траг тог штапа и данас види у зиду поред бунара у Доњој испосници, а уме да се појави, кажу, само онима који долазе без грдње, без камере, и без поноса.
Кад већ пишемо о легендама, једна казује како су неке изузетно тихе ноћи, када се служила литургија у Горњој испосници, монаси посведочили да су чули песму анђела: не од људи, јер певача није било, већ тихо, изнутра, из саме стене. Тај глас није био с ове земље, говорили су. По тој легенди, Свети Сава је затражио од Бога да анђели понекад служе литургију у његовој испосници, кад људи то забораве да раде.
„Као да певају анђели, и све одзвања у планини. Тишина постаје мелодија“, препричавају старији мештани, као да су лично присуствовали тим чудесним збивањима.
Данас, ходочасници који долазе током зоре кажу да осећају „као да неко дише заједно с њима“ и да тишина одзвања мелодијом нечег светог.
Многи долазе овде трагајући за миром, одговорима, или само за дахом светости. И сви – када се спусте – оду мало другачији. То је место које се не осваја фото-апаратом, већ тишином. Тамо где се дух одмара, а душа расте. Где историја није прашина, већ жива, треперава светлост што избија из стене.
Наиме, један старији монах из манастира Студеница пренео је усмену причу да се, у појединим праскозорјима, изнад Савине испоснице може видети усправни стуб светлости, налик стубовима ватре из Старог завета. Верује се да се та светлост може видети уочи Савиндана или уочи других великих верских празника, као знак Божијег присуства на месту где је Сава исписивао света дела.
Неки верници тврде да су присуствовали том призору, и да су тада у потпуности престали да сумњају у своје духовно путовање.
Савина тишина као лек
Последњи монах који је живео у Горњој испосници био је монах Гаврило, који је трагично настрадао у пожару 1981. године. Од тада, испосница је без сталног чувара, али не и без душе. Живот и смрт монаха Гаврила остали су симбол жртве у тишини, готово као завет да се светиња не чува виком, већ пламеном вере.
Испосница Светог Саве дефинитивно није туристичка атракција. То је светилиште у камену. Нема водича, нема гужве, само тишина која учи. Не пита, не суди – само дише кроз стене и кроз нас. Можда је управо зато Свети Сава изабрао баш ово место: да нас, вековима касније, подсети да узвишено не станује у високом, него у тихом. Такође, испосница Светог Саве није само верски симбол, већ и камен-темељац нашег идентитета, тиха потврда да је српска култура настала не у дворовима и ратовима, већ у скромности, молитви и писаној речи.
У времену када бука прети да угуши смисао, Савина тишина је лек. Њено постојање нас подсећа да вера, знање и честитост не зависе од величине здања, већ од дубине из које долазе. Зато, ако пут нанесе, не заборавите да застанете. Да прошетате стазом кроз шуму и да чујете оно што не говоре ниједна табла, ниједан водич. Чућете тишину која вас разуме. И можда, ако будете пажљиви, чујете и шапат Светог Саве из камена. За крај да поменемо и приче како, наводно, постоји и тајни пролаз кроз планину, који наводно повезује Горњу и Доњу испосницу. По легенди, Свети Сава га је користио да неометано пролази између места молитве и манастира, не желећи да га ико види. Тај пролаз је данас, ако уопште постоји, затворен стотинама година. Неки трагају за тим пролазом и дан-данас, али народ има изреку да онај који не носи тишину у себи, тај пролаз никада неће пронаћи.
У времену у којем брзина брише дубину, Савина испосница подсећа да су тишина и смисао нераскидиво повезани. Она није само културно-историјски споменик, већ је симбол српске писмености, духовности и идентитета, зато што представља место где реч постаје молитва, а молитва култура.
И можда је баш зато Свети Сава отишао тако високо: не да побегне од људи, већ да их, с висине тишине, научи како да чују сами себе.
