„Ужичко Коло српских сестара помаже свима и оно што чините својој деци, што желите себи, трудите се да желите и чините и другима”
Шта писати у овим данима изолације, самоизолације, страха, неизвесности, ограничења свих облика… у времену када нас опомињу да будемо дисциплиновани за наше добро, када треба да мислимо не само на себе, већ и на оне око нас… када политичари „преузимају“ струку, а стручњаци једва да дођу до речи… када се поручује људима у дијаспори да не долазе у своју земљу, када су највећи кривци они који су се „дрзнули“ да се врате, а отишли су да по Европи тешко раде и зараде који евро више и прехране породицу у Србији, када се прети полицијским часом дан и ноћ, када зло и људска себичност испливају на површину, када доушници имају пуне руке посла… Када је пандемија корона вируса некима добродошла да направе профит, да прете, да нас плаше сваки дан све више?
У таквим приликама као мелем на рану су речи Ужичанке, Слободанке Мире Станковић-Ћирковић, председнице Кола српских сестара: “Морамо бити солидарни и помагати једни другима у тешким временима. А, може се помагати на различите начине. Новац није пресудан, иако омогућава и задовољава основне животне потребе. Живот је непредвидив. Без обзира на различите ситуације које нам живот доноси, морамо да останемо прибрани, позитивни и желимо добро и себи и другима. Нашим радом мотивишемо суграђане да буду солидарни и помажу једни друге у тешким временима. Помоћ је и савет, разговор, разумевање, осмех… некада је довољно да некоме дате подршку лепим и позитивним речима и та особа је спремна да се ухвати у коштац са животним проблемима и крене да се бори, а резултат ће доћи…”
Обнова рада Кола
И ето, због оваквог њеног става у тешким временима, одлучујем да пишем баш о њој и њеном раду. Миру Станковић-Ћирковић, која је две деценије на челу ужичког Кола српских сестара, знају сви у Ужицу. Знају је по добру, огромном стрпљењу, толеранцији, достојанственом понашању… А пре свега по несебичном дугогодишњем хуманитарном ангажовању за које је добила бројна градска, регионална и републичка признања. Најдража су јој признања својих суграђана, јер како каже, када човек ради нешто у својој средини, а то људи прихватају, онда је то највеће задовољство:
– Знају да је све чисто што ми радимо, нема манипулисања, нема финансијских превара, што је данас ретко у земљи Србији. Ја и моје сестре у Колу вредно радимо, за све се испоставља рачун, и због тога су позитивни утисци о нама, верују нам и донатори, и они које помажемо, и институције којима се обраћамо”, додаје Мира, и подсећа на оснивање, тачније, обнављање рада Кола у Србији, и у Ужицу, почетком деведесетих година прошлог века:
– Да није било тада тешко време можда Коло српских сестара не би ни обновило свој рад. Као што се зна, Коло у Србији је основано 1903. године као грађанско, патриотско и хумано женско друштво, а оснивачи су били представнице тадашње културне елите у Србији, сликарка Надежда Петровић и Делфа Иванић, такође сликарка и књижевница, а чувени сатиричар Бранислав Нушић је кумовао. Надежда је свесно жртвовала свој живот, умрла је у ваљевској болници током Великог рата, помажући оболелима од тифуса, а Делфа је у Београду после Другог рата прогањана и више пута хапшена од стране комунистичке власти. То су биле жене хероине, интелектуалке, које су у ратним временима показале велику храброст. А наш узор у Ужицу су и суграђанке Вишња Прљевић, Милица Љубисављевић, Стана Поповић, па после обнављања рада Кола у Београду 1992. у Ужице су дошле председница, Љиљана Шуловић, и потпредседница, Мила Викторовић, и тако смо поново започели рад ужичког Кола које је било у овом граду основано давне 1921. Лично сам мислила да ће то трајати две – три године, с обзиром на тај тежак период, сетите се, рат у Хрватској, и Босни, хиперинфлација, бомбардовање… Али, ево, 28 година радимо, и чини ми се свака година је тешка. Било је све више наших грађана којима је требала помоћ, неки су били материјално угрожени, неки болесни, неки нису могли да наставе школовање..” наводи наша саговорница.
Уз помоћ ХЕЛП-а делиле смо гардеробу, брашно, уље,
Од 1992. мењале су се председнице Кола српских сестара у Ужицу, а 2000. је изабрана Мира Станковић-Ћирковић. Прихватила је да води Коло уз сугестију сина Станка, који живи у Немачкој, желео је да помогне свом народу, преко организације ХЕЛП, која је већ “ушла” у Црну Гору, али са Србијом још није постојала комуникација:
– Тада ми је син рекао, ако желиш да се бавиш хуманитарним радом, ништа не ради без папира и признаница, знајући како су завршавале донације у Србији из дијаспоре. Заказали смо састанак са ХЕЛП-ом, и почела је сарадња. Био је то велики посао, али и велика радост. Енормне количине гардеробе стизале су и делили смо домовима и вртићима у целом Златиборском округу. Затим су стизали пакети са храном за најстарије суграђане, делили смо пакете осам месеци. То је било уље у бурадима, брашно, пасуљ у џаковима. Проблем је било складиштити ту робу, па када смо нашле простор, нас девет сестара колико је било у ужичком Колу тада, претакале смо уље и мериле брашно, делили смо то као донацију, била је то велика акција, све смо радиле волонтерски. Онда су стигли хигијенски пакети, тежине око седам килограма, било их је 24 000, то смо данима делиле по списковима Центра за социјални рад, Црвеног крста и Цркве. Ужички свештеници су нам много помагали, као што то раде и дан- данас, ми немамо свој простор, па састанке држимо у Парохијском дому.”
Прогнани из Крајине и Срби на Косову
Наша саговорница додаје, увек је некоме потребна помоћ, и сада Коло углавном помаже социјално угроженим грађанима, а њих није мало:
– И таман када мислите да се овај народ опоравио, дођу елементарне непогоде, те смо тако организовали низ акција да помогнемо становништву у поплављеним подручјима. Радује ме што се у тешким временима нађу људи који желе да помогну, ето и сада имамо те младе који волонтирају, имамо вредне суграђанке које шију маске, па нам је ова изолација психички мало лакша. Већина нас у Колу има преко 65 година, те се не можемо ни кретати с обзиром на државне мере. Али, проћи ће и ово, каже Мира, а на питање шта је највише растужије, каже нам:
– Има много тога. Растужи ме када видим људе који су велики интелектуалци, досегли су врх пирамиде у свом раду, а сада су на маргинама, и поносни су, те неће да признају да им треба помоћ. То ме заболи. Али, има и супротних осећања. Када видим вишечлану породицу, са доста деце која су боса, скачу и румена су, са задовољством покрећемо акцију да им помогнемо, макар у храни. Имали смо безброј таквих породица које су стизале из Крајине 1995. а касније са Косова, исцрпене, прогнане, гладне, е, такви људи су на мене остављали дубок утисак. Када су стотине прогнаних августа 1995. били смештени у Спортској хали у Ужицу, нисмо чекале, доносиле смо колаче, куповали хигијенске артикле, тражиле донаторе… али нисмо могле да им вратимо дом… Сећам се и посете Косову, после 17. марта 2004, када је српски народ тамо доживео велики погром. Скупљале смо помоћ за Србе на Косову, а онда смо председница, потпредседница из Београда и ја отишле на Косово без пратње и заштите. Предале смо 4,5 тоне прикупљене помоћи. Појавила се информација да су на Косову нападнуте три жене, тада су моји синови били у великом страху, док се није сазнало да су то три друге жене. Тај одлазак на Косово оставио је на мене дубок утисак. Видела сам достојанство српског народа. Били су у једној школској сали, где су се склонили и избегли. Сала је била пуна кревета, заједно су биле жене, деца и старци. Имали су достојанствено држање, али помало угашен поглед. Људи су имали све, и одједном остали без свега, и стоје у реду за једну конзерву. Била бих много сиромашнија да тада нисам отишла на Косово.”
Сарадња српских сестара у Америци и ужичких
Сећа се Мира и помоћи ужичком здравству у времену после бомбардовања:
– Захваљујући нама из Кола, ужичка ортопедија је добила брзи стерилизатор, а у томе су нам помогле сестре из америчке епархије, јер су прикупиле 4000 долара и купиле тај стерилизатор. Ми смо им за ту сарадњу са поштовањем захвалиле, оне су послале једно писмо у коме су навеле да смо ми најбоље и најлепше сестре, а волела бих да остваримо сарадњу са Колом српских сестара широм Америке, где год постоји ова организација, а нас тридесет колико нас има у ужичкој организацији смо вољне и да примимо у посету наше сестре из Америке, уколико дођу, желимо сарадњу сваке врсте”.
Коло српских сестара је једна велика породица
Госпођа Мира нас подсећа и на низ других акција које су организовале, помиње породицу Ћитић, из ужичког села Љубвање, којој је Коло организовало реновирање трошне куће у којој није више имало услова за живот :
– За све што радимо, ми се договарамо, поделимо посао, у Колу су углавном факултетски образоване жене, и све се међу собом уважавамо, а када је неки проблем у питању, договарамо се о решењу. Знате, у овом послу су много важни ти међуљудски односи. Сестре, чланице Кола се и приватно друже, посећују. Коло је једна велика породица, и нећу да дозволим да и најмања сенка падне на рад ужичке организације. Оне које не могу да се уклопе у такав рад, одлазе саме. Треба људе саслушати, размислити, нису сви једнако интелигентни, треба човеку дати шансу, припомоћи, и онда из човека испливају оне праве ствари”, објашњава Мира принципе рада Кола, а додаје, до сада су одржана у Србији два сабора Кола, у Београду, и Нишу, а сабори су окупили преко 150 чланица, из Србије, региона и дијаспоре. На оба скупа било је по 60 организација. Мира напомиње, следеће године ужичко Коло обележава 100 година од оснивања, и била би јако срећна када би чланице Кола из америчке дијаспоре дошле у Ужице, посебно из Чикага, где је највећи проценат српске дијаспоре.
Културно-просветитељски рад
Поред хуманитарног, у ужичком Колу се негује и културно-просветитељски рад, каже Мира, и набраја само део активности овог карактера:
– Имали смо једну много лепу акцију “Плава птица”. Било је то акција организована за четрдесеторо деце до седмог разреда, пет дана су деца имала радионице током којих су учила да играју српска кола, да певају старе српске песме, била је ту грнчарија, српски вез, предавања о лековитом биљу.
Наравно, морам поменути и још једну велику акцију коју сам организовала заједно са мојим сином Станком. Када сам 2011. била у Немачкој код њега, размишљали смо како још да помогнемо нашим Ужичанима. Станко је имао добре везе у Министарству просвете Немачке, те смо убрзо организовали учење немачког језика у Првој основној школи у Ужицу, настава се изводила о трошку немачке државе, а после пет година добијале су се дипломе А1 и А2, које гарантују пролаз за све немачке школе у свету. Брзо је порасла заинтересованост и других школа у Ужицу за тај пројекат.
Поносна на наше сестре
На крају разговора наша саговорница, медицински радник у пензији, враћа се на чланице Кола у Ужицу, каже, међу њима има новинарки, лекара, професорки, инжењера:
– Ја сам поносна на сестре. Оне су природно интелигентне, образоване, са факултетским дипломама.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
