Више од шест стотина година Срби певају и приповедају о бици на Косову пољу. Трагање за истином о косовској погибији и за њеним дубљим смислом почело је готово сутрадан пошто су се војске разишле.
Необично трајна и витална, предања о бици на Косову су, мењајући своје облике, посредством култова и молитава, јуначких песмама, књижевности и уметности, научних истраживања, политичких парола, столећима надахњивала људе у доноше-њу судбоносних одлука. Називана су и Косовским заветом, Косовским култом, Косовским опредељењем, Косовским митом, Косовском легендом, Видовданском иде-јом, Видовданским култом, Видовданском етиком.
У чему је тајна трајности предањâ о Косову? Какав и колики је њихов утицај на националну свест Срба? …
Немерљив је утицај Косовског предања на духовни али и политички живот Срба у XIX веку. Тако је травнички везир 1806. године извештавао Високу порту о томе да се Карађорђе и његови устаници спремају за отворен сукоб са самим султаном: „… као што је некада краљ Лазар изишао на Косово, сви [ће] на Косово изићи. Они стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики подстрекач буне у њиховом разуму.“80 Косовске поруке преносиле су црква и усмена епска поезија. У устаничким таборима у опкољеном шанцу на Лозници слепи гуслар Филип Вишњић певао је о боју на Косову. Усред историјских догађаја, захваљујући Вишњићевим песмама, имена Карађорђа и његових војвода су, раме уз раме с Лазарем и Милошем, улазила у десетерачку јуначку епопеју.81
Косовско предање и српске јуначке епске традиције имали су посебно значајан утицај на српске идеологе из епохе романтизма, нарочито оне који су се окупљали у Уједињеној омладини српској. Када је, после Велике источне кризе 1875–1878, дошло до неуспеха пројекта националног ослобођења и уједињења, за то су, међутим, оптуживани нереални планови и наивно одушевљење романтичара.82
Док су Светозар Марковић и његови следбеници, носиоци потоњег српског радикализма, социјализма и демократи-зма, захтевали „реалан“ приступ политици и култури,83 у историографији је сличан утицај извршио архимандрит Иларион Руварац. Његови најважнији следбеници биће либерални конзервативци, које су Срби звали напредњацима. Кључне дебате, у којима је напуштана епска слика прошлости и у којима је настајала српска критичка историографија, слободна од патриотских условља-вања, вођене су управо поводом Косовског предања. И српски реализам се тако заснивао на редефинисању Косовског наслеђа.84
Већ је Јован Рајић тврдио да су народне песме бескорисне за историчаре, чији је главни задатак утврђивање истине. Сада су, међутим, Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић показали да краљ Вукашин, упркос предању, није убио цара Уроша. Ковачевић је такође у једној опширној ученој студији тврдио да Вук Бранковић није издао на Косову пољу. То је изазвало бурне реакције и полемике, у којима је њихов главни противник био професор историје на Великој школи Пантелија Срећковић. Започеле су 1879, да би се симболично окончале 1894, доласком Љубомира Ковачевића на место Пантелије Срећковића на великошколској катедри за националну историју.85 На тај начин, што није било без дубљег значаја, два кључна огрешења о Косовски завет потиснута су из света егзактних академских знања о прошлости.
Важно је, међутим, приметити да нови, академски, „реалан“ поглед на Косовско предање није поништио па ни ублажио српски национализам. Он је сада само тежио томе да буде „реалан“, заснован не на романтичарском полету, него на „стварности“. Пет стотина година од Косовске битке обележено је тако да велике силе, Хабзбуршко и Османско царство пре свих, у томе не нађу повод за сукоб.86 После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине српска национална политика окренула се, међутим, управо ка Косову и Старој Србији. Ту политику је у њеним главним токовима осмишљавао и водио историчар и припадник критичке школе Стојан Новаковић.87 Он је, за разлику од Руварца, међутим, тврдио да су народне традиције важан историјски извор, али не за утврђивање чињеница о догађајима, него за проучавање „духовне физиономије самих догађаја“, „психолошких особина“, стања колективне свести у прошлим епохама.88 Љубомир Ковачевић је учествовао у ратовима 1876–1878, потом и у опремању и слању првих српских четничких јединица у Стару Србију и Македонију. У рату за ослобођење Косова и Старе Србије изгубио је сина јединца.89 Иларион Руварац, с друге стране, као лојалан поданик Аустроугарске, није увек био имун на иницијативе које су уочи свечаних обележавања датума из Косовске традиције и националне историје имале за циљ обуздавање српског национализма и јачање аустријског утицаја.
И у добу модернизма, почетком XX века, Косово и Косовско предање нашли су се у средишту српске културе и политике. Прве подстицаје новим тумачењима дала је песма На Гази Местану Милана Ракића, конзула Србије у Приштини и зета Љубе Ковачевића, објављена 1907. у елитном Српском књижевном гласнику (поново штампана у збирци Нове песме, у оквиру циклуса На Косову, 1912). Ту се, поред осталог, наглашавао „жртвени“ свети извор, протумачен у патриотском кључу:
И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем. 91
Важан подстицај биле су и скулптуре далматинског вајара Ивана Мештровића, предвиђе-не да буду део његовог монументалног Видовданског храма. Оне су препознаване као званична уметничка форма Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић (1911), или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић (1914), била је повратак херојском и „жртвеном“ у Косовском предању. Видовдан као дан Косовске битке још од доба појаве Вукових збирки стекао је, наиме, обновљену популарност.92
Нова Видовданска идеја јави-ла се понајвише међу млађим генерацијама у добу после Анексионе кризе 1908–1909. и имала је за циљ да српској култури, суоченој с колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање. Може се рећи да је била српски одјек витализма и херојског активизма које су у то време проповедали Анри Бергсон и Фридрих Ниче. Милош Ђурић је „философију Косова“ тумачио као „филозофију феникс-птице, филозофију Голготе“, док је Исидора Секулић писала да Видовданска идеја треба да буде „жива и чила свест соколова и војника и културних радника“ „која ће од нас начинити бедеме што не падају“.93
Суочена с римокатоличким, аустроугарским искушењи-ма, упоредивим само с некада-шњом муслиманском, турском најездом, републиканска нација откривала је своје православно, заветно наслеђе. Да се Видовданска идеја уочи 1914. није сводила само на патриотски „жртвени“ извор, „неозарен старог ореола сјајем“, потврдила је и појава књиге Религија Његошева (у часопису Дело 1910, као књига 1911) Николаја Велимировића, младог теолога чије су се проповеди слушале и читале с напрегнутом пажњом. Косовско предање и Његошево дело ту су поново протумачени у изворном, хришћанском, заветном кључу. По мишљењу Иве Андрића, тада припадника Младе Босне, Велимировићева тумачења била су најближа Његошевом „христоликом гле-дању на свет“.94 Димитри-је Митриновић, један од младо-босанских идеолога, који је одушевљено писао о Мештровићевим скулптурама, доцније је имао значајан утицај на идеје Николаја Велимиро-вића.95 Јован Скерлић, водећа јавна личност српског и југосло-венског покрета из доба 1908–1914, са одобравањем је пратио ова кретања међу младим писцима и уметницима.96
У исто време јавност у Србији узнемирено је пратила процес систематског протеривања српског становништва с Косова и Метохије. Привилеговани, муслимански албански одметници и „мухаџири“, избеглице с подручја која је Србија ослободила 1878, у прогонима над Србима имали су прећутну подршку турских власти. Исламизација тог граничног подручја Османског царства према Србији довела је у периоду између стварања Албанске лиге 1878. године и ослобођења 1912. до промене етничких односа на Косову и Метохији и, први пут, до стварања албанске већине. Рат за освећење Косова, како је називан Први балкански рат (1912), био је, према сведочењима савременика, један од најпопуларнијих ратова које су Срби водили у XIX и XX веку. Ослобођење Старе Србије улило је српској и југословенској идеји неслућен полет и самопоуздање и утврдило владајуће кругове у Аустроугарској у намери да се са Србијом коначно разрачунају.97
Видовдански атентат у Сара-јеву умногоме се заснивао на обрасцу Милошевог косовског тираноубиства. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж видели су у аустроугарским војним маневрима и посети престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву баш на Видовдан намерну националну увреду. У истрази су изјављивали да су хтели да изврше атентат и пре него што су сазнали за датум посете, али и да су желели да се жртвују за слободу свог народа. Чабриновић је чак тврдио да је, попут оклеветаног Милоша Обилића, убиством тиранина хтео да скине љагу са свог имена будући да су његов отац и он у Сарајеву били оптуживани да су аустријски доушници. „Сутра је Видовдан. Сјећаш ли се Милошева завјета?“, писао је Чабриновић једном пријатељу уочи 28. јуна 1914.98
У свим искушењима од Анексионе кризе 1908. до краја Првог светског рата гуслари су песмама о Лазару, Милошу и Карађорђу или новим, тек спеваним, о краљу Петру и његовим војводама храбрили Србе на исти начин као што су то чинили у Првом српском устанку сто година раније.99 Косовско предање није било без утицаја на одлуке које су доносиле српске војне и цивилне власти у Првом светском рату, посебно оне о одбијању предаје, напуштању земље и повлачењу преко Црне Горе и Албаније (1915). Игром судбине у новембру 1915. цела српска војска се, у повлачењу, нашла на Косову пољу. Извори саопштавају да су српске старешине, војници и цивили били дубоко свесни симболике тог догађаја и да су се питали да ли ће Срби поново баш на Косову пољу изгубити своју слободу. Војвода Живојин Мишић безуспешно је захтевао да се ту прими одлучујућа битка с надмоћним непријатељем. На Косову се одиграо и последњи, неуспели покушај пробоја српске војске ка југу и савезницима, познат као Качанички маневар.100
Док су Срби пролазили кроз албанско страдање и крфску обнову савезници су, како би их охрабрили да се до краја боре и на Солунском фронту, свечано обележавали Видовдан. Песник Гилберт Кит Честертон је у једној брошури британског Комитета за Дан Косова, штампаној у 85.000 примерака, тврдио да је српска Косовска идеја најбоље изражавала духовне циљеве савезника у Првом светском рату.101
Видовдански култ постао је у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом и у Краљевини Југославији, део званичне културе. То је био један од узрока непријатељства с којим су га дочекале хрватске странке и Комунистичка партија Југославије. И сам Иван Мештровић, кога је краљ Александар Карађорђевић хтео да учини дворским уметником и чијим је делима украшавао престоницу, прешао је на страну хрватских националиста.102
Београдски војни пуч и масовне демонстрације 27. марта 1941, којима је одбачено потписивање Тројног пакта с фашистичким земљама, били су, слично Видовданском атентату, израз спремности на жртву да би се заслужило Царство небеско. Српска православна црква пружала је упоран отпор потписивању Тројног пакта. Сматра се да су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић знали за припреме пуча. Непосредно после преврата патријарх је на радију одржао говор у којем је, поред осталог, рекао:
Пред нашу нацију у ове дане судба је поново поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се царству небеском, тј. царству Божјем истине и правде, народне слоге и слободе.103
На самом почетку устанка 1941. највећа оружана акција изведена је на Видовдан, под вођством свештеника и незаробљених краљевских официра, нападом на усташку „постројбу“ у Автовцу код Гацка, у источној Херцеговини. Прве одметнуте Херцеговце из оближњег села Казанци водио је њихов свештеник Радојица Перишић. Заклетва пред велики напад на Немце у Лозници, којим су, поред осталих, командовали игуман Георгије Бојић и свештеник Влада Зечевић, у августу 1941. положена је у манастиру Троноши, средишту Косовског завета и, посебно, култа Југ Богдана и браће Југовић.104
Јунаштво је, међутим, одувек имало своју цену, која није плаћана само људским жртвама. На Косову и Метохији, који су припали фашистичкој Великој Албанији, обновљени су систематски прогони српског становништва.
