Један од најзначајнијих српских митова створила је СПЦ, још крајем XIV века. Временом, он је мењан у народном предању, па није згорег подсетити се како је изгледао у оригиналу
Изворни мит о Косову створила је и неговала Српска православна црква, понајпре кроз нашу стару књижевност. Најзначајнија улога у томе припада Данилу Бањском, или Млађем, који је био патријарх од 1390. до 1400. године. Он сам је кнезу Лазару посветио четири списа, док је укупно познато још десетак дела наших средњевековних писаца сличне садржине.
Значење и настанак изворног косовског мита показаћемо наводећи делове „Слова о кнезу Лазару“ Данила Млађег, које је једна врста средњевековне драме.
У једном поглављу, кнез Лазар, призвавши своје „и велможе и војводе и војнике, велике и мале“, обавести их о „безбројној иноплеменој најезди“, и каза:
„Ви, о другови и браћо, велможи и благородни, војини, војводе, велики и мали, сами сведоци и посматрачи јесте, колика нам добра Бог у животу овом дарова, и ничега што је красно и слатко, на овоме свету, ни славе ни богатства, ни свега што је човеку потребно не лиши, но што више умножи, да ако нам што скрбно и болно буде, не будемо незахвални и благородни за ово Богу. Но ако мач, ако ране, ако тма смрти догоди се нама, слатко се Христа и за благочашће отачства нашег да примимо. Боље је нама у подвигу смрт, него ли са стидом живот. Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, и да поживимо вечно на небесима, дајемо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од онога који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка“.
На ове Лазареве речи, уследио је одговор:
„…Шта је много за те и за благочастије, и за отачаство нам умрети. Не поштедимо себе, знајући да имамо и после овога отићи и с прахом помешати се. Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмањивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом.
Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, добра не бисмо се удостојили. Ако бисмо о сваком од пустошних погрешења помишљали, ништа од часних подвига не би се учинило. Ми с Исмаилићанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.
Уследио је бој, Лазар је погинуо и посветио се. Следећа слика је ридање кнегиње Милице, док грли мошти новомученика. Кнез Лазар јој одговара:
„Не више плачевна, не више жалосна због мене имај се. Но шта више радосно и благодарно, зашто са силним бој створих, и тога сруших, и смртном раном умучих, и некрепка показах…“
За разлику од оног у ’’народном предању’’, код патријар-ховог кнеза Лазара нема предаје и самоубилачког расположења. Он своју војску позива и храбри за бој („Не поштедимо тела наша у борењу“), а ако, и три пута ако, у том боју „тма смрти догоди се нама“, онда ћемо „да поживимо вечно на небесима“. Царство небеско се дакле задобија подвигом, а то је у овом случају борба за слободу и отачаство. Оно „или-или“ између царства земаљског и царства небеског не постоји, ту нема супротности: или земаљски пораз, а небеска победа – или земаљска победа, а небески пораз. Пораз на земљи није услов вечне победе. Напротив, вечна победа долази као резултат земаљске победе, односно таквог живота на земљи који је у складу са хришћанским учењем: победа је када се не чини грех, не врши издаја, али и када се савлада страх и храбро изађе на бојно поље. Победа је и ако се на том бојном пољу погине, али не ради славе, па макар и вечне, него у одбрану Христове вере, „за благочастије, и за отачаство“. И сам кнез Лазар говори о својим земаљским победама, односно подвизима, када каже:
„…Са силним бој створих, и тога сруших и смртном раном умучих, и некрепка показах“.
Захваљујући подвизима на земљи – савладавању страха, изласку у бој, рушењу непријатеља и давању живота у борби за највише идеале, кнез Лазар је задобио „царство небеско“. У обраћању војсци он и директно каже како се заслужује небеско царство: „Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује светле венце примимо“. Још пре боја је изградио цркву и у њој уочи боја причестио војску, али није у складу са хришћанским учењем да се због богослужења губи на земљи, или, како каже Миодраг Павловић, да „хришћански обред постаје предзнак и залога земаљског пораза“. То је само једно накарадно тумачење Христовог учења.
Најзад, када се подвигом заслужи царство небеско, постаје се „живописан пример“ другима. И не понавља без разлога два пута Лазарева војска како се даје пример будућим нараштајима, тј. како се, у овом случају, постиже подвиг:
„Ми с Исмаилћанима борити се имамо. Ако и мач главу и копље ребро и смрт живот, ми с непријатељима борити се имамо“.
Да је реч о позиву на борбу у коју се иде с надом у победу, не пораз, сведочи и књижевно дело Андонија Рафаила и других савременика патријарха Данила. Као карактеристику Рафаиловог дела Димитрије Богдановић примећује продор поетике исихазма у косовски круг српске литературе. Исихасти су у Византији стварали дух отпора непријатељима православља, и Латинима и Турцима, развијају-ћи током XIV и XV века оштру грчко-византијску националну свест:
„Таква оријентација византиј-ског исихазма, пренета на тле српских земаља, значила је у ово доба идеолошки подстицај за борбу и отпор турским, османлијским завојевачима у име виших циљева православне хришћанске цивилизације. Управо су ти духовни и политички идеали византијског исихазма дошли тако снажно до изражаја у српској књижевности Косова. Са рукописним зборницима с краја XIV и првих деценија XV века у Србији се ширила не само антилатинска, него и антимуслиманска полемичка књижевност и документација византијских извора“, пише Богдановић.
Као и у другим областима, тако је и у стварању косовског мита видан утицај византијског, и уопште хришћанског православног учења. То учење је још на почетку XIII века делом Светог Саве добило своју посебну, посрбљену варијанту – светосавље. Нит светосавља прожимала је српско друштво кроз читав средњи век, па је и косовском миту дала свој печат.
Косовски мит је заправо само једна варијанта светосавља, настала у посебним условима, тј. кнез Лазар је „супротан“ краљу Стефану Првовенчаном и другим својим претходницима само утолико што је погинуо борећи се за оно за шта су се и они борили. И заиста, између учења Светог Саве и поука косовског мита нема никакве разлике. У то ћемо се уверити наводећи поучења Светога Саве према Доментијановом „Житију“, насталом век и по пре Боја на Косову. Доментијан је овако наводио „заповедање преосвећеног кир Саве ка свеосвећеним епископима“:
„И пожурише се у време награде праведнога, који ће тада судити тајнама нашима пред свима силама, и вратиће нам сугубо за добра дела, пошто душа живи у векове, а тело брзо умире и године се брзо свршавају, као да беже пред нама и као да нас журе ка судишту. Зато се и ми пожуримо ка добрим делима спремајући се у свему, колико је могуће овога света, да као из огња што уграбимо, и приложимо себе у вечни живот, ако што са собом уграбимо. Јер овај век изгара бедним пламеном, и све што се у њему види као красно, брзо постаје као да није било. Да, ако што уграбите бежећи од овога света, и тиме ћемо живети у оном, и увек приближујући се мишљу ка небесним, и светлећи се добрим божаственим речима, свагда приносећи Господу своме добра приношења, душевну жртву на олтару срца, добра дела добросрдачне воље у миомиру доброга мириса.
О браћо, и ово разумите, колико брзо беже времена овога живота, и самотрите колико страшан суд иде, разумите, и ово положите пред очи ваших срдаца, и ово кажите кроз душе своје вашим ближњима: не брините се дакле за оно, што је земаљско. Остављајући оно што је привремено, купујемо небеско.
…Пазите, дакле, браћо, да ли господско богатство држимо? Тако и вашу пагубу брижљиво пазите, када од нас буде тражено са лихвом, и разумејте испитујући да ли сте истинити наследници небеснога пастира, и немојте о овом животу неверно помишљати на земаљске ствари, и нека вас не подави жалост овога варљивога света. Но разумите због чега сте стражари, и какав ћете одговор дати у страшан дан великога цара. Ако се обучете којим лакомисленостима злата или сребра, ако ли оденете тело којим предрагим ризама, шта је друго него тело? Немојте помишљати шта имате, но шта сте и због чега сте.
…Да, молим вас, чеда и браћо, будите ми подобни, учитељу своме, и последујте ми учењу и опомени и вери и љубави, и нећемо бити далеко од царства небеснога, но ћемо се настанити са Господом нашим у бесконачне векове, амин“.
Тако је говорио Свети Сава. Његово обимно дело дало је и неколико примера како се треба борити „за отачаство“.
„Неки Стрез од Бугарске стране“, пише Доментијан, одметнуо се од Савиног брата, тада још жупана, Стефана, иако му је овај претходно учинио велика добра. Згазио је Божју заповест и започео „против њега велику борбу, хотећи ослабити његово отачаство“. Стефан је замолио Светога Саву да оде до Стреза и уразуми га, но његови напори били су узалудни. Видевши то, Свети Сава се молитвом обратио Господу да пошаље „своју неизмерну милост и невидљиву силу“, којом ће да „расточи безбројне непријатеље наше“. И даље:
„Види владико, насиље оних који војују на народ твој, који љубе твоје велелепно име… И суди, Господе, онима који су ме опколили, и бори се са онима који се боре са мном, и жезао силе твоје пошаљи са висине. Господе, и мишицом силе твоје расточи горде мисли срдаца њихових. И узми оружје и штит, и стани у помоћ моју, потегни оружје и затвори пут онима који ме гоне“.
После молитве Свети Сава је кренуо у акцију:
„И у име твоје, Господе, погнаћу непријатеље моје, и стићи ћу их; и уздајући се у те нећу се вратити док се не скончају, и сатрћу их силом својом, и неће имати моћи да поступе на моје отачаство“.
Али, како се бори Свети Сава? Јер, он није витез, већ свети? Бори се како и приличи светом – чудом. Тако је чудом учинио да следеће ноћи „анђео Божји невидљивим копљем“ прободе Стреза и умори га. Стрез је ујутру још дисао. Разумећи своју рану послао је људе Светом Сави да моли за милост. Али Свети Сава је био неумољив, и Стрез „горком смрћу наједанпут брзо издахну, и од својих изабраних мртав наг би избачен на поругу свима“. Одмах после тога „све непријатељске победе угаснуше силом Божјом И мир Божји и тишина процвета у отачаству Преосвећенога“.
Прича се продужује у Теодо-сијевом „Житију Светога Саве“. Неки Стрезови војници су се, прича Теодосије, уплашени вратили кућама, док су други кренули за Светим Савом желећи да служе у војсци његовог брата. Они му испричаше о напрасној и невидљивој Стрезовој смрти, а „свети са многим ридањем оплака његово непокајање“. Вративши се, жупан Стефан је приметио потиштеност Светог Саве, али овај није хтео ништа да му каже, још мање да се похвали успехом. О разлозима Савине потиштености испитао је придошле бугарске војнике, па сазнавши за страшну Стрезову смрт, „и он многе сузе проли за њега, Јер га љубљаше као брата по јеванђељу, кога је за својом трпезом толико хранио“. Свети Сава је онда рекао брату да позове све своје војводе, и овако их је поучио:
„Ево Господ молитвама пречисте његове Матере и молитвама својега угодника, светога и преподобнога оца нашег Симеона поможе нам, и без коњске силе и снаге људске, и без икаквог оружја, као што ево видите, противника вашег уби. А ово му се догоди због несмерне воље и гордога врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања. Јер никакво лукавство не може побећи од суда Божјега и јарости и одмазда Божја неће малаксати, гонећи оне који чине безакоње све дотле док их не стигне. А ако за време и одлаже свој гнев, Бог трпи такве покајање њихово очекујући, и ако они и опет остану непокајани и не обрате се к њему, још грђу муку себи спремају, као и овај о коме сада слушате, како Бог својим страшним судом смрт изврши на њему.
Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом и трепетом, и немојте вршити војничку службу без правде, већ помишљајте да је Бог увек са нама; и ако творимо што добро или лукаво, све се наго и познато пред њим налази, јер се ништа од наших срамних и тајних дела од његових очију свевидећих неће сакрити. А ако уздајући се у њега чинимо оно што је њему угодно, наши непријатељи неће моћи учинити никакво зло против нас…“
Према Ћоровићевој „Исто-рији Срба“, бугарски војвода Стрез убијен је приликом напада на Србију 1214. године, под неразјашњеним околностима. Зна се да је Стефан слао свог брата Саву у дипломатску мисију да га одврати од напада, али без успеха. Према „Историји српског народа“ Станоја Станојевића, Стреза је убила једна бугарска странка која се није слагала са његовом најновијом политиком, „а коју је без сумње помагао Сава“.
