Историја Срба у Северноj Америци још чека писце а време пролази.
Реч је и о Црквеној историји и о историји Српској која се из неких разлога крије. Следећи редови даће само кратак увид, са потсећањем на два Светца, на Николаја Велимировића и Мардарија.
Ових дана добили смо новог Патријарха кога сви желимо да поздравимо и чујемо. Даће Бог.
Живимо у мистериозно време које не можемо контролисати. Таква је и вест да је одложена посета Патријарха СПЦ верницима у Северној Америци. Наш 46. Патријарх Порфирије рођен је у Бечеју 1961. године у избегличкој породици, као и већина нас расутих по Свету.
Када сам октобра месеца 1954. године после проведене три године и три месеца у избегличким логорима у Италији стигао у Српску Геру уз гаранцију председника СНО Михаила Дучића осетио сам се као да сам стигао у Србију.
На железничкој станици ујутру сачекали су ме Пековићи, моји будући кумови сарадници Дучићеви.
Исто вече, иако уморан од дугог пута преко Северног Пола до Њујорка авионом, па возом до Гере присуствовао сам приредби у Дому Светог Саве, и „прегледао“ улазнице као стари члан СНО.
Кум који је крстио Дом и Храм био је највећи српски научник Никола Тесла.
Идуће јутро посетио сам Храм Светог Саве и присуствовао Служби коју је служио прота Шуклетовић.
Тако сам посећивао службу до 1960 године, до моје женидбе када сам прешао у Чикаго.
Дом сам посећивао неколико пута недељно играјући са пријатељима шах. Постао сам шаховски мајстор и првак Индијане.
У Гери сам био фабрички радник са српским пријатељима да би по преласку у Чикаго завршио Технички факултет и постао марта месеца 1963. године архитекта.
Већ у мају месецу покренуо сам са Јојом Пауновићем и Драгишом Кашиковићем часопис ДАНАС.
Ускоро изби црквени раскол, који нас је потресао. Зауставили смо излажење дотле више него успелог часописа који је био видљив међу Србима широм света.
Постао сам активан у спорту да помогнем младе фудбалере који су као избеглице пристизали и вредан као писац, поред архитектонске професије.
Да само поменем, када сам стигао у Америку да ми је отац Душан из Југославије саветовао да што пре видим и слушам беседе владике Николаја Велимировића.
Нажалост Владика је ускоро умро и присуствовао сам сахрани у Либертвилу баш на Светог Саву 1955 године. Тада сам дарован сусретом са српском елитом која је присуствовала сахрани.
###
Срби који су почели у 18. веку да пристижу са свих страна света у Америку нашли су одмах заједништво у Светом Сави и његовом животу.
Народне песме, приче и Свети Сава биле су разговорне теме расељених Срба.
Они који су дошли у ову велику земљу иако по привременом плану да се врате у своје крајеве почели су да зидају скромне домове.
Свештеника и владика није било.
###
А онда 1914.године изби Велики рат, Светски рат са српским страдањима од католика до јуче од пријатеља у Аустрији. Настала су убијања и кроз вешања и без сахрана.
Краљевска српска влада под председником Николом Пашићем упућује младог теолога и говорника Николаја Велимировића на Запад, прво у Енглеску па Америку. Била је блискост СПЦ са Англиканском црквом. Нарочито су Николајеве беседе биле утицајне.
###
Рат је завршен уз велике жртве уједињењем са Хрватима и Словенцима.
Рат је донео и Србима трагедију нестанком Царске Русије, најважнијег српског савезника. Тада је стигао са избеглицама из Русије теолог Мардарије, рођен у Црној Гори.
Одмах му је стављена дужност да створи прву Српску епархију СПЦ Светосавску.
Богати прилог му је послао оснивач прве СНО у Америци Михаило Пупин.
Велику помоћ је добио и од конзула Краљевине из Чикага Божидара Пурића.
Нови владика подигао је видовит манастир у Либертвилу посвећен Светом Сави уз богато гробље.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
