Пише: НиколаМарић
Време пролази, ствари се догађају све брже и брже, а мој живот је све ближе и ближе крају. Већ дуже времена сам једини члан фамилије који је још увек у животу од наше оригиналне фамилије у Доњем Рајићу, Славонија (бивша Југославија, а данас Хрватска).
Мој отац Стеван, моја мајка Милка, бака Јула, сестра Ана и моја два брата, Јован и Милан. Моја сестра Ана је била најстарија од четворо деце мога оца и мајке, Јован најстарији од синова, а ја најмлађи у фамилији. Будући да је моја сестра Ана била скоро десет година старија од мене она ми је причала како ја нисам био планиран да се родим! Па ипак, цела фамилија се навикла да има малог дечака у кући па су ме примили као неку нову играчку. За наше појмове тада сматрало се да смо били добро стојећи сељаци. Кадгод је могао мој отац је увећавао свој посед и ми смо били једна срећна породица. Нас четворо деце смо често умели да певамо тако да су пролазници често застајкивали пред нашом кућом да чују како певамо. Ја сам био толико млад да ми је сестра доделила да певам сопрано, док је она певала алто, мој брат Милан тенор, а Јован баритон. Најчешће смо певали српске патриотске песме, неке старе народне песме које смо научили од свога оца. Имали смо шта да једемо, наша одећа је била скромна, и били смо задовољни.
Нажалост, све се променило када је Адолф Хитлер дао Хрватима државу на тањиру и дозволио им да са нама Србима раде шта хоће у тој својој монструозној држави. То је била година 1941., тачније десети април 1941. године. Квислинг Анте Павелић и његове усташе носили су слово У на својим капама, копирали нацистички начин поздрављања, а прво што су урадили био је почетак истребљења Срба, Јевреја и Цигана из своје такозване Независне Државе Хрватске (НДХ). Многи Срби нађоше се у разним сабирним логорима у Хрватској, а најгори логор је био Јасеновац где је трајало непрестано убијање. Хрватска је била једина земља на свету која је имала концентрациони логор за децу за око двадесет хиљада деце! Када је Немачка изгубила рат 1945. године јасеновачки логор успео је да убије на разне зверске начине око седам стотина хиљада Срба и око седамдесет хиљада Јевреја и Цигана.
У почетку смо се надали да ће Доњи Рајић да буде поштеђен. У том селу живели су само Срби. Неки Срби отерани су у концентрационе логоре и логоре за истребљивање, али је већина још увек наставила да обрађује своје земље и да живи као да се ништа није променило. Али се све променило у пролеће 1942.године . Усташе дођоше и опколише село, а онда уђоше у поједине куће и наредише да се фамилије обуку и да изађу из куће и пођу са њима. И наша фамилија устаде из кревета, обуче се и сачека наређење да изађе из куће. Наше прве комшије, наши рођаци, изађоше из своје куће плакајући, а наша кућа беше поштеђена. Зашто? Сазнали смо касније да је неки Никола Јовић био усташки колаборатер и да је он направио списак фамилија које треба да се покупи и отера у логор, а наша фамилија није била на листи зато што смо са Јовићевом фамилијом били неки стари кумови!
Када су усташе напустили село ми смо се свукли и отишли да спавамо, а мој отац и моја сестра више нису спавали код куће него код познаника и пријатеља и рођака на обронцима планине Псуњ. Тамо усташе нису долазили јер су се бојали партизана током целог рата.
Срби, Јевреји и Цигани били су стављени ван закона у тој држави Хрватској, а то је значило да је сваки усташа могао да нас убије како хоће и да никоме зато не одговара. Док су у Доњем Рајићу рушили Српску православну цркву која је била прекопута друма од основне школе ми ђаци, први и други разред, гледали смо кроз прозоре школе како нам руше цркву. Хрвати су употребили Јевреје као радну снагу да нам руше цркву, али су пре тога неким тешким ланцима скинули црквена звона са црквеног звоника. Видели смо како је један Јеврејин пао са врха цркве док је покушавао да ишчупа крст са врха цркве. Црква је грађена 1892. године ако ме меморија служи. Ускоро после тога присилили су нас, српску децу, да идемо у хрватску католичку цркву која се налазила у Горњем Рајићу, селу које је било насељено и Србима и Хрватима. Моји дани у тој цркви кратко су потрајали јер нисам знао како да се понашам, јер када су сви пали на колена ја сам остао да стојим. Један од хрватских учитеља дошао је код мене, зграбио ме за оковратник кошуље и забио ме у цементни патос цркве. Толико сам се био уплашио да сам се помокрио у панталоне, устао и брзо истрчао из цркве.
То је био и први и последњи пут да одем у ту цркву, а исто тако и у школу. Будући да је српска ћирилица била забрањена у држави Хрватској ја сам из једног старог Србобран календара научио српску ћирилицу. Моја бака Јула ме научила неке наше молитве, а од своје сестре и браће сам научио понешто од математике и историје те се у томе састојало моје ‘’кућно образовање ‘’. Нико није дошао да ме потера да се вратим у школу, тако да је моје образовање било прекинуто до краја самог рата.
Наставили смо да живимо код куће иако смо стално били у страху да нас усташе не потерају из куће. А онда је дошао дан који никада нећу заборавити. Било је то уочи нове календарске године, 31. децембра 1943. Мој отац и моја сестра још увек нису спавали код куће, а будући да мој отац није био код куће ја сам волео да се увучем код своје мајке у кревет јер сам увек волео да будем уз њу. Било ми је тада десет година. Моја бака је тек завршавала своје молитве и спремала се за кревет, брат Милан већ је био у кревету, али мој најстарији брат Јован тек што је био дошао кући био је обучен и вечерао када је неко снажно залупао на врата и викао:
– Другарице, отвори врата! (Усташе су то радиле да Срби мисле да су дошли партизани (– мојапримедба). Нисмо тада имали електрику. Мој брат Јован брзо је угасио петролејску лампу и потрчао према делу куће одакле се могло ући у подрум, Милан отрчао за њим, а ја за Миланом. Моја јадна бака се уплашила и збунила па је звала своју снајку, моју мајку Милку, да оде и да отвори врата. Када је отворила врата усташе су је упитале за децу, а она им казала да смо побегли у воћњак. Вероватно је то казала да би нам дала прилику да побегнемо из подрума.
Најпре смо чули три пуцња, а онда баку више нисмо чули. Осећао се тежак мирис дима. Усташе су полили кућу нафтом и упалили је. Било их је страх да пођу у подрум јер нас је била фама да имамо оружје у кући. Подрум је био закључан споља, а ми смо некако успели да провалимо врата и да изађемо из куће која је већ увелико била у пламену. Ватра нас је спречила да бакино тело изнесемо из запаљене куће па смо претрчали друм и побегли према шуми. Усташе су нашу мајку најпре измрцварили а онда убили у нашем воћњаку, док смо нас три брата, Милан и ја, у доњем вешу, а Јоцо у оделу, побегли по снегу седам километара до планине Псуњ. Милан и ја смо били и боси, али ниједан од нас није добио ни кијавицу ни прехладу!
Било је још Срба који су живели у Рајићу који су нашој мајци и баки обезбедили пристојну сахрану. Одсели смо код рођака и пријатеља, а мој отац је те кобне ноћи поседео. Он и Милан успели су да некако дотерају нашу стоку, свиње и говеда, у брда код наших рођака у селу Горњи Рогољи на обронцима Псуња, а будући да је Јовану било седамнаест година партизани су му одмах дали пушку у руке. Само месец дана касније залутало пушчано зрно погодило га је у главу и он је искрварио и умро пре него му је указана помоћ.
Сишли смо после у Рајић и живели једно време код неких пријатеља у Доњем Рајићу, онда смо отишли у избеглиштво ујесен 1944. године, а када смо се вратили у Рајић нашли смо рушевине где су некада стајале наша кућа и штала. Било је то пролеће 1945. године.
Када сам се вратио у школу нашао сам ону исту учитељицу која је ту била и 1941 . године. Сео сам са оним истим ђацима које сам оставио 1941. године. Они су били већ четврти разред, а када ме је учитељица упитала где сам завршио други и трећи разред рекао сам јој гледајући је право у очи. ‘’Код партизана’’!
– Мораћеш доста да радиш да надокнадиш градиво, рече ми учитељица.
Завршио сам четврти разред са мојим вршњацима и уписао се у гимназију. Отац ми је рекао да нисам добар земљорадник, али ако му кући донесем тројку направиће од мене сељака.
Претња је успела! За човека који је имао само један разред основне школе знао је он да ме ‘’мотивише’’ да будем добар ђак. Знао је он да сам ја мрзео сељачки живот и земљорадњу. Када је било време да одлучим да ли ћу своје даље школовање да наставим или у Загребу, или у Београду, брзо сам одлучио. Бежи што даље од ‘’њихове лијепе’’, што је могуће даље!
А када је дошло време да се одлучим где ћу да живим и радим морао сам да напустим и Београд. Ако ниси био један од њих (комуниста) твоје шансе за напредовање биле су много мршаве. И тако, ево ме ту, гимназијски професор у пензији у Америци, а све што имам у Славонији и Доњем Рајићу то су гробови мојих предака. Гроб брата Јована нисам никада могао да нађем, а њему треба да захвалим што сам уопште преживео. Било му је седамнаест година када су усташе упали у нашу кућу да нас убију, а он је био вођа. Хвала Ти Јоцо, и Теби мајко, Ти си жртвовала свој живот да би нам помогла да побегнемо. Хвала Ти, мајко!
4.27. 2025
It is high time to tell you this story
By Nikola Maric
Time is passing by, events occurring faster and faster, and my life ever closer to the end. For some time I have been the only survivor of our original family in Lower Rajic, Slavonia (former Yugoslavia and now Croatia)my father Stevan, my mother Milka, my grandmother Jula, my sister Ana, and my two brothers, Jovan and Milan. My sister was the oldest child of my parents, Jovan the oldest boy, and I the youngest member of the family.
Since my sister Ana was almost ten years older than I she told me how I was not supposed to be born, that I was not planned! Still, the entire family got used to having a small boy in the house, they soon accepted me like a kind of a new toy. For those standards we were considered to be fairly well to do peasants. Every chance he had my father enlarged his land possessions, and our family was one happy family. There were times when the four of us sang, and passersby stopped in front of our house to listen to us. I was so young that they made me sing soprano, while my sister sang alto, my older brother Milan tenor, and my oldest brother Jovan sang baritone.. Most of the time we sang Serbian patriotic songs, some old folk songs we had learned from our father. We had enough to eat, our cloths were modest, and we were happy.
Unfortunately, everything changed when Adolf Hitler gave Croatians their new state and the power to do whatever they wanted in that monster of a country. That was the year 1941, April 10th to be exact. Quisling Ante Pavelic and his ustashe wore a letter U on their hats, they copied the Nazis in the way they saluted, and the first order of business was the extermination of Serbs, Jews and Gypsies from their so called NDH (Independent State of Croatia). Many of Serbs ended up in various concentration camps within Croatia, Jasenovac being the worse. As the only “country” in the world Croatia had imprisoned about 20.000 children in Jasenovac! By the time Germany lost the war in 1945 Jasenovac exterminated over 700,000 Serbs, 70,000 Jews and Gypsies.
At first we were hoping that Lower Rajic would be spared. This village was one hundred percent Serbs. Some people were taken to the mentioned concentration and extermination camps, but the majority of people continued to work their lands and go about their business as if nothing had changed. But it did change in the spring of 1942. Ustashe surrounded the village, went to certain homes, ordered the people to get dressed and come out of the house. Our entire family got up from our beds, got dressed and waited to be ordered to come out. Our next door neighbors, our relatives, left their house crying, but our house was spared. Why? It was learned later that a certain Nikola Jovic was ustashe collaborator, and it was he who made a list of families to be picked up, and our family was not on the list because Jovic family and our family were some kumovi in the past! When ustashe left the village we went back to bed, but my father and my sister would never again sleep at home but in the hills of Psunj Mountain where we had some friends and relatives. Croatians never ventured into those hills as they were used by partisans during the entire war.
Serbs, Jews and Gypsies were outlawed in the Croatian state, meaning we were a fair game for any Croatian soldier who decided to kill us. The Serbian Orthodox Church in Lower Rajic was being destroyed while we, the first and second graders watched from our school room which was located across the street. Croatians were using Jews as laborers in that destruction, after the church bells were lowered from the bell tower using some heavy chains. We watched one Jewish prisoner fall from the top of the church when he tried to pull out the cross from the top of the church. The church was built in 1892, if memory serves me. Soon thereafter we were forced to go to the Croatian Catholic church which was located in Upper Rajic whose in habitants were mixed, Serbian and Croatian. My days in that church were short lived as I did not know how to behave there, and when everybody went down on their knees I remained standing. One of the Croatian teachers came to me, grabbed me by the shirt collar and planted me on the cement floor of the church. I was so scarred that I wet my pants, stood up and ran out of the church.
That was the last day I attended that church, as well as school.. Since Serbian Cyrillic was also outlawed in the Croatian state we had an old American Srbobran calendar from which I learned the Cyrillic alphabet. My grandmother Jula taught me some Orthodox prayers, and from my older siblings I learned some math and history, and that was the extent of my “home schooling”. Nobody came after me to bring me back to school, so that my schooling was interrupted until after the war.
We continued to live at home, even though we lived in fear of being rounded up at usteshe’s will. And then came the day I would never forget. It was New Year’s Eve 1943. My father and my sister still did not dare sleep at home, and since my father was not home I jumped into my mother’s bed as I was very attached to her. I was ten years old. My grandma just finished her prayers and was ready to go to bed, my brother Milan was also in bed, but my oldest brother Jovan just came home from the street and ate his supper as there was a very loud banging at the back door and yelling:
– Drugarice(comrade), open the door! We did not have electricity then. My brother Jovan turned off the kerosene lamp and ran to the part of the house where we had an access to the basement. Milan ran after him, I jumped off the bed and ran after him. My poor grandma was both scarred and confused. She kept calling my mother to open the door, and she did. Ustashe came in and kept asking my mother where the children were, and she told them how we ran towards the orchard. I guess she wanted to give us a chance to leave the basement and escape. First we heard three shots fired after which we did not hear grandma’s voice. We smelled smoke. Ustashe doused the house with kerosene and set it on fire. Ustashe were afraid to come to the basement probably because somebody told them that we had weapons in the house. Since the basement had heavy doors which could be locked only from the outside we had to force the doors open and get out before we burn to death. When we got out the flames were coming out of the kitchen door, ustashe were gone, they butchered our mother to death in our orchard, and we had no chance to take our grandma Jula’s body out of the burning house. Only Jovan was fully clothed, Milan and I were in our underwear as we crossed the street and ran to the woods. Seven kilometers of running through the snow without clothes and shoes never gave us a cold, not even a sniffle!
There were still some Serbs left in the village who were kind enough to give our mother and our grandmother a decent burrial. We stayed with our relatives in the hills of Psunj mountain, my father turned gray that night, but he and Milan were able to somehow get cattle and pigs across the road without being noticed, and we spent some time with our relatives in Upper Rogolji village below Psunj mountain, and since Jovan was seventeen years of age the partisans gave him a riffle and recruited him into partisans. A month later a stray bullet found him, and he bled to death by the time they were able to get to him. We stayed with some friends in Lower Rajic for a while, and became refugees in the fall of 1944, and when we returned to Rajic in spring of 1945 we found rubble where our house and barn used to be.
When I returned to the same school after the war I found the same teacher that was there in 1941. I saw where some of my schoolmates were sitting, so I sat down with them, but my teacher asked me where I had completed my second and third grade, and I looked her strait in the eye and said: “With the partisans!”
– But you will have to work hard to catch up, she said. By the time my schoolmates graduated from the fourth grade I did catch up with them and entered gymnasium. My father told me that I was not a good farmer, but if I bring him a C on the report card he’ll make a farmer out of me.
It worked! For a man who had only one year of formal education he sure knew how to “motivate” me to be a good student, He knew how I always hated the farm work. When came the time to decide where to continue my higher education, Zagreb or, Beograd, the decision was easy for me. Get as far away from “njihova lijepa” as you can!
And when there was time to decide where to live and work, again I had to leave Beograd. If you were not one of them (communists) your chances of succeeding were slim and none. So, here I am, a retired high school teacher in America, and all I have in Slavonia and Lower Rajic are the graves of my ancestors. I could not even find my brother Jovan’s grave, and it is he to whom I have to thank for being alive. He was seventeen when ustashe came to kill us, and he was a leader. Thank you Joco, and thank you Mom; you sacrificed your life to help us escape and live. Thanks, Mom!
4.27.25
