Поново у полицији
Ових дана добио сам прилику да евоцирам успомене на бурне 1980-те и 1990-те године, када сам доста времена проводио у суду, милицији и Служби државне безбедности. Нисам бројао, али, током десетак година, био сам тамо свакако преко 300 пута. Потом, још неколико пута око 2000-те и онда ни једном наредних 25 година.
Све до сада. Разлог: кривична пријава др Немање Девића, историчара Института за савремену историју у Београду, за клевету и за угрожавање безбедности. Пријављена су и НН лица, зато што су 8. маја на Равној Гори лепила плакате са Девићевом сликом и насловом: ‘’Чувајте се! УДБА иза ћошка!’’
На плакатима је, поред осталог, писало:
‘’У својим делима цитира књиге припадника тоталитарног комунистичког режима као ‘претходна научна достигнућа’, користи сведочења људи под најгорим мучењима као ‘примарне историјске изворе’, селективно цитира и комплетно фалсификује и мења смисао разних ратних извештаја;
Представљајући се као Равногорац, он је данас главни поборник комунистичке приче да је потпуковник Никола Калабић издао ђенерала Михаиловића, користи све Удбине теорије као истините, за фалсификована Калабићева писма говори да су права, тврди да је на фотографијама лажног Калабића прави Никола Калабић…’’
Истог дана, на свом Фејсбук налогу, Девић је овај плакат назвао потерницом, оптужујући, поред НН лица, и мене, као ‘’инспиратора’’. Тако сам се, по његовој кривичној пријави, после четврт века нашао у полицијској станици у Крагујевцу, ради давања изјаве. У пријави стоји исто што је Девић онда написао на Фејсбуку: да сам ‘’инспиратор’’.
Доста тога се променило у међувремену. Полицајац на портирници сада ме препознаје са Јутјуба, а не, као некада, по природи посла. Дотрајале и бучне, јер су захтевале јаке ударце, писаће машине, заменили су компјутери и тастатуре, па је све тише. Полицајци су млађи и нису груби као некада. Мада, у оно доба сви смо били грубљи, јер се нешто од ратне атмосфере осећало и кад није био рат. Али, у оним силним прегањањима, осећао се и дух фер плеј борбе. Кад сам им, по савету адвоката, бежао, то јест, становао на другим местима, возио друга кола, споредним путевима и улицама, и сл, то је било то. Кад би ме пронашли, била је довољна реч. ‘’Да ли дајеш реч да ћеш отићи на суд, или, да ти ставимо лисице и да те спроведемо?’’ – дословце тако је једном приликом гласило питање у полицијској станици. Дао сам реч, пустили су ме и отишао сам на суд.
Међутим, да не буде забуне, нисам био тамо само као окривљени, најчешће за клевету, већ и као тужилац. Потписао сам много тужби, на десетине, против комуниста, за ратне злочине. То је годинама била главна тема часописа ‘’Погледи’’. Наши репортери обилазили су земљу, проналазили масовне гробнице, имена жртава, сведоке злочина. Онда смо ангажовали адвоката који је писао кривичне пријаве и слао их надлежним судовима, за комунисте који су тада били живи, а за које је постојала основана сумња да су криви. Ово су, примера ради, почетне ставке једне од тих пријава:
‘’Окружно јавно тужилаштво Крагујевац
Подносилац пријаве: ‘Погледи’ – Крагујевац, које заступа адвокат Милан В. Тишовић из Крагујевца
КРИВИЧНА ПРИЈАВА
противу:
Мијалка Тодоровића званог ‘Плави’, рођеног у селу Драгушице, сада настањеног у Београду
због:
кривичног дела ратни злочин против цивилног становништва из чл. 142 КЗ СФРЈ…’’
У потпису: моје име и печат ‘’Погледа’’.
Тужили бисмо и прадеду Немање Девића, да смо тада знали за њега, и наравно, под претпоставком да је био жив.
Кривичне пријаве су одбијане, али је прича о ратним злочинима комуниста најзад била откривена. Захваљујући ‘’Погледима’’, јавност је сазнала да су они убили преко 100.000 Срба, то јест више него Немци за четири ратне године.
Онда су комунисти променили тактику. Основали су државну комисију, наводно за откривање и откопавање ‘’масовних гробница насталих после 12. септембра 1944’’, у којој је главни задатак добио поменути Институт за савремену историју. Са уобичајеним односом према другим истраживачима – да су сви аматери, приде склони претеривању, за разлику од њих, наводно правих научника – успели су да окрену став јавног мњења.
Наиме, објавили су списак са 60.000 убијених, међу којима је ‘’само’’ 20.000 Срба, док већину чине Мађари, банатски Немци, Албанци и Хрвати. Даље, од ових 20.000 Срба, ‘’само’’ њих 8.000 током рата није носило униформе, а сличне су бројке убијених ‘’колаборациониста’’ и у другим земљама, на пример у Француској.
Тако је у већем делу јавности данас заборављена цифра од преко 100.000 убијених Срба. Овој акцији Института посветио сам посебну књигу, под насловом ‘’Како и зашто се крије истина о злочинима комуниста?’’, коју сам управо завршио. Ту сам покушао да објасним цели механизам њиховог рада, од повлачења на резервне положаје, па даље редом, механизам којим упорно скривају истину о њиховим прецима.
Елем, ако се открију НН лица која су лепила плакате по Равној Гори, биће занимљива судска расправа по првој тачки, у којој је Немања Девић навео да га вређа што су га назвали удбашем, и то невезано за улогу његовог прадеде у догађајима 1944/45. године. О тој улози је и сам сведочио, описујући одвођење једног младића у смрт. Наиме, одбрана неће пропустити прилику да пита: Шта је ту за њега увредљиво? Јер, у књизи ‘’Никола Калабић и Горска краљева гарда’’, он тврди да су сви удбаши укључени у причу у праву, то јест да су писали и говорили истинито, од Александра Ранковића до Јове Капичића. А за јединог свештеника који се помиње, проту Михаила Даниловића, тврди да не говори истину.
Ако би мене позвали као сведока, рекао бих да је мој начин размишљања обратан: не верујем ни једном удбашу, а верујем свим свештеницима. Не мора да значи да се није могао наћи удбаш који би рекао нешто истинито, нити свештеник који би прекршио заповест ‘’не лажи’’, али реч је о принципу, односно о усвојеним вредносним судовима, који се виде у делима свих нас. Наглашавам, у делима, а не на речима, јер скоро сви комунисти сада тврде да нису комунисти.
Ништа мање неће бити занимљива ни расправа о другој тачки, где Немања Девић каже да више не сме да иде на Равну Гору, јер се не осећа безбедно. Уопште узев, осећај безбедности је и субјективна ствар, јер садржи и нешто што није везано за суд и полицију, већ зависи од појединца. Поборник идеја Равне Горе, који би 4. маја отишао на Титов гроб и убеђивао ону масу посетилаца из целе бивше Југославије да је њихов идол заправо био ратни злочинац – не би се осећао безбедно, или, у најмању руку, пријатно. Обратно, на скупу на Равној Гори, где се носе мајице са ликом Николе Калабића, и певају песме о њему, међу којима и она да комуњаре лажу, и да он није издао чича Дражу – не делује превише мудро свим тим људима гурати прст у око.
На жалост, полицајац ми није дао копију кривичне пријаве, јер то, у овој фази, закон не дозвољава. Кривичну пријаву ми је прочитао и онда ме је замолио да се изјасним. Копију ‘’службене белешке’’, коју је записао полицајац, а коју смо потписали обојица, добио сам, па могу да је цитирам од речи до речи:
‘’Поводом пријаве Немање Девића имам да изјавим следеће:
Са догађајима на Равној Гори где су, како он наводи, излепљене фотографије са његовим ликом уз наведени текст, имам да изјавим да ја са тим догађајима немам никакве везе. О наведеном догађају сам упознат од гостију, тј. посетилаца на Равној Гори, и после сам видео објаву на Фејсбук профилу Немање Девића, на којој ме означава као инспиратора свега тога. Прилажем фотокопију странице Фејсбук профила Немање Девића од 03.11. 2024. године на којој он мене назива Удбашем и вређа на друге начине. Додајем да је он то учинио више пута на Фејсбуку. Такође прилажем факсимил свог чланка ‘С вером у УДБУ’, који је анализа књиге Немање Девића о Николи Калабићу. То је академска расправа. Изнете чињенице у чланку Немања Девић никада није оспорио и због тога ме вређа на Фејсбуку и другде. Овај случај на Равној Гори њему одговара, а мени не одговара. Мени одговара само академска расправа’’.
Када је реч Девићевим објавама на Фејсбуку, један пријатељ и сарадник који их сакупља, јер је такође на његовом нишану, каже да их има преко двадесет. Девић се обично хвали за своје ‘’подвиге’’, док нас неколицину вређа и прети нам, на пример овако: ‘’Потукли смо многе, потући ћемо и њих и њихове лажи’’.
То су гадне објаве, па се извињавам што једну морам да цитирам у целости, ону коју сам предао полицији:
‘’Немања Девић, 3. новембра 2024. Коначно истина коју смо дуго чекали! Удбослав Самарџић и његова екипа из ‘Погледа’ откривају нам јесу ли Срби народ најстарији! Ко, ако не они! Прича са четницима мало мање профитабилна него 1990. па решили да запливају кроз топлије воде. За неких 5-6 година очекујем да овај лик крене и да компонује турбо-фолк хитове. Све за лову.’’
Када смо ишли у новинарску школу ‘’Вечерњих новости’’, учили смо и то како да не пишемо чланке због којих би неко могао да нас тужи, и да нас на суду добије. Зато што су новинари једно од занимања које најчешће подлеже тужбама. Саставни део лекције био је и да питамо адвокате за савет.
Девића, међутим, сем рупа у образовању и васпитању, карактерише и убеђење да много зна, па између осталог и адвокатске послове. Тако му је промакло да кривично дело клевете у Србији не постоји већ годинама, јер је пребачено на приватну парницу. Док дело ‘’инспиратор’’ не постоји ни у кривици, ни у парници, сем, можда, у Северној Кореји, јер се тамо суди и за, на пример, сарказам.
Адвокат би му такође рекао да за ма шта што сам написао о њему, то јест, о његовим радовима, не би могао да добије парницу, али, с друге стране, да би мој добитак у парници против њега, на пример за наведену објаву, био известан. Питање је само који износ бих добио. Вероватно милион динара, у ратама од по 50.000 динара месечно.
Уопште узев, Девићева опсесија новцем занимљива је сама по себи. Једном је на телевизији причао да он има само један сако, а ја их имам много, мада га пре тога никада нисам поменуо, нити бих, наравно, улазио у расправу са њим, да нема потребе за ‘’нужном одбраном’’’.
Занимљива је јер је Девић један од 33 доктора наука у Институту за савремену историју, који примају максималне државне плате, плус хонораре, дневнице, итд. Док су ‘’Погледи’’ приватна фирма, која плаћа порез, поред осталог и за њихова примања. По логици ствари, требало би они да полажу рачуне јавности: колико новца троше и за шта? Нису, поред осталог, објавили колико су новца добили за учешће у акцији истраживања злочина комуниста? Дакле, у акцији релативизације и смањивања тих злочина. Било је само неколико новинских натписа да су тај новац злоупотребљавали, и онда, појео вук магарца.
Моја изјава, а можда и још неке изјаве, враћају се у тужилаштво, на процену да ли има основа за прихватање Девићеве кривичне пријаве. Адвокат кога сам питао процењује да ће пријава бити одбачена, јер на плакатима није било претње.
