Поглед на динамику предизборних збивања у Босни и Херцеговини, интензивирану кризним стањем у региону и на међународном плану, неодољиво указује да се тој држави поје опело
Босна и Херцеговина, као државна заједница, политички одавно већ не постоји, али се одржава на апаратима које су укључили странци, а покреће их нужност свакодневног живљења и преживљавања њених грађана, без обзира на националну и верску припадност, а и природна жеља већине њих да живе нормално и мирно, тако да јој основне функције срећом и даље одолевају упркос перманентној политичкој деструкцији одозго.
Оваква, на дужи рок тешко одржива ситуација првенствено је условљена тврдоглавом фикцијом тзв. „пробосанских снага“ да је могуће, и потребно, срушити дејтонско начело конститутивности трију равноправних народа и усмерити се ка идеалу теоријски „демократске грађанске државе“, у којој би танко (ако и уопште) већински Бошњаци, уз подршку некад малобројних Алијиних, а данас Бакирових Срба и Хрвата, наметали своју вољу свима у земљи. Истовремено, заговорници унитарне БиХ парадоксално („држ’те лопова!“) оптужују Србе, односно Републику Српску, и Хрвате за антидејтонско деловање, иако се они, сваки на свој начин, али у овој ствари базично јединствени, залажу за очување уставних механизама којима се чува и гарантује национална равноправност трију конститутивних народа, доказујући да она ни у чему не противречи грађанској равноправности, уколико се ова не схвати и не покуша применити као политичко лукавство поплочавања пута ка националној доминацији Бошњака који умишљају да им, као потомцима „старинаца, добрих Бошњана“, историјски принадлежи газдовање савременом Босном (и Херцеговином)…
