Пише: Новка ИЛИЋ
Наслеђе Хаџи Мелентија узидано је у темеље српске државности, која се
развијала у два прошла века. Слобода коју је он освајао крстом и сабљом
издигла га је из локалних у националне оквире
У
век када дође време да пишем текст за наш лист “Слободу”, дуго размишљам шта би то било занимљиво
да дијаспора у Чикагу и Америци прочита. Да ли су то дневни догађаји у Србији, да ли је то нешто што
чини традицију Срба расутих по целом свету, нека животна прича, прича о некоме ко је “на терену”
стварао историју, а по старом српском обичају заборављен, некоме ко је “освајао слободу крстом и
сабљом”….. О урушеној Србији, о подели на наше и њихове, о студентском походу на слободу, о ћутању
СПЦ, о насиљу над неистомишљеницима, посебно новинарима, о незапамћеној медијској манипулацији,
и страховитим лажима режимских гласила, о насиљу које долази од служби безбедности, о немерљивој
корупцији на сваком кораку, о продаји културних добара, о довођењу сумњивих инвеститора у Србију, о
узурпирању јавних површина усред Београда, скупу опскурних ликова у такозваном Ћациленду – све то
се може прочитати на дневном нивоу, доступно срећом, где год да смо. Због тога одлучујем да пишем о
ономе што се ређе може наћи, а говори о томе да смо некада били другачији, да је било храбрих,
искрених бораца за слободу, за бољу Србију, за истину! Два столећа је од смрти архимандрита, Хаџи
Мелентија Стевановића, упокојио се у бајнобаштанском манастиру Рача, украј Дрине. Био је владика,
хаџија, устаник, дипломата, велики духовник војничког срца, војсковођа Срба са обе стране Дрине.
Долазак Хаџи Мелентија у Рачу и обнова манастира
У подножју планине Таре, у бајнобаштанском крају, поред планинске речице Таре, а недалеко од
велике Дрине, налази се манастир Рача. Овај средњевековни манастир имао је врло бурну прошлост и
монахе који су заслужни не само за духовни, већ и за развој српске културе и традиције. Пре два века у
овом манастиру упокојио се архимандрит Хаџи Мелентије Стевановић, хаџија, устаник, дипломата,
духовник и војсковођа. Борио се и мачем и крстом. Рођен је као Стевановић Николајевић, по оцу Стевану
и деди Николи у фамилији Милићевић, године 1776. Зна се да је рођен у средњем Подрињу, али се не
зна тачно да ли је то село Бирач код Зворника, или село Осат ближе Сребреници. Оскудни подаци
говоре да је писменост стекао заједно са језичким реформатором Вуком Стефановићем Караџићем у
манастиру Троноши, у коме се касније замонашио и добио ново, монашко име, Мелентије. Крајем века у
коме је рођен одлази на православни хаџилук, ходочашће у Свету земљу, и на Христов гроб, то су могли
само изузетни духовници, а по повратку са граматом хаџије, уз помоћ Васељенског патријарха, добија
допуштење за сусрет са султаном Селимом Трећим, од кога тражи дозволу за обнову манастира Раче, у
Бајној Башти, а на Порти тражи да Рача добије и манастирско имање које би износило око 1600 хектара.
Враћа се у манастир Троношу, где је изабрао два монаха, Јосифа и Исаију и са њима одлази поново у
Рачу. Имајући султанову дозволу, са манастирског имања исељава јањичаре који су на рушевинама
старог манастира били изградили хан, и започиње обнову манастира Рача. Ова светиња из 13. века,
задужбина краља Драгутина, била је већ једно столеће у рушевинама, а током велике сеобе Срба, из
Раче су отишли и монаси, чувени по преписивачкој делатности у том манастиру који је био важан
културни центар. Обнова манастира започиње 1795, а Хаџи Мелентије ангажовао је чувене неимаре из
Осата преко Дрине. Већ за годину дана, захваљујући вештим зидарима, и голоруком српском народу,
светиња је подигнута из пепела. А забележено је, врата манастирска, сам Хаџи Мелентије својеручно је
направио године 1796. Исте године постаје архимандрит обновљене светиње.
Сабљу држи сигурно као крст и босиљак
Родољуб Арсенијевић, бајнобаштански професор историје, добар познавалац живота и рада Хаџи
Мелентија, поводом два столећа од смрти, писао је:
“Самим почетком 19. века живот архимандрита Хаџи Мелентија добиће драматичан преокрет. Смрћу
Хаџи Мустафе 1801. означен је почетак дахијске страховладе над српским народом, што ће ускоро
довести до припрема за буну, а откривши припреме за буну на дахије, дахије организују 1804. сечу
кнезова у којој је побијено стотинак истакнутих Срба, кнезова, свештеника, трговаца… Посебне жртве
били су монаси, нарочито хаџије, духовници посебног поверења и ауторитета. Стога је и Хаџи Мелентије
својим угледом привукао дахијски бес, о чему сведочи и еп ‘Почетак буне против дајија’: ‘Док запалим
Рачу украј Дрине и погубим Аџи Мелентија, који је ишо преко сињег мора, те је влашку ћабу поплазио, па
се узгред у Стамбол свратио, и од цара ферман излагао, за стотину жутијех дуката, да Власима
богомољу гради, да је гради за седам година, начини је за годину дана…. ево има шест година како зида
покрај цркве куле, а у куле набавља џебану и по мраку топове привлачи, видиш, јолдаш да се нечем
нада!’
Након Сретења и историјског Орашца 1804. којим је почела буна на дахије, пламен Првог српског
устанка брзо је захватио цео пашалук. Вожд Карађорђе ускoро стиче посебно поверење у храброг и
вештог архимандрита Хаџи Мелентија који је брзо организовао устаничке одреде у рачанском крају. Као
један од најугледнијих народних старешина, покренуо је борбу у Подрињу, заједно са Марком Васићем,
познатијим као Карамарко, и командује српском војском. Учествовао је у борбама против турака у Осату-
Сребреница, 1804. и код Ужица 1805. У бојевима архимандрит Мелентије сабљу држао сигурно као крст
и босиљак. Признање храбрости и вештине стигло је већ те године, јер постаје војвода Соколске нахије и
добија војводски барјак, који данас краси манастирску ризницу у Рачи. Заједно са Марком Васићем,
Миланом Обреновићем, Матејом Ненадовићем и Симом Бирчанином, предводи српску војску у бици у
Оклецу 1808. на Лучиндан. За победу српских устаника над Турцима у Осату и на Дрини, руски изасланик
Родофинкин га је заједно са Матејом Ненадовићем предложио да добије златни духовни крст. Када је
- као народни депутат заједно са Миланом Обреновићем, Божидаром Грујовићем и Матејом
Ненадовићем путовао у царску Русију да траже помоћ за српске устанике, одликован је од цара лично
златним крстом и златним ланцем….” написао је историчар Арсенијевић у бајнобаштанској “Баштини”.
Поновно страдање манастира Рача, опет Хаџи Мелентије обнавља
Правитељствујушчи совјет је народног старешину у угледног духовника, Хаџи Мелентија 1810.
поставио за намесника београдског митрополита, уместо одбеглог митрополита Леонтија Ламбровића,
омрзнутог код Срба. Већ следеће године вождовом иницијативом, рачански архимандрит изабран је за
епископа шабачко-ваљевског, на место које је било упражњено од 1806. Неопходно је било и освећење
новог владике, што се могло извести у Русији, како би се избегли Грци у Цариградској патријаршији, који
су често били туркофили. Дошло је до дипломатског сукоба, јер је Хаџи Мелентије оклеветан као
аустрофил, и није био освећен. Ипак је као изабрани епископ управљао епархијом до слома устанка
- а у тим трагичним данима храбрио је војску на Дрини. Турци су поново запалили манастир Рачу и
при томе заклали калуђере Исајија и Игњатија. Хаџи Мелентије је заједно са Карађорђем прешао на
територију Аустроугарског царства и настанио се у манастиру Хопово на Фрушкој Гори, а боравио је и у
манастирима Фенеку, Ремети и Беочину. Вратио се највероватније у Рачу 1816. а манастир је други пут
обновио у периоду од 1818. до 1823. године.
Као некадашњи Карађорђев присталица, Хаџи Мелентије будио је подозрење код кнеза Милоша од
кога се хтео склонити у Црну Гору. У народу је остала прича да је по повратку у Србију, кнез Милош
Мелентија позивао да дође у Крагујевац и преда му златни прстен који је добио од руског цара. Хаџи
Мелентије је одбио да кнезу однесе прстен и посветио се обнови манастира. Своју одлуку правдао је да
више не може на ноге и да се креће уз помоћ штака, а он је већ одавно био хром, што је била последица
пада са коња. Што се тиче прстена, претпоставља се да је по Мелентијевој смрти, један од калуђера га
узео и однео кнезу у Крагујевац. Хаџи Мелентије није стигао да побегне од гнева кнеза Милоша у Црну
Гору. Преминуо је марта 1824. оставивши за собом велико наслеђе. Сахрањен је у манстирској цркви, на
месту где је пре три деценије почео свој чудесни животни пут.
Нису Бајнобаштани заборавили свог духовника, војсковођу…
Нису Бајнобаштани заборавили свога архимандрита, а како су говорили, најпознатијег Рачанина, Хаџи
Мелентија Стевановића. Након једног века од његове смрти, на достојан начин обележена је годишњица.
Тадашњи игуман манастира Раче, Захарије Милекић, заједно са својим парохијанима, успео је да
подигне споменик свом претходнику. Подухват је поверен угледном српском сликару и вајару, Ужичанину
Михаилу Миловановићу. Он је од венчачког камена израдио споменик као сложену композицију, на јужној
страни манастирске цркве. Централна фигура је Хаџи Мелентије са крстом и мачем у рукама, испод којих
се налази црква и топови, и то је симболика лика и дела рачанског архимандрита. Око поменуте фигуре,
уметник је такође симболично приказао буран период, недавно завршене ратове са пописом палих
јунака, и како би то склони симболици кроз уметност тумачили, као да се са смрћу Хаџи Мелентија
завршава једно поглавље борбе и страдања за слободу, које је управо он започео са устаницима. А у
манастирској порти 2010. постављена је скулптура која приказује Хаџи Мелентија у стојећем ставу, са
раширеним рукама у којима држи мач и крст, симболе отпора и духовности. Његово име носи једна од
главних улица у Бајној Башти, а постоји идеја да се у центру ове вароши на Дрини, подигне споменик са
ликом Хаџи Мелентија. Иначе, у више градова широм Србије постоје улице са именом овог духовника и
ратника. Историчари кажу, наслеђе Хаџи Мелентија узидано је у темеље српске државности, која се
развијала у два прошла века. Слобода коју је он освајао крстом и сабљом издигла га је из локалних у
националне оквире.
Рачански архимандрит као дипломата
Хаџи Мелентије познат је и по својој дипломатској делатности, јер је имао директне и плодне контакте
са Портом у Стамболу, али и са царским двором у Русији. Као оданом руском савезнику, уручено му је
неколико највиших руских признања, напрсни крст, орден и прстен, а на овим признањима завидео му је
и сам Милош Обреновић. Два века после одласка великог архимандрита у Рачи се чувају бројне
реликвије тога доба, али и неки делови црквеног мобилијара из времена Хаџи Мелентија. У ризници је и
његов напрсни крст из 1807. године као и многи други предмети и црквене ствари. Један од
најдрагоценијих предмета који се у манастирској ризници чува, јесте ратна застава Хаџи Мелентија, која
у хералдичком, ликовном и културолошком погледу представља не само симбол, већ и сведочанство о
величини и снази народне воље за слободом и вером и истовремено то је сведочанство о животном делу
великог Хаџи Мелентија.
