Код нас православних кум ужива изузетно поштовање у народу… Домаћинство је такође лепа дужност, честита и племенита, па нема разлога да се домаћину Славе не укажу почасти као и до сада, али оставимо кумство за прилике где то приличи
Већ деценијама присуствујем разним црквеним славама широм ове наше српске дијаспоре. Лепи скупови, добар српски народ, лепи српски обичаји, мило човеку што се наше српске традиције, па и наш језик, још увек боре против утицаја језика и средине у којој смо се нашли.
И на свакој Слави, на свакој прослави, племенити и добронамерни Срби примају се ”кумства” окићени српском тробојком, седе за почасним столом и дарују цркву или организацију обилатим новчаним прилогом док им захвални посетиоци бурно аплаудирају… А онда свештеник нађе једног добровољца да се прими ”кумства” за следећу Славу, и тако даље, и тако даље.
Све је то лепо и племенито, нема ту ничега штетног ни за онога ко се прими ”кумства ”, а још мање за црквену заједницу или организацију које мало поправе своје финансијско стање и ода почаст зaслужном члану заједнице.
Међутим, има ту нечега што није баш сасвим исправно, а то је чињеница да се овде не ради ни о каквом кумству јер овде нико никога не венчава или крштава. Овде се ради о домаћинству, старом српском обичају који се вековима одржао код нас Срба.
Нисам ја овде неки велики ауторитет што се тиче порекла овог нашег древног обичаја. Има људи, нарочито теолога, који би требало да се јаве и објасне народу о чему се ради, али ја већ деценијама чекам, а они ћуте ли ћуте.
Усвојој књизи ”Народни обичаји веровања и пословице код Срба (Београд, 1985), Милан Т. Вуковић лепо каже: ”Сваке године бира се други ДОМАЋИН (моја велика слова) црквене славе…”
У црквеном часопису ”Светигора”, издању митрополије Црногорско-приморске, у чланку једног бившег адвентисте под насловом ”Мој пут кроз живот” , чак и овај бивши неправославац разликује кумство од домаћинства па каже: ”Ту је народ са свештеником, пред иконом Св. Саве, резао Славски колач. Један од ђачких родитеља примао се за домаћина славе за наредну годину”…( Реч је, очигледно, о Светосавској прослави, ђачкој Слави).
Кумство је нешто сасвим друго. Кумство је код нас Срба толико озбиљна ствар да је грех да се прекида већ прелази са колена на колено, а кум је толико поштован да постоји узречица: ”Бог па кум!” Кум седи у челу стола , његов савет се слуша и уважава, а ако се родитељима деце коју је крстио нешто догоди онда кум постаје што латински језик зове in loco parentis, то јест уместо родитеља.
Колико је поштовано кумство код нас Срба најбоље илуструје један цитат из књиге др. Лазара Милинa под насловом: ”Научно оправдање религије, Књига 6”, где он између осталог каже: ” Код нас православних кум ужива изузетно поштовање у народу…. да су наши стари скидали капу чак и кад прођу покрај кумове куће, не видевши самог кума лично….”
Домаћинство је такође лепа дужност, честита и племенита, па нема разлога да се домаћину Славе не укажу почасти као и до сада, али оставимо кумство за прилике где то приличи. Не верујем да ће домаћин да приложи мањи дарак само зато што га не зовемо кум! Није могуће да наши свештеници упорно траже новог кума за идућу годину јер се плаше да би име домаћин пало на глуве уши. Зар је могуће да смо дотле дошли да чак и наши свештеници употребљавају тактику западњачких пословних људи само да би поправили финансијски биланс своје црквено-школске општине? Зашто би иначе инсистирали на речи кумство тамо где добро зунају да се ради о домаћинству?
Ето, што би рекао наш велики Његош, ја сам се изблејао, а ако неко мисли да нисам у праву спреман сам да слушам.
