Пише: Диогенис Д. Валаванидис,
председник „Центра за заштиту хришћанског идентитета“
Д
ипломатија је једна од најстаријих вештина у историји људског рода, а поготово црквена дипломатија која
је још у доба византијске цивилизације била фокусирана на дешавања у Васељенској патријаршији као и
помесним аутокефалним црквеним заједницама, и сматрана je нарочито моћним и ефикасним оруђем
превасходно на црквенодуховном пољу. Црквена дипломатија Константинопољске патријаршије је после
Другог светског рата па све до данашњих дана, пратила ток геополитичких кретања, и у том смислу била
усредсређена на дистанцирање Русије од суседних земаља, превасходно Украјине, као и региона са
којима има пријатељске односе, у првом реду регион балканског полуострва.
Све у свему, примарни геополитички циљ англосаксонског Запада је био и остао, атак на Христову
Цркву првог миленијума, која је једина остала изворна и оригинална, то јест, Црква која је заснована на
апостолским правилима, предањима светих отаца Православне вере као и свим одлукама васељенских
и помесних сабора.
И поред свега, остала је вековна тежња Римокатоличке цркве да оствари папски примат по сваку цену,
као и геополитички циљ САД да утиче на промену правоверја Православне цркве. То потврђује и
недавна посета Цариградског патријарха Вартоломеја I Букурешту 24.10.2025. г. где је стигао у званичну
посету Румунској православној цркви. Формални повод посете била су два јубилеја: 140. годишњица
аутокефалности Румунске цркве и 100. годишњица њеног уздизања на ранг патријаршије. Међутим, већ
током првог говора у патријаршијској Катедрали у Букурешту, Вартоломеј I је обелоданио праве циљеве
своје посете. Посебно је истакао своје славољубиво првенство у православном свету, које као што је
познато он не види као првенство части, већ као првенство власти. Рекао је: „Једна, Света, Саборна и
Апостолска Црква, поверила је Цариградском архиепископу одговорност за очување и хармонизацију
црквеног живота“. Свој папоцентризам и наводну зависност помесних цркава од Константинопољске
патријаршије, описао је следећом изјавом: „Радујемо се што је ћерка Црква Румуније током протеклог
периода испунила очекивања Мајке Цркве, испуњавајући и чувајући услове под којима су ови благослови
дати. Опасно је аутокефалију представити као самодовољност и порећи јединствену одговорност
Мајке Цркве.“
Рекавши да је ћерка црква Румуније испунила очекивања Мајке Цркве, патријарх Вартоломеј I је
мислио на њену подршку аутокефалији такозване „Православне цркве Украјине“, што се потврдило
27.10.2025. године на Литургији коју су служили Вартоломеј I и румунски патријарх Данило. Служба је
уприличена у патријаршијској Националној катедрали румунске цркве у Букурешту поводом празника
светог Димитрија новог (Димитaр Басарбoвски), који је проглашен за заштитника Букурешта 1792. године.
Током Великог Входа патријарх Вартоломеј I је помињући имена поглавара помесних православних
цркава, изговорио и име Епифанија Сергија Думенка, вође украјинских расколника, поменувши га као
митрополита кијевског!
Одмах након што је Думенково име изговорено, из народа су се чули гласни повици – АНАТЕМА,
АНАТЕМА!
Нажалост, православни архијереји су се правили да ово нису чули. Због тога, већина верских
коментатора сматра, да се Румунска православна црква овим чином примакла корак ближе ка
признавању расколничке „Православне цркве Украјине“!
Такође, на сву погубност папистичких тежњи Цариградског поглавара Вартоломеја I, указао је и
потписник ових редова у својој књизи „ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ РАЗАРА ЈЕДИНСТВО ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ“, Београд, 2024. године, у којој провејавају бројна питања: колико је реална бојазан да „други
Рим“ корача стопама првог Рима?; коме је потребан православни папа на Босфору?; да ли би на овај
начин ми принели православну веру у Богочовека Христа и Његову изворну Цркву, као жртву јереси
екуменизма, или „дијалога љубави“ без дијалога Истине, идолима западне плутократије?
Атак англосаксонског Запада на Православну веру, у првом реду најмоћније протестантске земље
света – САД, усмерен је на давање безрезервне подршке неканонском схватању примата Цариградске
патријаршије и њеног поглавара Вартоломеја I, то јест, афирмацији статуса primus sine paribus (први
без премца, прим. аут), као и „екуменизма“ којим се покушава сјединити Источна хришћанска црква која
представља аутентично учење Христове цркве првог миленијума, и римокатоличке (протестантске,
англиканске и других деноминација Западне хришћанске цркве), које су у међувремену примиле бројне
новотарије, чиме су се трајно удаљиле од могућности заједничарења у молитви цариградског и римског
првоепископа!
Подсећања ради, неке од непремостивих новотарија које је прихватила Западна црква су: филиокве,
папски примат, непогрешивост, безгрешно зачеће Богородице, чистилиште, света евхаристија,
индулгенције, крштење, свето миропомазање и др. Такође, Западна црква је показала веома
благонаклон став према појави највећег зла у историји људског рода – сатанизма, склапању бракова
истополних особа као и осталих патолошких и девијантних појава у данашњем времену!
Без обзира на непремостиве разлике између Источне и Западне Цркве, АГРЕСИВНИ ЕКУМЕНИЗАМ
наступа самоуверено, јер моћни економски фактори са огромним утицајем на светску политику,
екуменистима пружају пуну подршку кроз неограничено финансирање!
Тако су, осим Константинопоља, створени моћни екуменски центри унутар помесних
аутокефалних православних цркава, како малих тако и великих, чији су протагонисти највиши
црквени високодостојници!
Спознаја оваквих чињеница ствара тугу и горак укус у устима сваком искреном вернику Једне,
Свете, Саборне и Апостолске цркве, уз неизбежно питање: „До које границе у духовном и
моралном смислу може човек да падне, да би злоупотребио добијено архијерејско достојанство“?
Због свега реченог, неопходно је да наведемо да је општепозната истина, да уколико би се помешало
нешто што је изворно, чисто, непатворено, као што је Источна православна црква, са нечим што је
упрљано бројним новотаријама, патолошким и девијантним појавама, као што је Западна хришћанска
црква, непобитна истина је да би у том случају, једино чиста страна могла да се упрља, а никако прљава
да се очисти!
Исто тако, када је папа Јован Павле Други, лансирао доктрину по којој „Европа дише на два плућна
крила – крило источног и крило западног хришћанства“, којој је посветио добар део свог понтификата,
није ни слутио да ће та плућна крила бити озбиљно угрожена и пре него што буду профункционисала.
Због тога је неопходно да укажемо на непобитну чињеницу, да је плућно крило западног хришћанства
тешко оболело ради прихватања бројних новотарија и благонаклоног става према појави сатанизма, тако
да би спајањем са здравим плућним крилом – изворне и чисте Православне цркве, консултујући
медицинску науку али и здраву логику, једино здраво плућно крило могло да оболи, док болесно никако
не би могло да оздрави.
У осврту на напоре Цариградског патријарха Вартоломеја I, којим жели да присвоји неканонско и
недогматско право на статус – primus sine paribus (први без премца) – и на тај начин негира принцип
саборности који је засновао Господ Исус Христос, успостављањем канонског статуса – primus inter
pares (први међу једнакима), очигледно је да се папски примат жели остварити по сваку цену.
У том контексту, наводимо да још у време светог Григорија Великог (+604) када није било ни помена о
увођењу у Хришћанску теолошку мисао таквих догми и новотарија као што је тзв. папска непогрешивост,
Св. Григорије Велики је у Књизи VII, Посланице 33, записао:
„…..ко год себе назива, или жели да будe назван, Васељенским Пастиром, у својој је гордости
претеча Антихристу, јер себе гордо поставља изнад осталих“.
Закључујући, у данашњем тешком и турбулентном геополитичком тренутку, када је хришћанска вера
угрожена више него икада пре у својој дугој историји; када пролазимо кроз период застрашујуће
дехристијанизације готово свих земаља колективног Запада; у моменту када се суочавамо са процесом
разарања породичних вредности; а поготово када смо сведоци агресивне афирмације највећег зла у
историји људског рода – САТАНИЗМА, значајно је истаћи да је 23.10.2025. године, “Euronews” пренео, да
је познати исламски теолог, писац и филозоф специјализован за исламску есхатологију, Шеик Имран
Хосеин, један од 500 најутицајнијих људи у исламском свету, одржао предавање на Правном факултету у
Београду о потреби пријатељских односа између муслимана и православних хришћана. Предавање је
одржано у организацији Центра за међурелигијски и међукултурни дијалог, а поводом изласка из штампе
његове књиге „Кур’ан и судбина Русије“.
Шеик Имран Хосеин је истакао да Истина коју је донео Исус и Истина коју је донео Мухамед нису две
различите Истине, већ једна Истина која мора да превлада, првенствено на простору Балкана.
На крају излагања, рекао је да верује да ће се Аја Софија поново наћи у рукама хришћана.
„Аја Софију су претворили у џамију, на вечну срамоту и бруку следбеника пророка Мухамеда, нешто
што је очигледно било погрешно, јер је муслиманима било заповеђено да штите хришћанске цркве“,
подвукао је Шеик Имран Хосеин.
Закључујући, оценио је да се свет налази на прагу великог рата, у којем ће, како наводи, православни
хришћани и већина исламског света бити на истој страни, у сукобу против антихриста!
20/11/2025
