Они су радом и начином живота водили своју средину напред
Може ли се данас у Србији издвојити десетина Срба који су за углед у сваком погледу? Има ли међу научницима, привредницима, уметницима, оних чија би дела остала незаборављена, корисна, светски значајна, вредна памћења, увек препознатљива? Без велике строгости, и чврстих критеријума, могло би се рећи, има, али, мали број! Наравно, има данас Срба, великих стручњака, научника у свим областима, са низом достигнућа, али не у Србији, већ у свету, у Америци и Европи. А зашто их нема у Србији?
Историчари, публицисти, хроничари појединих српских средина, подсећају да је у претпрошлом и почетком прошлог века широм Србије, у сваком граду било вредних, умних, родољубивих грађана, који су освајали високе стандарде и водили напред свој град, и о сваком од њих могла би се написати књига, о некима већ су и написане. Они су одлазили из својих малих средина у велике градове на школовање, али, враћали су се у завичај да покажу научено, и помогну. А данас, вредан рад готово да се исмева, стандарди су погажени, уместо родољубља на сцени је квазипатриотизам, и вулгарни национализам, за науку и праву уметност није никога брига… јер све може на лакши, јефтинији и безобразнији начин. И ето одговора зашто је у Србији данас мало личности за углед.
Због тога овог пута пишемо о неколико Ужичана, истакнутим личностима, који су својим животом и делом градили Ужице и захваљујући њима овај град постао је у другој половини 19. и почетком 20. века, препознатљив међу другим градовима у Србији и бившој Југославији. Уз помоћ сарадника Историјског архива и Народног музеја у Ужицу, сакупили смо податке о неколико привредника, у исто време политичара, учесника ослободилачких ратова , који су својим делом обележили време у коме су живели. И данас у Ужицу и шире, њихово дело је видљиво кроз објекте који имају културно историјски значај, кроз имена установа и улица, кроз писану документацију о њиховом раду….
Малиша Атанацковић
Малиша Атанацковић рођен је 1862. у Ужицу, од оца Трпка Атанацковића из познатог селу Кремна, и мајке Јеле Пејић, рођене у Дубу, у бајнобаштанском срезу. Индустријалац Малиша Атанацковић био је врло популаран у својој средини, и све до Великог рата биран је за народног посланика, поред проте Ђурића коме је био одани сарадник и један од најистакнутијих првака у бившем ужичком округу. Хроничари су забележили да су га као дечака очеви пријатељи одвели у главну кафеџиjску радњу у Ужицу, како би научио кафеџијско умеће, и да „стекне основне појмове о варошком животу и трговачким пословима и односима“. У тој кафани затекла га је 1878. окупација Босне и Херцеговине, и затварање трговачке границе дуж Дрине. Коју годину касније, Малиша на иницијативу професора ужичке Реалке, Добросава Ружића (оца Виде Ружић, супруге Милоша Црњанског) одлази на ткачко-кројачки занат у Београд, код ткача Тилера који га је научио немачки језик и германски однос према послу. По повратку у Ужице отвара кафану и ракиџиницу, а финансијску потпору, као почетни капитал, дају му тројица професора ужичке Реалке, поменути Ружић, Настас Петровић и Љуба Давидовић. У то време био је биран и за народног посланика Радикалне странке и на том положају остао је све до своје смрти 1919. У исто време у неколико наврата био је председник ужичке општине, један период уређивао је прве ужичке новине „Златибор“, а био је и активан као члан неколико хуманитарних удружења и просветних установа. Залагао се за оснивање Ткачке школе у Ужицу.
Атанацковић је остао упамћен у Ужицу по свом изузетном предузетничком духу. Подигао је у то време три велика индустријска објекта: електрични млин у клисури реке Ђетиње као и хидроелектрану за покретање млина, затим у познатом делу Ужица- Ракијској пијаци, подигао је још један млин, а имао је и погон за производњу ракије. Малиша је један од првих произвођача познате ужичке клековаче. Подигао је у центру Ракијске пијаце две ваге које су могле тада да мере волујска кола натоварена житом. Али, оно по чему га Ужичани и данас помињу, јесте податак да је био оснивач и утемељивач Ткачке радионице која је у Ужицу почела са радом 1901. године.
Посебно се ангажовао на изградњи електричне централе на Ђетињи, под ужичком средњовековном тврђавом, те је та централа добила име централа „Под градом“. Централа је почела са радом 1900. и тада је Ужице добило електрично осветљење, а Ткачница, електричну енергију за индустријски погон и била је то прва фабрика у Србији која је радила на струју. Централа „Под градом“ била је прва хидроцентрала у Европи која је радила по Теслиним принципима.
После ангажовања на изградњи Ткачнице и централе, Атанацковић је 1913. саградио црепану и циглану на улазу у Ужице, данас се тај део зове Крчагово. Циглана је запошљавала до 40 радника. Године Првог светског рата провео је у избеглиштву на Крфу, у Швајцарској и Француској. У саставу делегације индустри-јалаца из Србије 1918. обишао је индустријске центре у Енглеској, одакле је понео много виђеног, намеран да то примени у Србији и у Ужицу. Само неколико месеци по повратку у земљу и у Ужице, због срчаних компликација, живот овог предузимљивог и вредног Ужичанина завршио се. Имао је 56 година, за собом је оставио супругу Драгу, седам кћерки и два сина. И све што је урадио, оставио је свом граду.
Пре неколико месеци Ужичани су га вишедневно поми-њали, у тренутку када су багери стали испред зграде старе Ткачнице и почели рушити ово здање са историјом од 120 година. Хале ткачнице, управна зграда и фабрички димњаци били су одличје града на Ђетињи, ту преко пута историјске централе “Под градом”. Ужичка ткачница касније названа је Текстилни завод “Цвета Дабић” и био је познат по производњи квалитетних пешкира који су продавани широм бивше Југославије, а осамдесетих година прошлог века, Ткачница је поново променила име у “Фротекс”. Половином деведесетих година “Фротекс” је био у губицима и стечајним неприликама, те је почетком овог века, земљиште на коме је направљена Ткачница, купио локални привредни моћник, план је да се ту подигну стамбени блокови. Упорни Ужичани су покушали да онемогуће рушење овог старог здања, узалуд, “отишла” је зграда ткачнице, “отишао” је прелепи, црвени фабрички димњак… градске власти нису имале разумевања да откупе овај својеврсни споменик, као што се то ради у свету, да га конзервишу и направе простор са културно уметничким садржајима. Шта би на све ово рекао Малиша Атанацковић да се сада појави на месту старе Ткачнице?
Аћим Стевовић, први пројектант српских хидроелектрана
Аћим Стевовић рођен је 1866. у Мокрој Гори, тачније у селу Котроману, ужички срез, близу границе са Босном, од оца Стеве Крековића, пекара и мајке Маре из Кремана. Основну школу Аћим је учио у Ужицу, а учитељ му је уписао презиме Стевовић по оцу Стеви, уместо Крековић, и то презиме Аћим је носио до краја живота. Гимназију је започео у Ужицу, а завршио у Београду, а онда уписао студије на Техничком одсеку Велике школе у Београду. Као одличан студент четврте године 1891. добио је државну стипендију и наставио школовање у Немачкој у Карлсруеу. После добијања дипломе машинског инжењера, остаје још три године у Немачкој, радећи у фабрикама неколико немачких градова и Белфору у Француској. За то време положио је и испит за машиновођу, паралелно, радећи у конструктивним бироима. По повратку у Србију, са одличним немачким искуством, постављен је за инжењера у Нишкој железничкој радионици, где је показао велику умешност у организацији радионице и већем коришћењу парних локомотива. Радећи као машински инжењер, али и као конструктор машинских алатки, стечено знање је искористио да испроба нове методе у одржавању локомотива, па је тако први пут увео клипне парне машине у српској железници. Радио је на поправци лежишта вагонских осовина. Пројектовао је дизалице за вагоне, а модернизовао је и машине у радионици за обраду дрвне грађе за вагоне.
У то време саминицијативно се укључио у пројекат подиза-ња Хидроелектране на Ђетињи, и испоставило се да се Стевовићев пројекат показао као успешнији од онога који је професор физике, ректор Београдског универзитета, Ђорђе Станојевић, иницијатор изградње централе, наручио да се изради у Пешти. Тако је централа “Под градом” урађена по Стевовићевом пројекту, почела са радом на Илиндан, 1900. године. Стевовић је пројектовао брану и зграду хидроелектране “Света Петка” на реци Нишави, која је пуштена у рад 1908. Урадио је пројекте за још неколико хидроелектрана у Србији, али ти пројекти због догађаја пред Први светски рат нису реализовани. Као признати стручњак у области инжењерства 1906. Стевовић је изабран за ванредног професора Техничког факултета у Београду, за предмете Енциклопедија машинства, Машине алатљике и Грађевинске машине, а наредне године када је основан Технички инспекторат при Министарству народне привреде, постављен је за првог инспектора.
Током Првог рата боравио је у Француској као избеглица и радио у Реноу, у бироу за конструкцију аутомобила и тенкова. У Реноу је патентирао више проналазака који су примењени у производњи тенкова. По повратку у Србију, биран је за редовног професора, а затим и за шефа Машинског одсека, на Техничком факултету, и ту је остао све до пензије 1937. Пет година пред одлазак у пензију постављен је за шефа новоосноване Катедре за парне машине и моторе са унутрашњим сагоревањем на Техничком факултету. Током тридесет година био је председник Комисије за руковаоце парним машинама као и мајсторе машинства свих области. Написао је више књига и уџбеника. Капитално дело “Регулатори” изгубило се у бежанији 1941, тачније у возу “ћири” када су га несавесни путници опљачкали очекујући у његовом кожном коферу веће драгоцености од рукописа препуних цртежа зупчаника и разних прорачуна. Одликован је орденом Светог Саве трећег степена. Био је ожењен Вукосавом Милетић. Умро је 1957.у Београду.
Миленко Турудић, стручњак за мостове
Аћимов земљак и вршњак био је Миленко Турудић, такође из Мокре Горе. Заједно су завршили основну школу и Гимназију у Ужицу, потом и Технички факултет Велике школе у Београду. Миленко је кратко радио као предавач у пожаревачкој гимназији, а затим је 1892. отишао на студије у Берлин, и после две године вратио се са дипломом грађевинског инжењера. Као инжењер радио је у Министарству грађевине, а у исто време био је хонорарни професор за гвоздене конструкције на Техничком факултету, а после оснивања Београдског универзитета, постао је ванредни професор, и основао је Кабинет за гвоздене конструкције. На месту ванредног професора затекао га је Први светски рат, током кога је умро 1915. У часопису Српски технички лист, објавио је више стручних радова из области грађења мостова. Израдио је неколико пројеката доњег строја за мостове од челика, који су грађени у иностранству, јер у тадашњој Србији није било фабрика за челичне конструкције. Објавио је неколико стручних књига. Познато је и да је пројектовао камени мост у Ивањици, и то је најдужи једнолучни камени мост на Балкану.
Инжењер Андра Станић
Андрија Андра Станић рођен је 1876. у Ужицу у трговачкој породици. У родном граду завршио је основну школу и Реалку, а затим у Београду Технички одсек Велике школе. Као добар студент добио је државну стипендију и одлази у Берлин, а са дипломом грађевинског инжењера враћа се у своју отаџбину. У Београду добија намештење у Министарству грађевина, и неколико година обилази беспутне терене Србије, радећи на изградњи нових путева и трасирању будућих железничких пруга. У том периоду упознаје карактеристике тешког живота широм Србије, и како је својим пријатељима објашњавао, то га је навело да се почне бавити политиком.
Тако је 1912. изабран за народног посланика, а после две године постаје министар грађевина у Влади Николе Пашића. Учествовао је у ратовима од 1912. до 1918. и све време је био у инжењерским јединицама као официр са чином мајора. По завршетку рата оженио се кћерком истакнутог историчара, некадашњег министра просвете, Љубе Ковачевића, а пашеног му је био познати српски песник, Милан Ракић. У трећем, послератном кабинету Николе Пашића, Андра је постао министар саобраћаја, и у том периоду збринуо је многе ужичке породице, ратом осиромашене, запошљавајући их на железници. Познат је као пројектант пруге од Чачка до Ужица, а касније се истакао у пројектовању и изградњи пруге од Ужица до Вардишта (БиХ, код Вишеграда), и ту пругу је лично као министар пустио у саобраћај 1925. године.
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
