Невладина организација ”Ловћенске страже” је 26. септембра 2021. године обавијестила јавност да су ”покренули акцију прикупљања потписа за петицију” којом би се обратили Светом Синоду Васељенске Патријаршије ради ”ревизије томоса који је 1922. године додијељен Српској Православној Цркви Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”.
Ради недовољно упућених читалаца наводим да су ”Ловћенске страже” основане 1. новембра 1991. године као неформална скупина политичких активиста Либералног савеза и сличних странака сепаратистичке и антицрквене оријентације. Јавна је тајна да је ријеч о наоружаној скупини људи који су тада били окупљени око Јеврема Брковића као једног од најпре-познатљивијих сепаратиста и црквомрзаца. Ова неформална скупина се противила идеји обнове завјетне, од комунистичке власти брутално срушене Цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену, познатије као Његошева капела.
Дјеловање ове, још од тада замрле, организације, које је недавно обновљено, углавном се темељи на антицрквеним и антисрпским основама и циљевима.
Довољно је само погледати њихова саопштења и поруке које су упутили јавности. Углавном, антисрпске и антицрквене невладине организације, попут ”Ловћенских стража”, по Цетињу ничу као печурке послије кише и, што је посебно уочљиво, углавном их чине иста лица. Евидентан је покушај да се бројношћу новоформираних невладиних организација збуњује јавност и ствара погрешан устисак о моћи ”монтенегринске организације”. Бројност тих организација је искључиво у функцији прикривања мањка њихових чланова, симпатизера и подржавалаца. Наравно, оснивање и дјеловање невладиних организација и удружења је слободно и регулисано је законом у Црној Гори. Нико нема ништа против њиховог оснивања и дјеловања, али нико не може да има ништа против ни јавног разобличавања њиховог антисрпског и антицрквеног дјеловања и циљева.
Навели су да се ”на крајње проблематичан начин добијен томос, који је Српска Православна Црква Краљевства СХС добила 1922. године још се дефинише као важећи”, а да је Васељенска Патријаршија њиме 1922. године ”Српској Православној Цркви призна-ла аутокефалност и статус патри-јаршије, као и јурисдикцију на цјелокупној територији тадашњег Краљевства СХС, укључујући Македонију и Црну Гору”. Они сматрају да су ”сви томоси о аутокефалији који су додељени аутокефалним црквама (Русије, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Атине, Варшаве, Тиране, Прешова и Украјине) додијељени једнострано од Васељенске Патријаршије само потписом цариградског патријарха, а да томе није претходило никакво договарање или сарадња на свеправославном нивоу”.
Истакли су да ”и након 21. маја 2006. године када је Црна Гора стекла независност, Митрополија црногорско-приморска, која је саставни дио Православне патријаршије београдске, Православна Црква Србије функционално дјелује на територији независне и међународно признате државе Црне Горе“.
Осим тога, истакли су да ”православне цркве нијесу националне него су помјесне и саборне. Један народ, једна држава, један црквени поглавар”. У свом, иначе по свему дилетантском, тумачењу канонског предања навели су да ”по православном канону, све православне епархије ван територије матичне државе спадају у духовно и административно надлештво Васељенске Патријаршије и Васељенског патријарха” и да ”од свих православних цркава, само Православна патријаршија београдска, Православна црква у Србији, Православна патријаршија московска и Православна црква у Русији имају епархије ван својих државних територија под њиховом јурисдикцијом, што је у супротности са црквеним правом и православним канонима”. Заложили су се да ”духовно и административно надлештво над Митрополијом црногорско-приморском Православне цркве Србије има Васељенска патријаршија”.
Тумарање по црквеном праву
Јавно дјеловање ове и сличних антицрквених и антисрпских организација највише подсјећа на велику муву, звану зунзара, која, када се ухвати и затвори у теглу, бесомучно удара у зидове тегле и, на крају, пада на дно тегле сломљених крила. Без икакве сумње, и јавно саопштење Управног одбора ”Ловћенских стража” подсјећа на напријед описани примјер.
Ипак, ради јавности, којој је саопштење и упућено, вриједи сагледати и истином раскринкати подвале и неистине из саопштења. И то све док се ”прикупљају потписи православних Црногорки и Црногораца”, а прије најављеног слања петиције Светом Синоду Васељенске Патријаршије /ако до слања уопште и дође/.
Судећи по наводима из текста будуће петиције лако се закључује да се ”ловћенски стражари” боље сналазе када запречавају џаде по Катунској нахији и пале гуме по магистралним путевима него када пишу о црквеном поретку и канонском праву. Ову /потенцијалну/ петицију треба сагледати и из угла односа малобројних подржавалаца ”ловћенско-стражарске” идеологије према Богу, Цркви и светињама. Уз /потенцијалну/ петицију неизоставно би требало доставити и снимке када са тзв. ”богоугодницама” насрћу на Цетињски манастир, свештенике и монахе уз псовке Бога и српске мајке.
”Ловћенски стражари” истичу да је Васељенска Патријаршија 1922. године обновљеној Српској Патријаршији додије-лила томос ”на крајње проблематичан начин”. Рекло би се, судећи по овом наводу, да тада-шњи Васељенски патријарх Мелетије са 12 чланова Светог Синода Васељенске Патријар-шије није знао пут и процедуру за издавање томоса којим је признато обновљење Патријаршије која је, вољом турског султана Мустафе III, насилно, а то значи, неканонски укинута 1766. године. Дакле, Патријаршија Српска је 1922. обновљена и томосом Васељен-ске Патријаршије јој је призната аутокефалија у границама њене канонске јурисдикције. Није у питању додјељивање нове него признавање старе и вековне аутокефалије Српској Цркви. У православном свијету у том чину није било и нема ничега проблематичног…
…
Остатак текста прочитајте у Слободи
