Пре двадесетак година писали смо о лончарима из ужичког села Злакусе, тада са циљем да истакнемо очување традиције овог заната, старе више столећа, а сада поново пишемо о злакушком лончарству, са много већим поводом, овај занат уписан је на Унескову репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
У одлуци Унесковог Међу-владиног комитета за очување нематеријалног културног наслеђа, наводи се значај традиционалне израде злакушке лончарије, на ручном колу, техником зидања, а земљано посуђе намењено је за термичку обраду хране. Центар за нематеријално културно наслеђе Етнографског музеја у Београду, у сарадњи са Музејом на отвореном „Старо село“ Сирогојно и Удружењем лончара „Злакуса” припремили су номинацију овог старог заната, који се одржао у Злакуси захваљујући и Софији Бунарџић, академској сликарки, керамичарки, дугогодишњој професорки и директорки Уметничке школе у Ужицу. Она већ двадесет пет година у Злакуси организује међународну колонију керамике, а преко 360 уметника из 37 земаља имало је прилику да научи елементе старог лончарског заната и своје уметничке предмете изради на стари начин, па је тако цео свет сазнао за лончаре из Злакусе. Подсећања ради, на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, Србија је поред лончарског заната из Злакусе, уписала обичај породичне славе 2014. године, традиционалну народну игру – коло, 2017. и певање уз гусле, 2018. године.
Село Злакуса налази се на путу између Ужица и Поже-ге, у долини реке Ђетиње, а увек је било познато по лончарима, некада су их звали и црепу-љарима, јер израдом земљаног посуђа бавили су се мештани који нису имали други начин да издржавају своју породицу. Када се у ужичком крају отворило неколико великих фабрика, лончарки занат је замро, и њиме су се бавила три-четири домаћинства у селу. Били су то старији Злакушани, из фамилија Савић, Шуњеварић, Никитовић, Глишић, носили су лонце, шерпе, црепуље, на вашаре, и тако одржавали занатску традицију, дугу неколико столећа. Пре две деценије лончарство је поново оживело у Злакуси и данас десетине породица живи од њега. Тако је ипак сачуван традиционални начин израде земљаног посуђа.
На улазу у Злакусу, са десне стране асфалтног пута је радионица у којој браћа Дарко и Жарко Тешић праве зем-љано посуђе. Спадају у млађе лончаре, а Жарку је то једино занимање. За “Слободу” обја-шњава како настају лонци и шерпе, наглашава, он и брат раде на стари начин, све је ручно, а посуђе има заштитни знак и сертификат:
Све радимо ручно, посуђе ”зидамо” на точку
“Моји у фамилији кажу да су се овим занатом бавили више од двеста година. Ја сам научио занат од деде Раденка, у лончарству сам већ десетак година, чим сам завршио средњу школу, почео сам да правим лонце. Мени је ово основно занимање, сваки дан сам у радионици. Радимо посуђе од глине коју вадимо из земље у селу Врањани код Пожеге, двадесетак километара одавде, а камен копамо у селу Рупељево, такође код Пожеге, има тамо један рудник.
Камен и глина се помешају у једнакој количини, претходно камен на једној дробилици самељемо и он буде ситан као брашно. Онда се све провлачи кроз ваљке, и добијем масу од које после на точку “зидамо” посуђе. Камен у глину се додаје како би земљани суд имао чврстину, да би у њему храна могла бити термички обрађена. Глина претходно неколико дана стоји у води да омекша. Точак ручно окрећемо, додајемо слој по слој глине, и обликујемо суд. Ово је наша јединствена техника, све се ради ручно и овакав начин израде грнчарије није заступљен ни у једном крају Србије, осим овде код нас у Злакуси. Ето, то смо ми наследили од наших предака, и заштитили смо. Највише правимо посуђе које се користи за спремање хране, лонци, шерпе, сачеви, црепуље, пекачи елипсасти, за рерну, а ако нам неко наручи, ми правимо и украсне предмете, али мање, и ретко.” Онда следи процес сушења лонаца и шерпи, наставља Жарко и додаје:
“Када се посуда заврши на точку, онда се суши на дневној температури седам дана, па иде у сушару један дан, да се извуче влага. Затим лонац иде у електричну пећ. Раније смо пекли на отвореној ватри, ложили дрва, сада смо убрзали процес. У електричним пећима пече се отприлике око дванаест сати, температура иде до 800 степени. Сат времена остаје на тој температури, и онда је лонац готов.”
Заштитни знак и сертификат злакушких лончара
Жарко са задовољством прича како данас у Злакуси има доста млађих лончара, основали су удружење, имају заштитни знак на коме пише “Злакуса”, а од скоро сваки лонац, шерпа, уз знак, имају и сертификат. Тако је морало, наглашава Жарко:
“Копирају наше производе, праве на електричном точку дневно по сто комада, у калупима, нема зидања онако како ми радимо, и то није добро. Чак и у нашем селу има људи који раде на тај начин, праве фалсификате. Због тога смо заштитили наш производ, и у Удружењу има око десетак домаћинстава који раде на стари, традиционални начин. А сада ово са Унеском ће нам такође помоћи.”
Жарко нам је објаснио и како да први пут употребимо лонац:
“Најбитније да се лонац пос-тепено загрева током спремања јела у њему. Ако се спрема у рерни, треба рерну полако загревати. А може и да се цео суд са унутрашње стране добро премаже смесом масти и брашна, и да се онда то добро загреје, па се затим у томе прокува вода, и онда је суд готов, затворене су оне мале глинене поре, и може се користити наредних педесет година, односно, све док се не разбије, а то се ретко дешава. Све се може кувати у нашим лонцима и шерпама, пасуљ, свадбарски купус, гулаш, може се у сачу пећи месо, пите. Све се више људи интересују за ову врсту посуђа. Долазе код нас у радионицу и бирају, овде смо близу магистралног пута ка Златибору и Црној Гори, па целе године свраћају купци. А сваке године нам долазе и купци из Словеније, једна група ватрогасаца, увек купе доста лонаца и шерпи. Ја сам задовољан овим послом – ако вредно радиш, може се зарадити.”
Дана је дуго била једина жена у лончарском послу у Злакуси
Дана и Васо Шуњеварић имају преко двадесет година искуства у лончарском занату. Када се удала за Васа, Дана је морала да научи лончарски посао, и годинама је била једина жена која се бавила лончарством у Злакуси. Радионица им је поред породичне куће, Дана припрема глину и почиње да “врти” један лонац средње величине. Није лак посао за једну жену:
“Није лако радити на точку, али олакшава ако имате љубав према послу, првенствено према глини, према овим посудама, лепо је видети када нешто настане вашом руком. Ако желите да научите овај посао, научићете. Најтеже је припремити глину, а затим иде обликовање на точку, мени треба нешто више од пола сата да “извртим” један лонац средње величине. Онда га сушимо, па печемо, и за двадесетак дана је лонац готов за употребу. Ја сам овај занат научила од супруга Васа и свекра Славољуба Шуњеварића. Њихова фамилија се неколико векова бавила лончарством, били су познати по лепо уређеним лонцима.”
Бака Тадијана је кријући правила земљане лонце и црепуље
“А ја памтим да ми се овим послом бавио прадеда, па деда и баба, а онда и мој отац. Сада је то све једноставније. Причао ми је деда како су они на леђима доносили глину и камен, пешке ишли по двадесетак километара, а затим камен туцали чекићем. Било је то мукотрпно, и због тога су тада, причају, лончаре сви сажаљевали у селу, били су принуђени да се баве тим послом, није било другог, тешка времена, требало је од нечега преживети! Чак је то радила и моја бака Тадијана, остало је упамћено у породици, да је она била добар лончар, али се крила када је то радила, како је неко не би видео у селу, јер тада је било срамота за једну жену да се бави мушким послом, а била је вешта и брза да направи лонац. Имала је посебне шаре за обод лонца, те шаре су и данас на нашим лонцима” додаје Васо Шуњеварић.
Због епидемиолошке ситу-ације, ове године Шуњеварићи продају најчешће преко интернета, лонци и шерпе одлазе на све стране, каже Дана:
“За то су заслужни кћерка Сања и син Саша, они су нам направили интернет страницу, и људи тако наруче лонце, шерпе, ми им шаљемо брзом поштом. Имамо наруџбине и из Аустрије, Немачке, Холандије, одлазе наши лонци на све стране света. А лети, ето наших људи из Европе, знају где нам је кућа, купују по неколико лонаца, шерпи, сачеве…”
Удружење лончара “Злакуса”
Васо наглашава, много им је важно оснивање Удружења лончара “Злакуса”, које се бори за очување традиције овог заната, које је пре десетак година заштитило производе и географско порекло земљаног посуђа:
“Важно нам је да сачувамо традицију заната, и да не обмањујемо наше купце. Све је више људи који се враћају овом занату, нарочито после пропадања и затварања фабрика, али ти нови лончари неће да поштују традицију, и раде на бржи и неквалитетнији начин. Ово село је и напредовало захваљујући грнчарији, нарочито од када су почеле да се организују колоније уметничке керамике, тада је овај занат популаризован, прочуло се за њега у свету. Ми се због свега тога трудимо да одржимо традицију, и не дозвољавамо да нам ови који хоће брзо до зараде “покваре занат”.
Уметници из целог света код злакушких лончара
Сви лончари из Злакусе слажу се, овај занат обновљен је захваљујући Софији Бунарџић и међународној колонији керамике која се у селу организује сваког августа, већ двадесет пет година. Софија је академски сликар керамичар, била је професорка и директорка у Уметничкој школи у Ужицу. Интересовала се за традицију лончарског заната, обилазила малобројне лончаре, а онда почела организовати колонију. До сада је у Злакуси било 360 уметника из 37 земаља, током седмодневног боравка спајали су уметност и традицију, што је и циљ организовања ове колоније, рекла нам је Софија Бунарџић, која је сада пензионерка, али наставља са организацијом колоније:
“Ја сам поносна што је злакушко лончарство ушло на Репрезентативну листу Унеска, и мени је током ових двадесет пет година било битно да уметници из целог света науче стари лончарски занат, и да своје скулптуре раде на традиционални начин, зидање на ручном точку, а затим да уметници своје предмете пеку на отвореној ватри, аутентично од почетка до краја, како се радио овај стари занат.”
…
Koмплетан текст у штампаној Слободи
