Посебно место међу фолклорним групама у Чикагу има ансамбл Око соколово и о томе за „Слободу“ говори оснивач и кореограф Милан Андријанић
- Шта је било пресудно да одете из Србије и да баш дођете у Америку?
– Главни разлог је приватан, породица. Иза себе сам оставио тај рад у „Абрашевићу“, неке ствари су се поклопиле… Више пута сам долазио у Америку, нисам имао идеју да треба да останем, поготову да радим нешто. Коцкице су се сложиле 2010. године, дошао сам па сам се вратио у Србију а од 2012.г сам овде стално насељен.
- Да ли Вас хвата носталгија за животом у Србији?
– Немам носталгију и то је највеће изненађење за мене. Наиме, кад сам био последњи пут у Србији, било је то фебруара 2016. године, ишао сам мајци на сахрану, тада сам независно од тога осетио некако да је мој дом овде, нисам осетио да припадам тамо више. Наравно, желео сам да видим пријатеље, да посетим места која волим. Али кад је дошао дан да се вратим овде било ми је нормално да дођем овде. Немам носталгију а и савремена технологија омогућава да се кад год хоћете чујете са било ким, с те стране много је лакше.
- Да ли Вам нешто недостаје?
– Највише пријатељи. Имао сам обичај, да не претерам, са најмање 50 људи дневно да разговарам у Београду, што пословно што приватно. И та пријатељства што сам стекао у Абрашевићу током година, што у времену када сам играо што у времену када сам водио цело друштво, стекао сам пријатељства за цео живот. То није фраза када се каже „пријатељ из војске“ или пријатељ из културно уметничког аматеризма, то су стварно пријатељства која остану за цео живот; то су пријатељи са којим се рецимо не чујете годину дана па кад се чујете изгледа као да сте разговарали пре пет дана. Тако да ми највише то недостаје и ако смем да кажем, недостаје ми Црвена звезда, утакмице, то ми је био ритуал.
У чему се састоји магија игре и фолклор?
– Сигурно да има нешто у томе, руке када се споје праве тај круг који формира одређену енергију и повезује све те људе. Игра оплемењује, па све до онога да људи који се баве фолклором продужавају себи живот из најпре два разлога: 1. због физичке активности и навике да имате физичку активност и 2: игра побољшава и поспешује рад мозга јер ви памтите комбинације корака, памти се распоред нечега јер су то аспекти због којих је игра важна. Мислим, ипак, превасходно због тога што оплемењује душу, игра ипак оплемењује душу.
- Када се упореде фолклор у Србији и расејању има ли разлике?
– Свакако да има разлике. Међу првим разлозима је разлика мотива, разлог због чега се неко бави фолклором овде и у Србији су потпуно различити. Овде је битно да деца, омладина па чак и старији да би одржали традицију, своје корене препознали или да би их усвојили као и знања о свом пореклу. Тамо се омладина бави на другом нивоу, тамо се полажу аудиције, није неопходно да само хоће. Овде су сви који дођу више него добродошли јер су мале могућности да приволите омладину да има неки контакт са коренима, осим цркве, а и фолклори су углавном при црквама. У Србији се чланови ансамбла бирају и самим тим подлежу другим законитостима, више се обраћа пажња на дисциплину и већи је број проба и озбиљно се припрема за наступе док овде наступи нису примарна ствар и више је важно само учешће и присутност.
- Рад са децом је посебно изазован?
-Посебан аспект мог бавље-ња фолклором је мој рад са децом. Почео сам да радим са дечјим ансамблом у Абрашевићу када сам имао 18 година и хоћу да нагласим да ми је посебно задовољство био тај рад не само због тога што је увек лакше почети са децом стваралачку каријеру него зато што је тај рад мене потпуно променио и оплеменио у сваком погледу. Имао сам среће да сам радио са талентованом децом и генерацијама, додуше бираним на аудицијама. Нећу погрешити када кажем да скоро свако дете које је тамо играло у ансамблу који сам водио оставило је неки траг на мене, нека ситуација, неки тренутак када сам ја погрешио па преко њих увидео да сам погрешио или усвојио неко знање. Тако да ми је тај рад био драгоцен, то никада нећу заборавити, поготову док се будем бавио овим послом. Једноставно никада не знате кад дођете да радите са децом, кад дођете на пробу шта ће вам деца пружити, изазов је још већи шта ћете да извучете из њих а они су као књига која треба да се прочита.
- Шта је Вама највећи успех на пољу фолклора, шта је то што је фолклор дао Вама а шта је то што сте Ви дали фолклору?
– Имам обичај да кажем да све што сам доживео спознајући овај свет и односе добио сам кроз фолклор. У Абрашевићу сам почео да играм када сам имао 9-10 година, све што ми се у животу догађало од времена детињства, пубертета па касније зрелости неке исто сам доживео у Абрашевићу. Све лепо и све ружно на неки начин кад препознате неке односе. У великим групацијама као што је Абрашевић са по 1200 људи, чланова, ви морате да нађете и неке лепе и неке мање лепе тренутке, али остали су они лепи. Пријатељства која сам стекао кроз Абрашевић су највећа вредност тог мог бављења фолклором. Ја сам врло млад радо спознао да желим тиме да се бавим тако да сам се и у том смислу више образовао у времену када није било могуће фолклорно образовање у Србији, тадашњој Југославији, када није било никаквих школа, признатих семинара, сам сам проналазио и тражио, пријављивао се за те неке семинаре који су постојали и у том смислу сам задовољан зато што сам добио највише што сам могао у том тренутку да добијем. Имао сам прилику да радим са и да учим од великих имена из области фолклора. Они су на жалост скоро сви преминули али, ето, тим пре, имао сам част да могу да их упознам и да учим од њих. Оно што такође може бити повратни утицај је да пропутујем скоро цео свет у време када то није било омогућено као сада младим људима. Пре свега, обишли смо места, највише са Абрашевићем, касније са ансамблом Фрула у коме сам завршио играчку каријеру, обишли смо места која нису била доступна туристички, то су обично биле културне делегације, одлазили смо на виском нивоу, као Абрашевић одлазили смо на места где није могло да се дође туристички, то ми је остало као лепа успомена. Играо сам и водио ансамбл на јако познатим местима, у добрим позориштима где су групе наступале, што је у овој бранши мало почаст, али пријатељства одатле остају.
- Како је дошло до тога да овде формирате ансамбл Око соколово и зашто носи баш то име?
– Када сам дошао 2012. године, првих годину дана нисам ништа радио по питању фолклора, чак сам био убеђен да нећу ништа ни радити. На пар места сам се распитивао мало, међутим људи су били скептични, имали су некога ко ради и ја нисам хтео да се намећем. Стицај околности је направио да је остало упражњено место овде при саборном храму Св. васкрсења Христовог па су онда мене питали да ли бих прихватио да водим фолклорну секцију. Приметио сам тако, гледајући да деца престану са играњем када заврше средњу школу, а то су ми после и објаснили да је била устаљена пракса и ја тада исто нисам знао да постоји ансамбл Дукати и Бисери који окупља омладину која је завршила средњу школу и старију која воли да игра, тада је мени пала напамет идеја да направим и оформим ансамбл са таквом групом младих људи која прикупља управо те који стварно воле да играју. Име Око соколово је оригинални надимак Драгутина Матића, српског извиђача препознатљивог и најхрабријег из Првог светског рата, наравно не само због тога већ и због чињенице да су мој прадеда и Драгутин Матић – рођена браћа!
Желео сам да ансамбл понесе то славно име и да на тај начин задржи успомену на њега. И ево, ансамбл постоји 6,5 година, задовољан сам како се развија. То ми даје простор да могу мало другачије неке ствари да поставим него што је при црквеном ансамблу Соко. Кад то кажем мислим мањи је број чланова, старији су и самим тим постоји могућност да се озбиљније ради и они долазе аудицијом, ја позивам и вршим селекцију.
- Ви сте ангажовани и активно учествујете и у позоришту. Шта Вас је довело у позориште и која је то количина интересовања, љубави и ангажмана?
– Са позориштем овде у Чикагу сам се упознао 2014. када сам поводом обележавања стоте годишњице од почетка Првог светског рата хтео да направим представу Цер и Колубара у славу ратника овде са ансамблом Соко. Били су ми потребни глумци сем играча и један пријатељ ме је упутио и препоручио петорицу њих из позоришта и тако смо направили представу која је имала леп успех, то је био први контакт. После су они мене звали јер им је за позоришну представу „Романтичне луде“ требала мала кореографија. Тако је почела сарадња да се проширује. То ми је отворило могућност, осим тога што сам заиста упознао дивне људе, талентоване, пуне ентузијазма који озбиљно прихватају изазов позоришта да се окренем својој другој љубави а то је писање. Одувек сам волео да пишем, писао сам мало док сам био веома млад и некако се дешавало да немам увек довољно времена а у то време, признајем, фолклор и играње су били важнији и већа љубав. Сада, овом приликом ми је дата могућност да се искажем у писању тако да сам временом написао неколико сценарија и изрежирао неколико представа, али ја и даље себе не сматрам писцем и режисером, мислим да је то преозбиљна квалификација. Међутим, публика јесте примила веома лепо, препознала је нешто, део тога су представе са историјском позадином где сам имао потребу да избацим из себе одређене теме да се назначе као историјске а неке су биле излет у комедију где је био циљ да се насмеје и забави публика. Тај повратни утицај, ентузијазам људи у позоришту који сам срео мене је повео да пишем и даље да наставим и тиме да удовољим мојој жељи за писањем.
Заједно за Видовданску Прославу
Српска народна одбрана у Америци (СНО) као институција, као организација са великом тежином овде у Америци не само због онога што је међу најстаријим већ и због тога шта је дала српском народу свакако заслужује озбиљну пажњу, помоћ и ангажман у било ком смислу. Моје ангажовање и ансамбла Око соколово који водим и мене лично огледаће се превасходно на нивоу уметничке сарадње.
У договору и сарадњи са људима који су на челу организације припремамо Видовданску прославу, да се све на један леп и озбиљан уметнички начин уприличи и приреди и да као таква буде подлога будуће сарадње, да омогући нове чланове и да превасходно организацију врати народу, да се прошири и подмлади. Сама уметност је један од општеприхваћених начина јер људима најједноставније и лепо објашњава шта су циљеви и стремљења. Врло ме радује што смо ми као ансамбл и ја лично добили подршку, право и одговорност да се ове године позабавимо припремом уметничког програма такве једне манифестације.
