- У сред пустиње Аризоне наилазимо на манастир који слави Св. Анастасију, жену Стефана Немање
Женски манастир ’’Свети Пајсије Величковски’’ је православни манастир Руске заграничне цркве. Налази се у пустињи Аризоне и ако пажљиво не пратите упутства за вожњу, може вам се десити, као што се десило мени, да залутате по прашњавим путевима. Но то и није страшно, ако је још дан, али ако вас и ноћ ухвати, имаћете звездано небо изнад и око себе. Не бојте се облака. Кише овде врло ретко падају.
На манастирском имању, са леве стране, мало скривена од жбуња, налази се омања дрвена капела. Једна млада монахиња, која зна и понеку српску реч, прича да је ова црква посвећена Светој Анастасији, Ани – жени Стефана Немање.
– Мајци Светога Саве Српског?’’ са неверицом је питам док она откључава врата капеле. Не кријући задовољство, са осмехом каже да је ово прва црква игде посвећена Светој Анастасији.
Када су монахиње купиле садашње манастирско имање, од свих зграда на њему је била само ова капела коју је власник, протестантски свештеник користио као капелу. Обрадовао се коме продаје имање. Монахиње су манастир основале у оквиру Српске православне цркве, па су позвале тадашњег владику западно-америчког г. Јована (садашњи шумадијски владика) да им освешта цркву.
Касније сам сазнала из прича владике Јована како му се Света Анастасија јавила док је био игуман у манастиру Студеница и упутила га где да пронађе њене свете мошти за које се није знало скоро 800 година. Владика Јован прича и како су га молитве Светој Анастасији у Студеници излечиле од тешких повреда и прелома које је добио у саобраћајној несрећи. Касније док је боравио у Америци, позвале су га монахиње, међу којима није било Српкиња, да им освешта капелу у пустињи. Манастир још није био урађен. Кад је владика стигао на имање упитао је сестре коме би оне волеле да посвете манастир, а оне кроз сузе радоснице повикаше:
– Нека буде посвећен мајци Светога Саве, Светој Анастасији!’’ И тако би. Владика Јован је то схватио као још једно чудо. Касније је овој светитељки посветио цркву у селу Копљари код Аранђеловца.
Добродошлицу у капелу своје мајке, Свете Анастасије, пожели вам Свети Сава. Његова икона се налази са десне стране одмах на улазу. Први пут целивам икону Свете Анастасије Српске.
Одлазимо на вечерњу службу. Виде се само пламичци свећа и чују умилни гласови монахиња какви се врло ретко могу чути у овом нашем бучном животу. Овде у овој пустињи, човек је некако ближи Богу. При уласку у манастир са леве и десне стране налази се по једна капела. Она са леве стране посвећена је Светом Николају Жичком и Светом Јовану Шангајском.
-Како сте одабрали баш ове светитеље?’’ – питам сестру. А она ми прича како је Свети Јован (Максимовић), српског порекла и како је са родитељима побегао у Србију за време револуције у Русији. Једно време радио је на богословији у Охридској епархији у Битољу, којом је управљао Свети Николај. – Ако хоћете да видите живог светитеља, идите у Битољ код оца Јована,’’ говорио је владика Николај.
Овде у пустињи Аризоне, у манастиру Светог Пајсија Величковског, православне монахиње посветиле су им заједничку капелу.
Свети Пајсије је православни светитељ руског порекла, преводилац из 18. века, рођен у Украјини, боравио на Светој Гори и Румунији. Познат је по преводу дела Светих Отаца (’’Добротољубље’’) на словенске језике.
