Легенда, да су син војводе Мишића и његов начелник штаба, стрељани 17. децембра 1941. у Ваљеву, и даље је познатија од оригиналних докумената, према којима су они одведени у ратно заробљеништво
Крајем децембра, као и сваке године у исто време, интернет је пун прича о стрељању мајора Александра Мишића, сина војводе Мишића, од стране Немаца, 1941. године. Заједно са њим, наводно је стрељан и његов начелник штаба, мајор Иван Фрегл, и то 17. децембра, негде у Ваљеву.
Другим речима, документа о томе да мајори Мишић и Фрегл нису стрељани, иако објављена још пре 15-так година, још нису допрла до шире јавности. Зато ћемо, у наставку чланка, поновити та документа, а укратко и целу причу.
Почетком децембра 1941. године, Немци су покренули Операцију ’’Михаиловић’’, усмерену на Равну Гору. Дража, као професионални обавештајац, на време је уочио концентрацију и намере непријатеља. Наредио је да се закопа важнија архива и демонтирана радио станица, а онда да се јединице уситне и растуре на све стране, пре него што Немци затворе обруч. Он је кренуо са Равне Горе у последњој групи, 5. децембра, праћен Подофицирском групом, батаљоном Горске гарде поручника Николе Калабића, одредом наредника Милутина Јанковића и већим бројем курира. Свеукупно, било је ту више од 500 људи. При силаску са планине одред се поделио. Са Подофицирском групом и мајором Захаријем Остојићем Дража се вратио у Струганик, јер је добио вест да мајор Александар Мишић са својим Рибничким четничким одредом намерава да се фронтално супротстави Немцима. Али, током ноћи између 5. и 6. децембра један издајник, железнички чиновник из Диваца Богдан Брајевић, иначе Пећанчев човек, обавестио је Немце о Дражином боравку у Струганику. У рану зору 6. децембра 1941. јака немачка моторизована колона изненада упада у село.
Најдетаљније сведочење о догађајима од 6. децембра 1941. оставио је Лазар Вукмирица. Вукмирицу, родом из Мокрог Поља код Книна, рат је затекао у Београдском жандармеријском пуку, у чину поднаредника. Током повлачења априла 1941, у Босни је срео жандармеријског капетана Милојка Узелца, родом из Зрмање у Лици, кога је од раније познавао. Са њим је приступио Дражиној групи и потом остао у његовој пратећој јединици. Ево сведочења Лазара Вукмирице.
Увече 5. децембра 1941, Дража је у Мишићеву кућу отишао само са ордонансом Николом Вучковићем, рекавши својима да ће стражу давати Мишићеви људи. Петоро Дражиних пратилаца, међу којима и Лазар Вукмирица, одлази на починак у сеоску кафану.
Око седам часова ујутру, 6. децембра, један домаћин је дотрчао у кафану рекавши да се од Разбој брда чују немачки тенкови. Вукмирица и другови хитро су појахали коње и кренули пут Мишићеве куће. Дража, мајори Захарије Остојић, Александар Мишић и Иван Фрегл, као и Мишићеви пратиоци, већ су били на коњима. Сви су одгалопирали до најближе шуме. Немци су их приметили и запуцали. Четници су сјахали и потражили заклон, док су уплашени коњи бесно вриштали. Дража је наредио да се не пуца, јер је само 12 људи имало оружје, а Немаца је било превише. Лазар Вукмирица наставља:
’’Пошто нисмо давали отпор, а коњи су откривали гдје смо, јер се од нас нису одвајали, Њемци су масовно стигли у шуму и одмах разоружали шест пратилаца мајора Мишића и пет Дражиних пратилаца. Код пратиоца мајора Мишића поднаредника Ђуре Војновића (родом из Окучана, Славонија), Њемци су пронашли њемачки ’машингевер’ (пикавац) и одмах га на лицу мјеста стрјељали. Још су остали непредани Дража, мајор Остојић, Мишић, Фрегл и ја. Мишић ми је тада рекао: ’Лазаре, сине, излаза немамо, морамо се предати, иди и покриј Дражу овим лишћем-шушњем што брже можеш’.
То сам и учинио, као што сам мало даље учинио са мајором Остојићем. Затим смо се мајор Мишић, мајор Фрегл и ја упутили из шуме и прошли на два метра од Драже који је био прекривен шушњем. Њемци су већ стигли код нас. Један њемачки подофицир упитао је Мишића да ли је он Дража, а мајор му је одговорио на српском и њемачком да јесте. Ове ријечи Мишићеве могао је Дража лако да чује…’’
Док су Немци спроводили заробљенике низ ливаду, Мишић је из џепа извадио еполете. Дао је Вукмирици да му их прикачи, рекавши: “Нека Швабе виде да сам ја мајор, а не пуковник”. На око 200 метара од места где је лежао Дража, група се сусрела са једним немачким генералом:
’’Њемачки генерал је упитао мајора Мишића да ли је он Дража, нашто је он одговорио да није него мајор Мишић. Разјарен, генерал је рекао да је Мишић пре пет минута рекао да је Дража. Мајор Мишић је поновио да је он мајор а не пуковник и да се зове Александар Мишић. Затим су Њемци упитали мајора Фрегла како се зове, а мајор је одговорио да се он зове Иван Ф. Фрегл’’, пише Вукмирица.
Када је немачки генерал рекао да је Дража ноћас био ту, Мишић је одговорио да је то тачно, али да је он јутрос у четири сата отишао на Равну Гору. Тада се Мишић војнички обраћа генералу, показујући на групу од стотинак људи, жена и деце које су Немци сакупили:
’’Пустите овај народ својим кућама, јер овај народ није ништа крив. Ви сте нас напали без објаве рата и ми смо непредана Југословенска војска у Отаџбини. Ми ћемо се борити све док наша земља не буде слободна од окупатора. Уколико неко има да одговара – ја сам командант и ја одговарам за све.’’
Немци су пустили цивиле, мајоре Мишића и Фрегла одвели су у непознатом правцу, док су по шест Дражиних и Мишићевих пратилаца, као и 12 младића из Струганика, задржали у селу. После шест дана, немачка главнина се враћа из акције на Равној Гори и одводи ову групу заробљеника у Рајковиће код Ваљева. Ту их држе осам дана, а потом их премештају у Тадића магацин у Ваљеву.
Око 23. децембра немачки стражар позива Вукмирицу у канцеларију, где он затиче мајора Александра Мишића у разговору са једним немачким СС капетаном. На српском језику, овај капетан је рекао Вукмирици: ”Лазаре, мајор Мишић хоће са тобом да разговара, реците један другом шта имате”. Тада је мајор Александар Мишић рекао Вукмирици:
’’Лазаре, ако останеш жив, отиди код моје мајке и жене, поздрави их, да мог пратиоца Ђуру Војиновића сахране поред гроба мог покојног оца и да му подигну споменик.’’
Немци одводе мајора Мишића, док Вукмирица остаје са немачким официром, који се представља као капетан Штенцл. Он је завршио војну академију заједно са мајором Војиславом Пантелићем, а отац му је био председник суда у Сарајеву. Рекао је да је Пантелићев одред разбијен, да је Пантелић заробљен, али је спашен стрељања захваљујући њему; управо сутрадан ће бити одведен у заробљеништво у Немачку (у ствари, Пантелић је тада прихватио службу код Милана Недића, а илегално је наставио да ради за четнике; откривен је, ухапшен и одведен у ропство наредне године – прим. М.С.). За мајоре Мишића и Фрегла капетан Штенцл, како је рекао, “није могао ништа да учини, јер су велике оптужбе против њих”. Вукмирици и његовој групи обећао је да неће бити стрељани док је он у Ваљеву.
После четири месеца боравка у Ваљеву, Вукмиричина група је пребачена на Бањицу. Док је воз стајао у Дивцима, вагону је пришла Мишићева рођена сестра Јелена, рекавши:
’’Лазо, ми ништа не знамо шта је са Ацом, а Иван је стрељан. Немци су вратили Ивановој жени шапку и мач.’’
После дужег боравка на Бањици, Вукмирица је одведен у Немачку. Успео је да побегне из логора и стигне до Италије. Одатле је сестри Александра Мишића послао писмо о његовој опоруци. Иначе, према ономе што су Вукмирица и његова група могли да сазнају, Немце је 6. децембра у Струганик довео Пећанчев војвода Јован Шкава. Ово потврђује Дражина депеша влади у Лондону од 7. јануара 1942. године, којом се “за овај случај”, тј. за догађај од 6. децембра у Струганику, окривљују Пећанчеви људи Јован Шкава, Нешован Папић и Богдан Брајевић. Дража је тражио да се сва тројица “јавно ожигошу као народни издајници… као и да се лише свих војничких звања”.
У истој депеши, о мајорима Мишићу и Фреглу, Дража пише:
’’Опкољени и заробљени 6. децембра у околини Мионице мајор Александар Мишић, син војводе Мишића и његов начелник штаба мајор Иван Фрегл. Обојица осуђени на смрт и стрељани 17. децембра. Молим да се мајор Мишић одликује Карађорђевом звездом III реда са мачевима, као један од првих сарадника и мајор Фрегл истим орденом IV реда.’’
Сазнавши за мужевљеву судбину, Милена Мишић 11. децембра одлази у Ваљево. Немци јој дозвољавају да види мужа, који је делио собу са мајором Иваном Фреглом, са којим је и заробљен. Тада јој је Александар рекао како је заробљен:
’’И ја и Дража могли смо да будемо заробљени. Знај да сам се ја жртвовао за Дражу, да бих га спасао. Нисам био егоиста и нисам хтео да мислим на себе када је у питању општа ствар.
У тренутку када сам видео да смо опкољени и да ћемо бити заробљени, ја сам Дражи казао да бежи, а ја сам привукао на себе сву пажњу Немаца, рекавши им: “Шта хоћете, ја сам Дража Михаиловић”. У тој забуни, могао је Дража да се изгуби.’’
Милена је наредних дана односила храну двојици заробљеника, а 15. децембра њеног мужа и Фрегла Немци премештају у дивизијски затвор. Она их и ту налази и накратко разговара са Александром. Рекао јој је да ће бити осуђен на смрт. “Буди храбра и сноси судбину која нам је додељена. Ја волим своју земљу и готов сам за њу и њену слободу и живот да дам”, рекао је док их је немачки стражар растављао. Поподне је покушала кришом да уђе у затвор, али су је Немци препознали, рекавши да су јој даље посете забрањене. Сутрадан, 17. децембра, Милену је примио др Штенцел (или Штенцл, како пише Вукмирица), за кога каже да је командовао немачком казненом експедицијом. Он јој је рекао:
’’Госпођо, мени је врло непријатно што је мени пао удео да вам саопштим, да је ваш муж осуђен на смрт… Његова последња жеља је да вас пред смрт своју види. Будите толико храбри да издржите тај састанак.’’
“Изненадила сам се како је био хладан, достојанствен и храбар, као да не иде у смрт већ на један обичан пут”, пише Милена о свом последњем виђењу са мужем. Она се, међутим, после петнаестак минута онесвестила. Пробудила се у немачкој амбуланти, где су јој дали инекције, да би је потом саслушавали. Увече је Штенцел, у пратњи два војника, аутомобилом одвози за Београд. Ту је изводе пред једног високог немачког официра, Фолкенштајна, који јој је рекао да је Александар стрељан, пруживши јој његов златни ручни сат. Истог тог дана, 17. децембра, Немци су до темеља спалили кућу Мишића у Струганику, уништивши тако и многе предмете војводе Живојина Мишића.
Касније је исплетено неколико легенди о стрељању Мишића и Фрегла. Међутим, 9. септембра 1942, до Драже први пут стиже вест да је мајор Мишић жив: “Потпуковник Јован Марјановић из Лознице тврди да је у логору у Шапцу видео живог мајора Мишића. Упитајте га и јавите да ли је то истина. За мене врло важно”, пише Дража свом команданту у Подрињу, капетану Драгославу Рачићу.
Следеће године, извесна Ела (вероватно Александрова сестра Елеонора) јавља Дражи: ’’Драги Дражо, пре свега јављам Вам да је Александар Мишић жив и здрав. Налази се у Линцу, у Аустрији. Добили смо од њега две налепнице за пакете. Очекујем писмо”.
Нове информације Дража добија 4. априла 1944. године:
’’Од професора Јосића примио сам за Вас следећу поруку:
Аца Мишић је жив, урадиће амблеме и равногорске значке, али претходно тражи следеће: да ли да их уради у црном сатену у сребрној или златној боји, као и то шта треба равногорске значке да представљају и које су јој димензије. Много Вас поздравља и спреман је врло радо да учини све и моли хитан одговор. Одговор са подацима можете ако желите послати преко мене пошто би их однела моја жена која кроз дан два иде тамо ради лечења. При повратку након 20 дана донела би израђене ствари. Симић.’’
Симић је био шеф Радио техничког центра бр. 6, тада у селу Каран на Златибору. Како произилази, мајор Мишић се налазио негде на лечењу, свакако под присмотром Немаца.
Мајор Мишић помиње се и у Дражином писму капетану Нешку Недићу од 18. маја 1944: ”Драги Нешко. Поводом сумњичења Еда Бузаљка да ради за комунисте, ја га енергично узимам у заштиту, а поред тога он је и зет почившег војводе Мишића и мога друга и сарадника Аце Мишића, који се на моју и свих нас радост, јавио из Немачке.”
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
