Председник Српске народне одбране у Америци (1941-1958)
Биографија
Српска Херцеговина, земља светаца и духовника, земља песника, хероја и мученика, послала је са свог тврдог крша многе своје синове у далеку земљу Америку, да овамо раде и приштеде, да свој народ и свој родни крај и Српство помажу н никад не забораве.
Један од тих дичних синова кршне Херцеговине беше и Михаило Дучић.
Син угледног домаћина Марка Дучића, Михаило се родио у Требињу, пре 78 година. Основну школу завршио у родном месту, а трговачку у Мостару и као младић од 18 година, Михаило оставља кршну Херцеговину да тражи слободе и боље прилике за живот. Долази у Америку 1900. године код свог старијег брата Саве, који је већ пре неколико година стигао и настанио се у Тексасу. После неколико година, Михаило прелази у Чикаго а затим у Гери, Индиана, нови индустриски град на обали Мичигана, који се тек почео да гради.
Браћа Дучић тако долазе у једну нову средину, у једно ново место које је требало људи њихове бистрине. карактера, иницијативе и њихове трговачке предузимљивости и талента. Михаило прво отвара бакалску радњу да би године 1911., са својим братом Савом, почео своју млекарску индустрију, коју они прво заједно, a по прераној смрти Савиној, Михаило са удовом Савином, г-ђом Лепосавом и својим верним и нераздвојним пословођом и сарадником Раком Папићем, солидним радом градише и изградише у једно од највећих и најмодернијих млекарских предузећа у држави Индиана. Михаило и породица његовог брата Caвe постају пионири града Гере и поборници српског окупљања и друштвеног живота у овом крају Америке, а затим добротвори америчког Српства и целог Српства уопште.
Од првих дана свог доласка у Америку, Михаило Дучић помаже сваку добру и племениту ствар, и српску и американску. Као угледни привредник града Гере, он постаје градски одборник, претседник Црвеног крста, Зимске помоћи, Масонске ложе, Ротари клуба и многих других хуманих и патриотских организација. Беше велики добротвор српске цркве и манастира, а све просветне, културне, родољубиве и потпорне организације увек су могле да се ослоне и да осете дарежљиву руку Михаила Дучића, целе породице Дучић и њихових предузећа.
Ми видимо Михаила Дучића, као националног радника и борца у пуној и правој светлости тек трагичне 1941 године, после пада Југославије и појаве Равногорског четничког покрета генерала Драже Михаиловића. После страшног разочарања које амерички Срби-родољуби осетише брзим расулом југословенске војске, затим издајством Хрвата и после страшних злочина најгрознијих убица овога века усташких Хрвата.
Покрет генерала Михаиловића деловао је као најјача инјекција, која подиже морал америчких Срба и Српкиња на исти степен на коме је био за време Првог светског рата, када је победоносна српска војска својим херојством писала златне странице историје српског народа. Амерички Срби скочише као један и мушки прихватише борбу генерала Драже. Потражише човека од имена, од угледа и могућности, да узме на себе тешко али часно бреме предводника борбе генерала Драже, борбе српског народа, пред америчком и светском јавношћу, а у одбрану српског имена, части, живота и угрожених интереса српског народа.
Таквог човека, амерички Срби нађоше у личности Михаила Дучића. Бреме те борбе беше огромно, посао тежак и одговоран, непријатеља много, а снаге и средства малена да би се могао организовати и одржати један борбени српски фронт у слободном свету. Орни амерички Срби, са Дучићем на челу, прихватише слободарски барјак непокорене Србије и не клонуше, ево до данашњег дана. И оног момента кад Српска народна одбрана беше поново основана 1941. године и на њено чело стаде Михаило Дучић, навалише на њу и ала и врана, и све могуће паклене и мрачне силе: хрватске усташе са својом моћном заштитницом Црквом, комунистичка интернационала, и најзад, и група ултра-Југословена, чланова и плаћеника жалосне Југословенске владе у егзилу, окупљени око срамотног Југо-центра, у Њујорку.
Ови вајни “државници”, парама и златом Српске народне банке, организоваше једну бесомучну хајку на генерала Михаиловића и на српски народ, а Српску народну одбрану оптужише код Стејт департмана и код савезничких влада као шовинистичку организацију, која, откривањем хрватског издајства државе и покоља хрватских усташа уноси раздор, а изношењем ових истина тобож омета ратне напоре Америке и савезника. Колико покварености и гадости! Оптужити херојски и мученички српски народ, јединог савезника Америке на Балкану, као шовинистички и фашистички народ, чак и за колаборацију, а нас, поборнике те борбе на овом континенту, “да ометамо успех савезничке борбе”, ми који смо у оба рата били и остали и срцем и душом уз Америку и савезнике и жртвовали на бојним пољима преко два милиона српских жртава! Амерички комунистички измећар словеначког порекла, Луј Адамић, ручава и вечерава у Белој кући под покровитељством своје пропагандисткиње, г-ђе Елеоноре Рузвелт. И овај страшни Србофоб постаје саветник њеног мужа и Черчила у питањима будућег уређења Балкана, Европе па и целог света! То су били најтежи дани у борби америчког Српства. Али су они у ту борбу унели своја срца, сва своја скромна средства и све своје снаге и пружили борбеном амбасадору Константину Фотићу пуну подршку у одбрану српске части, српске праведне борбе и српске будућности.
У оним тешким данима кобне 1941 године, Бог је помогао српском народу доласком великог српског родољуба, елитног песника, писца и дипломате, амбасадора Јована Дучића, који је сав свој ауторитет и цело своје знање и искуство ставио на расположење Српској народној одбрани и своме рођаку Михаилу Дучићу. Песник Јован Дучић ће се настанити у кући свога рођака Михаила, где ће се ускоро прикупљати сви одлични српски родољуби да заједнички планирају како и на који начин да одоле многобројним и моћним непријатељима српског народа и његове борбе за слободу н демократску државу.
Тих дана, први и најважнији посао беше прикупити и повезати америчке Србе, кроз Српску народну одбрану, на једној чистој српској демократској линији и добити добру вољу свих српских друштава, организација и виђених људи. За тај посао Михаило Дучић беше Богом дан, јер за себе неће тражити ништа, ни политички ни материјално. Хоће само да помогне мученичком народу у отаџбини и тражи сарадњу свих Срба. Благодарећи неуморном раду, такту и разумевању, одмах су чврсто повезане и две највеће матичне организације, Српска православна Епархија и Српски народни савез, које су братски и јуначки стале уз Српску народну одбрану и уз њену борбу за удружено Српство. Савезни лист “Американски Србобран” постаје борбени орган СНО, док Црквено-школске општине, Савезна друштва, Савез “Јединство”, Кола српских сестара и друштва Певачког савеза, дају Српској народној одбрани пуну сарадњу, по свим насеобинама Америке и Канаде. И тако, Српска народна одбрана, у самом почетку, добива велику снагу и силни замах да се бори против српских непријатеља.
Тих ратних година, Дучићево срце, душу, енергију и цело време узима Српска народна одбрана, тако да је скоро потпуно занемарио своје предузеће, које је због његовог отсуства много губило. Али то Михаила Дучића није бринуло, јер он беше решен да се бори до краја и да издржи упркос свих тешкоћа и зала.
За цело време свога претседниковања Михаило Дучић је путовао о свом трошку: у Њујорк, Вашингтон, Питсбург, Калифорнију, Канаду, чак и у Европу, свуда где је требало бранити српску ствар. И сносио је не само своје трошкове, него у већини случајева и трошкове својих сарадника. Трошкове за репрезентацију СНО нису никад ишли из касе СНО, него из личних средстава њеног претседника. И тако је то и дан-данас. А дом Михаила Дучића, где је његова отмена, гостољубива и родољубива снаја г-ђа Лепосава, дочекивала многобројне госте, постаје познат по братским пријемима и топлим дочецима Србима из Америке и Европе. То гостољубље породице Дучић осетиће и цениће сви Срби и Српкиње, од Краља до најскромнијег српског човека.
Српска народна одбрана основана је у дому Михаила и Лепосаве Дучић и он је СНО сматрао као своје рођено чедо, део свог живота. Све његове мисли беху усредсређене на једно: како да ојача и очува СНО. Кад Тито и његове партизанске банде заробише и стрељаше генерала Дражу, Михаило Дучић и његови сарадници опет не поклекоше. Заједно са сјајним дипломатом и неуморним српским борцем, амбасадором Константином Фотићем, Владиком Дионисијем, и својим најближим сарадником, 12-то годишњим секретаром СНО Луком Пејовићем, са Луком Кристифоровићем, Милом Радаковићем, затим са Јованом Ђоновићем, Младеном Жујовићем и другим српским борцима и првацима, Михаило се сав залаже за сазив Првог свесрпског конгреса у Чикагу 1947 године. Тако се оснива и Српски централни народни одбор, да би се на тај начин попунила политичка празнина настала смрћу генерала Драже Михаиловића.
Кад је године 1950. требало створити почетни капитал од 50.000 долара, Дучић прво завлачи руке у своје џепове, а затим позајмљује од својих пријатеља, сарадника и првака СНО, и на тај начин омогућава хитно довођење и прихватање браће Срба, ратних заробљеника и преживелих четничких снага из логора Италије, Немачке и Аустрије.
Кад су српски политичари, државници и прваци пошли све више у раскорак, а ступци српске исељеничке штампе пунили више и оштрије нападима једних против других него против Тита и комунизма, Михаило Дучић и његови сарадници, опет у заједници са Епархијом и Српским народним савезом, покрећу акцију српске слоге и за цело време свога претседниковања Михаило ради предано на поновном српском окупљању активним учешћем у раду Акционог одбора за сазив Другог свесрпског конгреса.
У свом прогласу члановима и пријатељима С.Н. Одбране (“Слобода” бр. 240 од 10 јула, 1957), претседиик Дучић између осталог, каже:
… “Један од главних чинилаца у подизању самопоуздања и вере без сумње је национална слога. A те националне слоге нема без слоге великих националних организација, у којима је учлањена већина Срба. Другим речима: Сарадња Српске одбране, наше Епархије и Српског народног савеза је основ за враћање српског самопоуздања, услов за препород наше националне вере и база за српско окупљање и планску национално политичку и културну активност…
“Та акција је обновљена прошле године на широј основи, опет на бази резолуције нашег Конгреса. У вези ове акције створен је Акциони одбор, који се састоји од претставника петнаест организација, међу којима је и претставник Српске народне одбране. На челу Одбора је Њ.П. Владика Дионисије који га води савесно и успешно.
Дакле, политика српског окупљања и мисија Српске народне одбране у том погледу није нова. To је стална политика С.Н. Одбране, већ више од десет година. Она сматра да је формирање српског претставништва горућа потреба српског народа, и да је већ дванаести час да се оно оствари. Оно би једино и могло да има највећи ауторитет, који је потребан да се усклади сва наша борбена активност против комунизма и осталих непријатеља; да се планира и координира сва наша политичка и културна активност, којом би се учинило да се наша емиграција претстави у свету као једна национална, политичка и културна целина, која зна шта хоће.
Верујемо, да ће се кроз разумевање и прегалаштво свих наших организација у Акционом одбору, доћи до српског претставништва. Будуће српско претставништво биће без сумње, носилац основних национално-политичких тежња српског народа”.
А на конгресу СНО 1959, претседник Дучић подупро је предлог, који гласи:
“Да осамнаести конгрес СНО наложи Централном одбору, да настави сарадњу са Акционим одбором ради стварања Српског националног претставништва.” (“Слобода”, 1 августа 1959). Овај предлог конгрес је једногласно усвојио.
Као претседник СНО, Михаило Дучић није никад сишао са српске линије одбране чистих српских идеала и интереса и није никад одбио да пружи помоћ сваком брату Србину и сестри Српкињи у невољи.
Његов допринос у борби Српске народне одбране за помоћ Дражи Михаиловићу и његовим борцима, његов рад у прихватању и смештају српских избеглица и чистота његове борбе за све што је српско, јесте најлепше и највеће наследство које Михаило Дучић оставља Српској народној одбрани. У своме раду на овом послу, Дучић је био мисаон и није никад доносио одлуке напречац, него је увек слушао и размишљао. Имао је велику кураж, издржљивост и готовост на највеће личне жртве. Био је отворен према пријатељима и фронталан према непријатељима. Интриге је презирао, а лаж уопште није познавао. Држао је људе за реч, јер је његова била чвршћа од челика. Сакривено иза његовог строгог лица и држања, Михаило Дучић је уствари имао као памук мекано срце, за сваког брата Србина у невољи. Давао је по оној Божјој: да не зна левица шта даје десница. Њему су се обраћали не само брижни и невољни, неко скоро и сви Срби, кад би нужда наишла. Ево једног примера. Кад се наш научник Тесла нашао у старим данима без средстава за живот, Михаило Дучић му шаље суму од 5.000 долара да би пред саму Теслину смрт чуо од неваљалог Теслиног сестрића Саве Косановића да Тесла није Србин, него православни Хрват, син “влашког” попа!
Ми који смо му били најближи сарадници и пријатељи, могли смо понекад осетити дубоко разочарање човека који свакоме даје и помаже, а велики број тих корисника одмажу и њему и Српској народној одбрани.
Као претседник Српске народне одбране, давао је и одобрио на десетине хиљада долара за школовање великог броја избегле српске омладине. Поред тога, један леп број је школовао из својих личних средстава. И у оба случаја углавном је доживео страшну незахвалност, а понекад и отворено непријатељство, чак и простачке нападе преко жуте штампе. Давао је људима по замашне суме да им помогне у отварању разних предузећа. Десетине хиљада долара дао је избеглим српским првацима из касе СНО и из личних средстава, па и у овим случајевима често доживео незахвалност, чак и отворено непријатељство. Послао је у поробљену отаџбину, Патријаршији, црквама, преживелим борцима и породицама, велике суме новаца. Колико је било оваквих примера доброчинства и дарежљивости, то знају само Бог и Михаилова племенита душа.
Ми ћемо се сећати Михаила Дучића не само по његовим великим даровима за српску цркву, просвету и хумани рад, већ много више по његовом кристалном и борбеном родољубљу, његовим жртвама у борби за слободу српског народа, његовој неизмерној доброти и племенитости, његовом чојству и поштењу, које ће се врлине и заслуге за навек ценити и чувати међу америчким Србима и у целом Српству.
Нека је вечна слава, неизмерна хвала и трајни помен великом човеку, Србину, борцу, хришћанину и свачијем брату, Михаилу Дучићу!
Др. Урош Л. Сеферовић, председник СНО
Извор: Споменица Српске народне одбране у Америци 1941-1961, издање Српске народне одбране, Чикаго, стр 117-122
Ca caxpaнe Михаила Дучића
У уторак 15. новембра 1960, y један сат после пола ноћи, преминуо је у своме дому, у Гери, Индијана, Михаило Дучић, седамнаесто-годишњи претседник и доживотни почасни претседник Српске народне одбране у Америци, после краћег али тешког боловања у 78-oj години свога живота. Уз самртнички кревет покојника нашла се његова брижна снаја г-ђа Лепосава С. Дучић, свештеници, лекари, кумови, пријатељи из близа и далека.
Покојник је све до своје смрти задржао чисту свест и разговарао о свакој ситници у вези са погребом одређујући ко ће га носити и саветујући да говорници над његовим одром буду што краћи у својим говорима. Пре своје смрти замолио је да дође код њега Њ. П. Епископ Дионисије, да се са њим опрости, да би се мало касније опростио и са својим присутним пријатељима. После примљеног светог причешћа, које му је дао месни свештеник о. В. Петаковић, покојник је пао у тежак сан из којег се више није пробудио.
* * *
Пок. Дучић родом је из Требиња, Херцеговине, из старе патријархалне српске трговачке породице. Отац му је био Марко Дучић, познати трговац у Херцеговини и крајевима Босне и Србије. Основну школу свршио је у свом родном месту Требињу, а затим и трговачку школу у Мостару. У Америку је дошао 1900. године код свог старијег брата Сава, који је тада живео у Тексасу. Дошао је у Чикаго 1906, а у Гери 1907 године. Од првих дана свога доласка у Америку, пок. Дучић ступа у редове националне српске емиграције у доба анексије Босне и Херцеговине, Балканских ратова и Првог светског рата и свима својим средствима помаже српску борбу за ослобођење и уједињење. To је он радио и као управник савеза “Слоге”. и као председник Српског црвеног крста, као одборник градске управе у Гери и као члан ондашње Српске народне одбране у Америци. Између два светска рата Дучић ће и даље задржати видно место међу америчким Србима, помажући из својих личних средстава српску борбу и бранећи српске интересе.
Одмах после Првог светског рата Дучић је за национално заслуге одликован орденом св. Саве IV степена. Његов рад за Српство и за четнички покрет неумрлог ђенерала Михаиловића, дошао је до највећег изражаја уласком Југославије у рат и оснивањем Српске народне одбране у Америци, чији је он остао претседник од почетка њеног рада па све до своје смрти, о чему ће историја америчких Срба, ако икад буде писана, дати своју реч.
Тело покојника пренесено је исте ноћи у погребно предузеће где је био опремљен, да би сутрадан, у среду вече, било изложено. Иако је жеља родбине била да се уместо венаца на одар покојника дају прилози српским верско-просветним и хуманим организацијама, ипак у дворану је стигло на десетине дивних венаца, а међу њима и венац Српске народне одбране у облику српске тробојке са златним ловоровим венцем. У осам сати увече тело је почивало у пространој капели, а мало доцније одржали су импозантну церемонију покојникова браћа — Слободни зидари — међу којима је покојник, за живота, уживао велико признање и поштовање. Поред ковчега прошло је мноштво покојникових пријатеља из места и околине, не само Срба већ и многих Американаца из града Гере.
У четвртак пре подне тело покојниково пренесено је у месну цркву св. Саве. Поводом смрти пок. Дучића одмах је сазвана ванредна седница црквено – школске општине, јер је покојник кумовао цркви још пре двадесет и више година и био њен велики добротвор. На седници је решено да се тело изложи у цркви и да за 40 дана после покојникове смрти, звоне звона сваког дана у 4 сата по подне за покој његове душе.
У четвртак увече тело покојника било је изложено у цркви, где је у 8 сати одржан помен. Служило је неколико свештеника. Над одром покојниковим одржао је опроштајну реч месни парох о. Велимир Петаковић. Тело покојниково преноћило је у цркви до идућег јутра. У један сат после подне одржана је заупокојена служба. Чинодејствовао је Њ. П. Епископ Дионисије уз асистенцију следећих свештеника: прота Стеван Простран, из Ђолиета, прота Милан Бркић, из Милвоки, прота Ластавица, из Виндсора, прота Андра Поповић, из С. Чикага, прота Ј. Марчетић, прота Ђ. Вукелић, Радован Милковић и П. Пауновић — јереји: Ђ. Вучковић, Миодраг Мијатовић, Алек Димитријевић, протосинђел Митрофан Кресојевић, Матија Матејић, јереј, Велимир Ковачевић, јереј, Душан Поповић јереј. На служби je одговарало СПД “Карађорђе”. У цркви се био слегао огроман број поштоваоца, ужих и ширих земљака покојникових из многих крајева Америке и Канаде.
Од старих оснивача и управника Српске народне одбране погребу су присуствовали: Тодор Полић, потпредседник Централног одбора СНО и протојереј Владимир Мрвичин кум покојников из Калифорније; Гашо Кнежевић са госпођом и браћом из Неваде; Триша Симић, отац Бранко Кусоњић и Никола Вурдеља из Кливланда; Ђуро Жужић, Илија Вујновић и о. Милан Бајић из Канзас Сити-а; Светозар Маравић, Коста Станић, Јован Тешановић, Обрад Супић и о. Ђорђе Лазић из Ст. Луиса; Мане Бубало из Индианаполиса; Милутин и Милош Бајчетић и Алија Коњхоџић из Канаде; г-ђа Радојка Петролеус из Детроита и велики број чланова из Милвоки, Де-Калба, Саут Бенда, Детроита, Белвуда и других оближњих места из околине Чикага.
Од стране Српског народног савеза погребу је присуствовао брат Васо Ранић.
***
После заупокојене службе са покојником се опростио Њ. П. Епископ Дионисије у име Епархије америчко-канадске као и у име Српске патријаршије и између осталог рекао: “Покојник је чинио добра Српској цркви не само док је био жив, већ да ће чинити то и даље као наш драги покојник својим богатим даром Српској светосавској цркви”. Затим је тело покојниково изнесено из цркве на рукама његових пријатеља које је он за живота одредио и поворка се почела формирати.
У историји Гере толике поворке још није било. Преко 200 аутомобила упутило се од српске цркве јужним Бродвејем према гробљу. Тело покојниково положено је у породичну гробницу “Дучић”, у коју је пре неколико година сахрањено и тело пок. Ксеније Дучић, ћерке г-ђе Лепосаве и пок. Саве Дучића.
ГОВОРИ НАД ГРОБОМ МИХАИЛА ДУЧИЋА
На гробу са покојником се опростило неколико говорника: У име Црквено – школске општине из Гере опростио се на енглеском језику, њен претседник Никола Чабраја; у име Српске народне одбране из Канаде, брат Милутин Бајчетић; у име родбине професор Петар Бубрешко; Др. Божидар Пурић као пријатељ и Неђељко Плећаш у име пријатеља. У име Српске народне одбране у Америци са покојником се опростио др. Урош Л. Сеферовић, њен садашњи претседник и дугогодишњи сарадник пок. Дучића, следећим говором:
У име СНО и као човек који је имао част да наследи нашег драгог Михаила на положају претседника ове борбене родољубиве организације америчких Срба, дођох данас да одам последњу пошту и да се опростим са нашим драгим оснивачем, дугогодишњим претседником и доживотним почасним претседником Михаилом Дучићем, једним од најзаслужнијих и највише цењених америчких Срба.
Дубоко ожалошћен његовом брзом и неочекиваном смрћу желим да изразим наше искрено саучешће његовој ожалошћеној родбини, њему и свима нама драгој уцвељеној снаји, г-ђи Лепосави, удови његовог покојног брата Саве и мајци његове покојне љубимице — братанице Ксеније — као и свим његовим кумовима и пријатељима.
Српска народна одбрана је изгубила смрћу Михаиловом свога врло цењеног и уваженог дугогодишњег претседника, који је пуних седамнаест година водио америчке Србе у борбу за слободу и демократију, које је идеале покојни Михаило научио да љуби и цени од својих скромних српских родитеља, кад су га као дечка учили дивним српским песмама о борбама за част и слободу српског народа. Онамо, у голим кршевима српске покрајине Херцеговине, млади Михаило поче да формира свој карактер на једноставној основи да се људи рађају да живе у слободи и да сваки Србин мора да осећа да је слатко водити битку и погинути “за Крст часни и слободу златну”, следујући пример цара Лазара, његовог племства и себра. Ово српство цара Лазара и његових мученика уливено је у срцима свих Срба и Српкиња, као најјача нит нашег карактера. Ово је увек било и најјача црта Михаиловог карактера, кроз цео живот до смрти.
Као младић од 18 година, он креће из кршне Херцеговине ка овој златној обали да потражи слободу и боље услове за рад и напредак. Све снове његова детињства, млади Михаило остварује овде, у нашој драгој и благословеној Америци. Ми смо поносни што знамо да је наш Михаило био један од пионира — оснивача — овог напредног индустриског града Гере, Индиана. Као градски одборник, грађански и црквени првак, индустријалац, масон и филантроп, Михаило Дучић оставља у овом граду, кога је он са толико љубави волео, једно име које Американци српског порекла могу са поносом помињати, име које ће герски Срби поштовати и високо ценити за вечита времена. Јер, Михаило Дучић претставља још један пример америчког успеха, у овој земљи слободе, правде и могућности за свакога од вредности.
Српској народној одбрани он даде своје срце, своју борбеност, већи део свога времена и пример да је слобода свачији посао, да се слобода не може уживати док пола света стење у ланцима безбожне комунистичке тираније. Овај борбени дух и љубав за слободу, уз његово поштење и узорни карактер, учинили су га најпогоднијим кандидатом за положај претседника Српске народне одбране, да би га потом једногласно бирали пуних седамнаест година од 1941. до 1958. године. Као претседник, драги наш Михаило, Ви сте били храбар, вредан и одлучан! Служили сте ствари слободе предано и успешно! Ваша оданост и дарежљивост према нашој организацији и целом српском народу биће увек цењена и узимана као узор. Ваш рад у нашој Српској народној одбрани, нарочито у довођењу хиљада антикомунистичких српских бораца, њихових жена и деце, после страшне трагедије Другог светског рата, кад је комунистичко ропство наследило ропство наци – фашизма, јесте Ваше најбоље и најуспешније дело. Као претседник Српске народне одбране, Ви ову нашу унесрећену браћу и сестре очински добродошлицом дочекасте, и Вашом и нашом помоћу они постадоше вредни и корисни грађани наше нове домовине Америке, спремни за борбу против непријатеља ове земље, против комунизма и за одбрану косовских идеала.
У име Централне управе СНО, целог његовог чланства и моје лично, хвала Вам, драги наш Михаило, на свему што сте радили и учинили у борби за слободу, за добро и за срећнију будућност српског народа.
Ми, Ваши сарадници и наследници, водићемо Српску народну одбрану истим, чистим и српским путевима којим сте је Ви водили пуних 17 година.
Нека Господ Бог подари вечни мир нашем драгом Михаилу Дучићу, а међу нама нека му је вечан помен и слава!“
После погреба приређена је по српском обичају даћа у обе црквене дворане, за неколико стотина учесника. Пријатељи и земљаци покојникови остали су дуже у међусобним разговорима, говорећи о покојнику, истичући његову доброту и љубав за опште српско добро.
Америчка штампа одала је покојнику велико признање и пажњу. „Чикаго Трибјун”, “Сан Тајмс” и “Чикаго Американ” донели су опширне написе, док је “Гери Пост Трибјун” посветио уводни чланак покојнику, као старом и заслужном грађанину града Гере.
Нека је слава и вечан помен међу нама Михаилу Дучићу, заслужном Србину, родољубу и великом српском добротвору.
Лука М. Пејовић
Извор: Споменица Српске народне одбране у Америци 1941-1961, издање Српске народне одбране, Чикаго, стр 112-116.
Михаило Дучић kao добротвор
Дана 25 децембра, 1960 године одржан је у Чикагу четрдесетодневни помен пок. Михаилу Дучићу. Помен су приредили Централни одбор СНО, Епархија са манастиром Св. Саве и Црквено-школска општина у Чикагу. Црквени обред извршио је Њ. П. епископ Дионисије уз саслужење месног свештеника оца Д. Поповића и оца М. Кресојевића, игумана манастира Св. Саве, уз учешће хора СПД “Бранко Радичевић”. После подушја одржана је КОМЕМОРАТИВНА АКАДЕМИЈА у великој црквеној дворани, којој је присуствовао велики број Срба и Српкиња из Чикага и околине. Академију је отворио потпретседник Централног одбора СНО потпуковник Угљеша Михаиловић, који је после кратког уводног говора позвао претседника Српске народне одбране др. Уроша Сеферовића да одржи свој комеморативни говор о животу и раду пок. Михаила Дучића. Др. Сеферовић је у свом говору, са истинском синовском љубављу, оцртао лик и карактер свога великог претходника на положају претседника Српске народне одбране и са ванредном речитошћу изнео велике заслуге пок. Михаила, као претседника и барјактара борбе српског народа на овом континенту.
Затим је Њ. П. епископ господин Дионисије комеморирао пок. Михаила Дучића следећим говором:
Уважена господо и госпође овог достојанственог скупа,
За све што постоји у видљивом свету има неко мерило. Мери се време, мери се простор, мере се запремине и количине, мере се физичка тела и предмети, у ма ком стању били, једном речју за све постоји нека јединица мерења. И за човека, поред физичких мера, постоје јединице мерења, које се, биле ма како разнолике, могу обухватити једном једином речи ВРЕДНОСТИ. Одмах се у вези с тим само по себи поставља питање: шта је наша вредност, или какве је вредности појединачно сваки од нас? Три су углавном, по Нашем мишљењу, категорије вредности човекове: морална, интелектуална и национална (патриотска).
Кад се било која, или све заједно, вредности појаве у животу нечијем, ми се таквим човеком, или женом, поносимо. Те су особе понос фамилије, понос деце своје, понос потомака својих, понос свога друштва, свога места и свога народа, а тек понеко и понос целога човечанства. Заслуге тих особа поштују се као традиција куће и фамилије, као традиција племена, места и народа. И што јаче испољена било која од поменутих вредности некога између нас, у толико и лепша традиција, у толико јача и већа заслуга дотичнога, већи наш понос!
Многе и многе дивне традиције и заслуге предака чувају се у многим српским фамилијама, које кад су већега и јачега обима чувају се у месту или народу, док најзад не прођу у писану историју која их од заборава чува за потомство. Тако су очуване велике и дубоке, дивне и узвишене традиције нашега српскога народа чији смо ми синови и кћери, традиције којима се поносимо и инспиришемо, по угледу на њих, за наша лична прегнућа и стварања.
Велики и блаженопочивши покојник Михаило Дучић био је човек великих моралних и националних вредности негованих у честитој кући где се родио, а наслеђених од честитог оца и мајке, од породице и српског народа нашег родољубивог Требиња. У борби за стварање своје боље будућности, он је изоставио лично себе, није формирао своју сопствену породицу, али је по дивној традицији породице Дучић умом и срцем својим загрлио српску заједничку породицу — сав наш српски народ. Место у коме се родио живело је тим духом. Идеје које су српско Требиње и српску Херцеговину вековима инспирисале дисале су истим духом. Као таквога видимо Михаила Дучића у Америци, међу нама. Морално исправан као ретко ко, он је веровао датој речи, и држао је своју дату реч, а појам лаж беше му непознат.
Он оставља дубоко заорану бразду љубави према своме српском народу и живи ретко примерним родољубивим животом. Кад се погледа његово животно дело у њему се не виде ситне и кратке црте свакодневних судара и борби, у којима данас живимо, у којима је велики покојник живео и кроз које је пролазио, већ само један светао карактер, једна дубоко орана бразда живота и рада једног великог родољуба. Такав излази пред историју Михаило Дучић.
И још више од тога. Он својим родољубивим погледом у српску будућност гледа далеко изнад и преко наше ситне свакидашњице и ту српску будућност грли баш ко по песми из „Растка Немањића“. Одазива се „даљњем лелеку и вриску, даљним и будућим невољама српским“, па је, како песма вели, „загрлио будућност Србинску“. Исто онако како су дивни родољуби Срби из Војводине стварали многе фондове и задужбине, зидали и читаве школе за бољу и далеку будућност српску, тако чини и покојни Михаило, постаје задужбинар, стварањем свога фонда за Српство. Јер ови задужбинари из српске Војводине омогућише доцнијим нараштајима да се изграде и формира духовна, национална и културна интелигенција српска у Аустро-Угарској, која је деценијама и вековима водила и бранила Српство од мађаризације, од понемчавања, од унијаћења. Тако су велики задужбинари у Србији – капетан Миша Анастасијевић, Илија Коларац и многи други ударали културне основе Српству ондашње Србије. Тако је велики Сима Игуманов ударио основе духовној просвети српскога Југа својом богословијом у Призрену.
Два велика наша задужбинара у Америци поведоше то племенито и дивно српско коло. Живи и здрави а дај им Боже да још много година живе. Тодор и Анђа Полић, стварају за српску децу своју задужбину на Шејдленду. Блаженопокојни Михаило тестаментом својим ствара велики Фонд за Српску православну цркву и српски народ, о чему ми је сам лично рекао непосредно пред своју саму смрт.
Погледајте каква разлика међу људима. Михаило Дучић прелази у духовни вечни живот преносећи своје животно дело да живи и после његове смрти, да живи међу нама, као што је то учинио његов велики претходник Србин — Требињац Лука Ћеловић. Неки пак жалосни Србин, Тројан Стојановић, у Миами, Флорида, ту скоро умро и без наследника, и без тестамента. Иза њега остаје велика имовина, за коју државни Суд тражи наследнике, ако их има, ако их не нађе та имовина прелази у државне руке. Ко је знао за овога Стојановића? Можда нико од Срба! Шта су били животни идеали његови? Није их уопште било. Живео је телом а био мртав за Српство. Умро је сада и телом и истовремено умире и заувек за Српство! Нестаје га и као броја!
Нека би задужбинари Тодор и Анђа Полић и Михаило Дучић послужили као пример свима оним Србима којима је Бог дао доста материјалних добара, да баце свој родољубиви поглед преко савремене болне стварности и неслоге српске, да сагледају и виде садање а нарочито будуће потребе српског народа, да и они постају задужбинари српски за разне духовне, културне, социјалне и националне потребе нашега мученичког српског народа. Амин, Боже дај!
Епископ Дионисије
Извор: Споменица Српске народне одбране у Америци 1941-1961, издање Српске народне одбране, Чикаго, стр 161-163.
