Његове погрешно вођене реформе уништиле су совјетску државу прихватио је усмена уверавања да се НАТО неће ширити отворио је Пандорину кутију коју није могао да контролише
Последњи генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, први и последњи председник Савеза Совјетских Социјали-стичких Република, Михаил Сергејевич Горбачов преминуо је у Москви 30. августа у 91. години живота. Остаће упамћен као човек који је покушао да реформише совјетско друштво и притом је погрешним вођењем реформи уништио совјетску државу.
Судећи по раскораку између његових исказаних намера и конкретних резултата његових подухвата, Горбачов је био јединствено неуспешни политичар. Његов легат може се упоредити са плодовима каријере доживотног југословенског диктатора Јосипа Броза Тита, који је умро 1980. године остављајући за собом потпуно нефункционалан политички систем који је деловао готово срачунат да створи раздор, насилни распад и крвопролиће.
Горбачов је надживео све своје кључне савременике и саговорнике, изузетне личности које су осамдесете године ХХ века претвориле у изузетно динамичну деценију у међународним односима. Међу њима је био трио неумољивих бојовника хладног рата – Роналд Реган, папа Војтила и Маргарет Тачер – као и Франсоа Митеран, Хелмут Кол и Џорџ Буш старији. У том смислу, Горбачовљева смрт се може описати као крај једне ере.
Када је Горбачов дошао на чело совјетске комунистичке партије 1985. године, она је већ дуги низ година била склеротична машина лишена било каквог идеолошког набоја после 17 година стагнације система у време владавине Леонида Брежњева. У њеном масивном апарату владали су цинични каријеристи и опортунисти. Политбиро је био састављен од оронулих стараца једном ногом у гробу. Тројица лидера КПСС – сам Брежњев, Јуриј Андропов и Константин Черњенко – умрли су у року од три године, 1982-1985.
Са 54 године, када је дошао на чело Комунистичке партије СССР, Горбачов је био прави омладинац у поређењу са остатком Политбироа. Његове године, међутим, као и одређени степен друштвене сналажљивости, били су малтене једина природна предност коју је уживао. Недостајали су му оштар ум, окретност и добар инстинкт. Такође му је недостајао осећај за праве људе које би изабрао за свој тим. О томе сведочи његова неопрезна промоција Бориса Јељцина, бескрупулозног оперативца који му је забио нож у леђа 1991. и који је потом председавао најкатастрофалнијом деценијом у модерној руској историји.
Суочен са још изазовнијим задатком – реформисањем Народне Републике Кине – Денг Сјаопинг је задатак обавио са вештином и одличним осећајем за тајминг. Схватио је да је од суштинске важности одржати политичку стабилност и континуитет да би се обавило ресетовање назадне маоистичке економије и претварање Кине у моћног глобалног колоса какав је она данас. Донекле упоредив подвиг, премда у мањем обиму извео је Аугусто Пиноче у Чилеу, иако са другачијих идеолошких поставки. Владавина Пиночеа била је аутократска, али је иза себе оставио најуспешнију земљу Латинске Америке.
Иронично је да је председник Џозеф Бајден, између осталих, одао почаст Михаилу Горбачову као „човеку изузетне визије” У стварности је његова „визија” када је дошао на власт у марту 1985. била реформисани, „демократскији” Совјетски Савез, модернизована политика са ефикасном мешовитом економијом, са побољшаним животним стандардом својих људи, способном да обезбеди хармоничну кохабитацију свих 15 република у оквиру једне децентрализоване, али заједничке државне структуре. Та „визија” сасвим сигурно није довела до распада совјетске државе.
Горбачов је пустио деструктивног духа из боце не зато што је био визионар, већ зато што је био политички неспособан и ментално ограничен. Многе књиге и докторске тезе су написане на тему његове релативно кратке шестогодишње ере, а многе друге ће засигурно тек уследити. Већина угледних аутора слаже се да је његова највећа стратешка грешка била покушај да истовремено спроведе политичку либерализацију (гласност) и темељну економску реформу (перестројка). Мешавина та два моћна лека показала се фаталном за нејаког пацијента. Кинеско искуство – које је Денг покренуо 1978. и са којим је Горбачов требало да буде добро упознат када је дошао на власт седам година касније – указује да је за успешну економску транзицију потребно стабилно унутрашње политичко окружење. Ауторитарно, ако треба. Јужна Кореја, Тајван, Малезија и Сингапур су били мање-више „ауторитарни“ када су 1970-их и 1980-их постали економски моћни „азијски тигрови“.
Лекција је остала ненаучена у Кремљу 80-тих. Горбачовљево политичко отварање готово је одмах уродило порастом сепаратистичких тенденција, прво у три балтичке републике а убрзо након тога и на Кавказу (посебно у Грузији). Далеко од тога да су биле пажљиво планиране и вођене, економске реформе су убрзо постале неконтролисано хаотичне. Већ 1988-1989 уродиле су почетком успона бандитских олигарха, који су наставили темељну пљачку националне имовине 1990-их под Јељцином. Такође је под Горбачовим, у последње две године његовог све слабијег режима, инфлација избрисала уштеђевину тек формиране средње класе и свела пензионере на руб глади.
Горбачовљеви некролози у западним медијима били су пуне хвале за његов допринос окончању Хладног рата. Ово није изненађујуће, јер га је он окончао под условима и по вољи Запада. У том контексту посебно пада у очи његово прихватање категоричних усмених уверавања америчког државног секретара Џејмса Бејкера 9. фебруара 1990. да неће бити ширења Северно-атлантског савеза – „ни један инч на исток“ – само ако Москва одобри поновно уједињење Немачке и повуче своје трупе из Источне Немачке.
Бејкерово обећање само је најпознатије у низу сличних уверавања – а да ниједно од њих није дато у правно обавезујућем облику! – која су дошла од председника Џорџа Буша старијег, министра спољних послова Савезне Републике Немачке Ханс-Дитриха Геншера, западнонемачког канцелара Хелмута Кола, директора ЦИА Роберта Гејтса, француског председника Франсоа Митерана, британске премијерке Маргарет Тачер, британског министра спољних послова Даглас Херда, каснијег британског премијера Џона Мејџора и генералног секретара НАТО савеза Манфреда Вернера.
Горбачовљева спремност да необавезујућа и правно ништавна усмена уверавања западних политичара о неширењу НАТО прихвати здраво за готово највећи је пропуст у његовој каријери. Није неоснована тврдња да је садашњи рат у Украјини директна последица те његове фаталне грешке. Његова наивност је била до те мере фрапантна да су многи Руси потом постављали питање да ли је он уопште поступао у доброј намери, или је крив за злочин велеиздаје.
Сасвим оправдано и савршено разумљиво, Горбачовљев углед у његовој родној земљи је потом доживео суноврат. Када се кандидовао за председника Русије 1996. године добио је мање од један одсто гласова, што је својеврсни поразни рекорд за једног бившег лидера.
До краја живота а поготову после смрти, Михаил Горбачов био је хваљен на сва уста на Западу. Међу својим сународницима, међутим, биће запамћен као кривац за нагли и тешко поправљиви економски, геополитички и морални суноврат сопствене отаџбине, суноврат чију цену Русија и даље скупо плаћа.
