НЕПРАВЕДНО ЗАБОРАВЉЕН ЗНАМЕНИТИ ИВАЊИЧАНИН
Недељко Кошанин био је професор универзитета и академик, биолог, управник Ботаничког завода и Ботаничке баште „Јевремовац“, декан Филозофског факултета… Самостално, или у сарадњи са истакнутим ботаничарима у свету, описао је мноштво нових биљних врста, а страни и домаћи истраживачи, из поштовања према његовом раду, давали су новооткривеним биљним врстама његово име. После Јосифа Панчића, Кошанин важи за најзначајнијег српског ботаничара. Због тога је после „Панчићевог доба“, следећа етапа у развоју српске ботанике у периоду 1918-1934. названа „Кошаниново доба“.
Поводом 150 година од рођења академика Недељка Кошанина, у Ивањици је крајем октобра отворена изложба и одржана Свечана академија ’’Кошаниново доба” а програм је реализован уз подршку и уз сарадњу са Српском академијом наука и уметности, Ботаничком баштом „Јевремовац“, Биолошким факултетом, Институтом за молекуларну генетику и генетичко инжењерство, Туристичком организацијом Ивањица, Парком природе Голија и општином Ивањица. Мештани ивањичког краја имали су прилику да се упознају са ликом и делом научника, академика Кошанина који је из тог краја, али и да сазнају колико је он својим радом допринео развоју српске ботанике и друштва. За разлику од опште познатог Јосифа Панчића, српски научник, Ивањичанин, Недељко Кошанин готово је потпуно заборављен, констатовано је на поменутој академији, уз подсећање на његов животни пут и научни рад.
Школовање у Београду, усавршавање у Немачкој
Недељко Кошанин рођен је13. окотбра 1874. у ивањичком селу Чечина, а неки подаци говоре да је то можда било и суседно село Вионица. Отац Стеван и мајка Стана били су земљорадници и скромно су живели. Иако већина деце овог краја у то време није школована, родитељи су Недељка уписали у школу у селу Придворица, десетак километара удаљеног од куће. Недељко је школу завршио са одличним успехом, а онда се уписао у Ужичку реалку, али након годину дана прешао је у Прву београдску гимназију. Стеван и Стана нису имали могућности материјално да га помажу, те се Недељко морао сам сналазити. Матурирао је 1895. са одличним успехом, а онда се уписао на Јестаственичко-хемијско одељење Велике школе у Београду и за четири године дипломирао. Заједно са студентима Јованом Скерлићем и Миланом Гролом, проглашен је за најбољег студента. Након студија као социјалиста, члан Српске социјалдемократске партије, због својих слободоумних идеја, није могао добити државни посао, те је закупио један парни млин у Раковици и кратко се бавио млинарством. Ипак је крајем 1899. добио државни посао као професорски приправник у Другој београдској гимназији. После три године напустио је посао и отишао на усавршавање у Лајпциг у Лабораторију за физиологију биљака, а следеће две године био је помоћник за ботанику на Високој школи у Лајпцигу код чувеног немачког физиолога Вилхелма Фефера, код кога је ускоро одбранио докторску дисертацију. Године 1905. вратио се у Београд и положио професорски испит, а онда је започео професорску каријеру као доцент за ботанику Београдског универзитета. Био је асистент у Ботаничком заводу одакле је касније напредовао све до звања редовног професора. Упоредо се посветио и проучавању у природи, посебно се бавио проучавањем инсеката из реда тврдокрилаца. У “Просветном гласнику” објављен је његов списак ових инсеката, а списак је садржао 894 врсте, груписане у 409 родова и 49 породица.
Рат и заробљеништво, наставак научне каријере
Недељко Кошанин био је учесник у Балканским ратовима као командир чете у чину капетана у саставу Дринске дивизије. Боравећи у Албанији 1913. као војник, бавио се истраживањем биља на тој територији, а резултате својих проучавања објавио је у раду “О вегетацији североисточне Албаније”. Први светски рат затекао га је у Грацу са породицом. Цео ратни период провео у заробљеништву, у затвору Шлосберг крај Граца. По повратку из заробљеништва, Кошанин са још више жара прилази ботаници и 1921. постаје редовни професор Универзитета у Београду и управник Ботаничког завода и Ботаничке баште “Јевремовац”. Активно се бавио низом истраживања, тако је испитивао настанак и порекло Дајићког језера на планини Голији, заједно са Јосифом Панчићем и Јованом Цвијићем. Написао је монографију о Дајићком језеру и Власинској тресави. Омиљени објекти истраживања били су му рамондије у Србији (врста пољског цвета, Наталијина рамонда, ендемичне биљне врсте карактеристичне за одређена географска подручја). Написао је велики број радова о маховинама и алгама.
Најпре се бавио физиологијом биљака, а касније се посветио фитогеографији. Тако је проучавао вегетацију Јужне Србије и биљни свет језера. Значајни су његови радови о четинарима Јужне Србије. Самостално, или у сарадњи са истакнутим ботаничарима у свету, описао је велики број нових биљних врста. Писао је радове и из екологије и климатологије, а у периоду од 1904. до 1934. написао је 38 научних радова, а његов најистакнутији ученик, Љубиша Глишић, је на основу прикупљеног материјала из његове заоставштине приредио још два научна рада: “Флора Јужне Србије” и „Дендрологија” . Кошанин је био и оснивач и први уредник Гласника Ботаничког завода и баште Универзитета у Београду. Гласник је излазио једном годишње на француском и немачком, а касније и на енглеском језику. Часопис је одржавао контакте и сарадњу са 90 ботаничких институција на свих пет континената.
Аутор уџбеника ботанике, члан Српске краљевске академије
Кошанин је 1927. објавио уџбенике ботанике за наставу 1. и 2. разреда у средњим школама, а како су тада оценили његови савременици, уџбеници су и по садржају и по техничкој опреми били на завидном нивоу са изузетно објашњеном морфологијом и анатомијом биљака. Написао је и књигу “Физиологија биљака” за студенте коју је објавило Удружење студената биологије Београдског универзитета 1933. Имао је намеру да низом нових истраживања допуни садржај уџбеника, али га је прерана смрт у томе спречила. Постао је члан Академије природних наука Српске краљевске академије 1922. на предлог Јована Жујовића, Саве Урошевића и Михаила Петровића. Академиком је проглашен јануара 1923. а био је члан и научних друштава у Прагу, Берлину, Паризу и Варшави. Истраживачи његовог научног рада кажу, обележио је читаву епоху у развоју ботанике у Србији. Период од краја Првог светског рата, па до његове смрти 1934. често називају “Кошаниново доба”, као период после ботаничара Јосифа Панчића.
Прерана смрт академика Кошанина
Недељко Кошанин умро је од туберкулозе 22. марта 1934. у санаторијуму у Грацу, Аустрија. Његови лекари рекли су, дуга болест Кошанина била је последица тешких услова у аустријском заробљеништву. Посмртни остаци пренети су возом у Београд 26. марта. Успут у Марибору, Загребу, и другим местима, радници су му одавали почаст, јер Кошанин је за живота био познат и као велики борац за народна и радничка права. У радничком покрету учествовао је преко 30 година. Када је ковчег са његовим телом стигао на железничку станицу у Београд у раним јутарњим сатима, дочекан је од велике групе студената и професора Београдског универзитета. Одатле је тело пренесено у једну од слушаоница у Ботаничкој башти, где су му последњу пошту одали академици, професори, студенти, партијски другови, поштоваоци, грађани. У цркви Светог Марка одржано је опело, а опроштајне говоре држали су Владимир Петковић председник Српске краљевске академије, Владимир Ћоровић, декан Филозофског факултета и његов ученик Љубиша Глишић у име ботаничара, представник студената, представник социјалиста и радничког синдиката. Сахрањен је 26. марта на Новом гробљу у Београду.
Сећање на Кошанина данас је све ређе. Ивањичани знају да су по њему име добила Кошанинова језера, у чијој близини је манастир Придворица, 31 километар удаљен од Ивањице. Основна школа у ивањичком селу Девићи носи његово име од 1958. У Ботаничкој башти “ Јевремовац” у Београду, налази се биста Недељка Кошанина, рад вајара Милутина Видића. Недавно у ивањичком Дому културе охрабрио је податак да је велики број Кошанинових земљака дошао да чује како је живео и шта је радио овај у свету познати ботаничар. На академији поводом 150 година од рођења Кошанина било је старијих, али и младих Ивањичанина.
Кошанонова писма из аустријског логора
Многи тврде да је ботаничар Кошанин неправедно заборављен, а пре неколико година његов живот и рад у жижу јавности поново је довело Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ из Београда, које је откупило важну збирку од дванаест поштанских карти академика Кошанина, насталих током његовог заробљеништва у аустријском логору. Писма су како наводе” отправљана” у окупирану Србију током 1917. и 1918. године. На појединим дописницама налазе се печати аустријске војне цензуре. Код адресе пошиљаоца налази се руком исписано, или печатом означено „интерниран“ или „конфирниран“. Професор је писма писао својој бившој ученици Олги Благојевић-Вукшић. “У њима се описује тешка ситуација у логору, али је дирљив и однос пун поштовања и оданости између професора и некадашњег студента, па на више места професор захваљује и пише о томе колико му значи то што није заборављен. Чак и из логора професор своју ученицу упућује коју литературу треба да користи за своје научно истраживање. Међутим, у писмима др Кошанин прикрива своје лоше здравствено стање које је, боравком у тешким логорским условима, погоршано, и касније му значајно скратило живот.” Удружење ”Адлигат” стављајући јавности на увид Кошанинова писма објашњава: ”Због дописивања са затвореником, Олга Благојевић је изгубила позицију на факултету, што јој је додатно отежало живот током периода окупације. Са једне стране, заточеник у логору, са друге стране, цела земља претворена у логор. Писма су изванредна и важна сведочанства о несрећи, борби, науци и великим људима у тешком времену, саопштено је из удружења «Адлигат». Додаје се, ова писма посебно су значајна јер непосредно сведоче о Србима у аустроугарским логорима, о веома мало познатој историји нашег страдања. Аустроугарска је, поред војника, у логоре интернирала цивиле, жене, децу, старце, од укупно 150.000 душа само у аустријским логорима, најмање половина су били цивили, иако је то било и тад забрањено међународним ратним правом. Нису само страдали они који су прелазили Албанију, страдали су и они коју су остали у својим кућама, и они које су, на правди Бога, из домова одвели у логоре у којима се масовно умирало од глади, жеђи, лошег смештаја, недостатка хигијене, тешког и опасног рада, пљачке и тортуре, те услед епидемија тифуса, туберкулозе, дизентерије…“
