Не замјерите пријатељи моји
што ме душа за Крајином боли
и што сањам кућу мога дједа,
што је срце забораву не да.
Пропатио народ мој је много
У голготи двадесетог вијека
и још вида ране тога бола
и још неке дане боље чека.
Расула се браћа свијетом бијелим,
сестра сеји ко зна кад ће доћи,
а дјеца нам у туђини расту,
не схваћају непроспаване ноћи.
Дубок ожиљак што ме често боли,
то су моје бабе и дједови,
ником криви, ником дужни били,
нису селу кости оставили.
Гробови им далеко од куће,
од огњишта и од родног краја,
а колико таквих прича има,
тужних прича мога завичаја.
И кад сунце над Свилајом зађе,
с Динаром се она дошаптава,
причај сестро, поносита вило,
како нам је некад лијепо било.
Како су нам цвале наше горе,
а пашњаци били пуни стада,
хоће л’ икад проћи дани сиви,
дал’ постоји за нас нека нада.
За дјецом ми срце моје моје вене
и у бездан све ти више падам,
сваким даном стопе ослушкујем,
сваким јутром ја се њима надам.
Дјецо моја, огњиште вас зове
и за вама плаче камен сиви,
бар нас некад тужне обиђите,
свуда здрави и весели били.
Не дајте нас никад забораву
и по свијету причајте о нама,
а ми ћемо стрпљиво чекати,
да пропланке напусти нам тама.
И зато…..пријатељи моји,
не замјерите сузи у мом оку,
разумите стихове што пишем
и ту љубав вјечну и дубоку.
