*Била је пионир ПР професије у Србији; за „Слободу“ открива зашто јој се данас чини да је савремени ПР ту да нас убеди да ништа није као што изгледа, пореди Саудијску Арабију у којој је живела и Канаду у којој сада живи и верује да, иако је Србија платила високу ценујер је дигла гласпротив новог светског поретка, долази време да историја буде на нашој страни
Она није од оних људи који ће прихватити кад им кажу да греше што чекају да неке праве ствари у животу саме дођу. Није, зато што је управо живот Марини Булатовић показао да то и није тако лош систем и да праве ствари само треба чекати на правом месту. У Србији је била пионир ПР професије. Каријеру у односима с јавношћу започела је 90-их година ХХ века у водећим компанијама и маркетиншким агенцијама. Била је, између осталог, директор ПР сектора у агенцији Ogilvy&Mather, ПР консултант у агенцији Communis, ПР менаџер у компанији ЕUnet, а од ње су учили многи данашњи ПР професионалци, а Марина сада својим знањем и искуством помаже младим људима на почетку каријере, из Србије, Енглеске, Америке, као и Тесла удружењима из САД и Канаде и то ради потпуно бесплатно. Новинарство је било и остало њен хоби.
Скоро деценију живела је у Саудијској Арабији, па о годинама проведеним у тој земљи, али и о детињству и младости у некадашњој Југославији говори њен први роман „Нина од Арабије“. У питању је „енциклопедија оптимизма“ у којој Марина Булатовић пише о свом детињству, младости и првим пословним изазовима, страховима које покушава да отера констатацијом да „за бриге овде више нема места“, о дечјем сну да ће „кад порасте бити „Американка“, о путовањима, људима које је упознавала и о свим разлозима да и као одрасла особа чврсто верује да се снови остварују и да живот јесте бајка.
За пројекат „Саудијска Арабија из мог објектива”, од Друштва Србије за односе са јавношћу добила је 2010. године признање за Личну и грађанску иницијативу у области комуникација, а од Клуба привредних новинара исте године и признање Бизнис дама.
Почетком 2017. године, четворо познатих српских глумаца: Неда Арнерић, Љиљана Благојевић, Ива Штрљић и Ненад Ненадовић су у форми кратког видео записа, кроз читање одломака, представили роман „Нина од Арабије”. Преко Фондације Ана и Владе Дивац, Марина Булатовић, поклонила је 200 књига за 80 градских библиотека, средњих школа и гимназија на Косову и широм Србије.
Разговор за „Слободу“ са Марином Булатовић почео је питањем како је све изгледало у време када је као пионир ПР професије у Србији имала одговоран задатак да изгради поверење у компаније за које је радила и да води рачуна о њиховом имиџу?
– Прва ПР служба у Србији је основана у компанији Браћа Карић, почетком 90-их година прошлог века, у време када је мало ко на нашим просторима знао шта је ПР. Било је то доба невиности када смо ми, запослени у ПР-у, извештавали о стварним догађајима из компаније, организовали конференције за штампу, писали саопштења и обележавали јубилеје фирме. Касније сам се запослила у ЕUnet-у, првом интернет провајдеру у Југославији и та нова технологија и ја расли смо заједно – како је интернет био све популарнији, тако сам и ја као ПР менаџер ове компаније била често у медијима. Данас армија људи ради у ПР сектору. У моје време, на прсте једне руке, могли сте пребројати особе које су се бавиле овим послом.
Да ли, заиста, после рада за БК компанију нисте желели да тражите посао док вас „нови клијент сам не пронађе“ (што се на крају и догодило у време када није било мобилних телефона и друге електронске комуникације).
– Било је тачно тако. Никада нисам тражила посао, писала CV и конкурисала на огласе. Мој став после одласка из БК компаније био је рискантан, али јасан – послодавац је могао мени да понуди посао, а ја сам била та која поставља услове. После БК, на тај начин – без конкурисања на огласе и писања CV-jа, добила сам посао у ЕUnet-у, али и све остале, све до последњег у Футури Плус (компанија Станка Суботића) где сам радила као саветник за комуникације. После 15 година рада у ПР индустрији и (друге) удаје, дала сам отказ у Футури Плус и одселила се за Саудијску Арабију.
Како данас функционише савремени ПР у свету са Ваше тачке гледишта?
– Понекад ми се чини да је савремени ПР ту да нас убеди да ништа није као што изгледа. У истим новинама можете видети раскошне фотографије оснивача Плејбоја, Хју Хефнера који се верио са зечицом Кристал Харис, млађом од себе 60 година. То је џет сет и то је друштвено прихватљиво. Листајући даље, налетите на наслов: Нови скандал у Саудијској Арабији, а у тексту пише: „Успешни трговац камилама склопио је брак са девојком млађом од себе читавих 50 година.“ То је скандал, како у наслову и пише. Оженити девојку толико млађу од себе – може да буде: или скандал или прихватљиво. Никако не може бити и једно и друго.
Или: Канадски политичари су признали Косово, али квебечким сепаратистима никако да признају право на отцепљење. Зато је најмање што могу да ураде, уколико међу њима има моралних и часних људи, да признање Косова повуку.
Двоструки аршини и лицемерје царују светом. Компанија или државни врх има неку идеју, али знају да милиони људи ту идеју никад неће прихватити. Онда стварају догађај, ангажују ПР агенцију да им „креира догађај“, па га потом презентују медијима као да се он стварно догодио. На тај начин креирају стварност и доводе милионе људи у заблуду и конфузију. Људи су изманипулисани, па зато и прихвате неке потпуно сулуде идеје. Доба невиности на Западу је одавно прошло, баш као и доба невиности у ПР професији када смо се (невино) бавили рекламирањем или уверавањем на основу стварности.
Чини се да сте читав живот посвећени томе да своје знање, способности, контакте… своју памет, добру вољу и оптимизам поклоните онима за које процените да све то заслужују, поручујући да је „срећа – увек у нама самима“. Можете ли за читаоце „Слободе да нам пренесете за које младе људе и организације радите ПР потпуно бесплатно са жељом да им помогнете да успеју у својим каријерама? На које успехе сте највише поносни?
– Радим волонтерски за Тесла удружења у Америци и Канади – Тесла научна фондација са седиштем у Филаделфији (УСА), Тесла Меморијално друштво из Њујорка, пишем за Тесла магазин из Торонта. Никола Тесла је један од јунака мог романа. Највише сам поносна на помоћ и допринос Тесла Меморијалном друштву из Њујорка да се 10. јул прогласи за Дан науке у Србији. Помажем и младим људима на почетку каријере – да се чује за њих, тачније за оно што раде. Слободно могу да кажем уз младост често иде и мудрост. Много паметних ствари се од младих може научити. Они нас подсете на оно што смо знали, али временом заборавили. Тара Динић која је после четири године проведене у Bechtel-у, једној од најпознатијих светских компанија у грађевинарству – заувек напустила корпорацијски свет и отиснула у неизвесне воде моде и уметности – рече док смо радиле један интервју: Мој ум је моја плодна земља. А Инес Новачић, српско-ирски новинар, која живи у Њујорку и ради за CBS News каже: Рођена си као лабуд и бићеш лабуд.
Саудијска Арабија многима делује као земља са друге планете. Да ли Вам je приликом упознавања те земље значила позната „формула хришћанске љубави“ др Влајка Пановића по којој: „Људи морају да се познају како би се волели, да би се упознали – морају да разговарају, а да би разговарали – морају да деле заједничко време“? Умеју ли људи данашњице да на квалитетан начин деле заједничко време?
– Нажалост, не умеју. Често у Канади видим младе људе како седе у кафићима, за истим столом, али задубљени у свој мобилни телефон, тањир или чашу. Не разговарају. Гледају у Facebook или Twitter, а онда свако плати свој рачун и оде кући. Мој супруг ради у грађевинској фирми и каже да када изађу на ручак већина колега хипнотисано гледа у велике ТВ мониторе постављене у ресторанима или причају о ТВ серији коју прате. Суштинског интересовања за туђи живот практично нема. Слично је и када одем у Београд – свако ми исприча своју тужну причу, истресе своју несрећу или пех, окрене се и оде. Ретко кад ме неко пита: “Како си?” Зато сам једно поглавље у књизи посветила том питању и теми – зашто једни друге више не питамо: Како си? Зашто у Енглеском језику „How are you“ представља обичну фразу са којом вас поздраве и ништа више.
Постоји изрека: „Људи ће заборавити шта сте рекли, заборавиће и шта сте за њих учинили, али – никада неће заборавити како су се због вас осећали.” Колико је тачан утисак просечног читаоца романа „Нина од Арабије“ да као да сте, једноставно, од детињства били предодређени да, на свој начин – поправљате свет?
– Прилично тачан. Никада нисам претерано кукала над оним што ми живот сервира. Многе важне ствари дошле су ми прекасно. Понекад се исплачем, па кренем даље. Живот је стална борба. Када то имате на уму онда је све некако лакше. У мом роману нема 4С (скандала, секса, спорта и смрти), а то је оно што се данас сервира публици широм света. Мој роман је писан за људе који припадају мом „енергетском племену“ или сензибилитету. Верујем да ће се лепе и позитивне људске приче продавати боље него негативне, и да ће „Нина од Арабије“ бар мало поправити овај свет.
Странци у Саудијској Арабији живе у камповима-градовима. Кућне помоћнице су мушкарци, у компанијама раде само мушкарци, нема алкохола, биоскопа, концерата, позоришта (за то се путује у суседне државе), морали сте и сами да носите „абају“. Чини се да вам је и то „пало“ лакше од луде, брзе вожње на саудијским аутопутевима? По чему ћете највише памтити ту земљу коју сте изложбама у Србији и Црној Гори приближили и нашим људима?
– Никада за непуних 10 година, колико сам живела на Арапском полуострву – нисам видела Саудијца да негде трчи, жури или гледа на сат. То ми је било очаравајуће јер сам дошла из Београда где сам по читав дан јурцала за обавезама, како пословним, тако и приватним. Међутим, када уђу у ауто то више нису исти људи – обожавају брзу вожњу. То нигде на свету нисам видела, а пропутовала сам велики део планете. Иако у просеку, на путевима у Саудијској Арабији, свакодневно гине двадесет, а повреди се деведесет људи (писао је Arab News) тренд брзе вожње није у паду. Очарала ме је њихова гостољубивост, слична као код Срба – могу да вас „убију“ количином хране и пића са којом вас послуже кад им дођете у госте – од предјела, па све до дезерта.
Могу ли Саудијска Арабија и Канада да се пореде? Упоређујете ли их у свакодневном животу? Осећате ли се слободније у Канади?
– Отуђеност која влада међу људима у Канади далеко је већа него у Саудијској Арабији. Саудијци су Србима далеко сличнији по менталитету и гостољубивости. По томе колико цене традиционалне вредности и породицу. Код њих ретко кад видите лажне и извештачене осмехе као на aмеричком континенту где вам се сви смешкају, а уствари никога за вас није брига. Уколико занемарим први шок када сам дошла у Арабију, па морала да носим црну абају – у тој земљи сам се много боље осећала него у Канади. Клима у Канади је страшна, ледена зима траје у недоглед. Увек бих обукла абају и вратила се у сунцем окупану Арабију. У Канади се ради од јутра до вечери, слободног времена има јако мало, људи ми понекад делују као роботи. Вест дана у Торонту постане тренутак када звезда Instagram-а Марсела Зоја (19) са балкона свог стана на 45. спрату баци две столице у знак протеста и потом каже: “Извињавам се свима које је мој поступак увредио. Нико није повређен и зато престаните да ме узнемиравате. Мислила сам да су Канађани фини, али то није истина! И овде је толико хладно, одлазим одавде!”, наведено је на њеном профилу. Признајем, и мени је овде хладно, али бацати столице са терасе је, ипак, превише.
Нигде и ништа није идеално. Ни живот у Арабији, ни живот у Канади, ни Србији. Живот у свакој земљи има своје предности и мане.
Свој роман презентовали сте и приближили широј публици на леп и необичан начин – одломке из књига читају познати глумци, па на Вашем YouTube каналу сви који желе да сазнају више о роману „Нина од Арабије“ – могу да чују њихова надахнута казивања. Колико је такав вид промоције допринео да се књига боље продаје?
– На YouTube постоји осам одломака из мог романа које читају популарни уметници – Љиљана Благојевић, Неда Арнерић, Ива Штрљић и Ненад Ненадовић. До сада је више од 30.000 људи слушало те одломке, што је заиста импозантна цифра јер је реч о роману, а не о ријалити звезди или фолк диви.
У жељи да литерарна сцена Србије добије нову динамику осмислила сам да свој роман представим вирално, у специфичној видео форми, креираној искључиво за потребе друштвених мрежа и интернета. На овај начин „Нина од Арабије“ је постао први роман у Србији, али и на Балкану, који се читаоцима представља виралним путем, кроз „оживљене“ и свима доступне одломке које читају познати глумци.
Продаја мог романа није нарочито већа због овог вида рекламирања, али с обзиром да не живим инстант (сада и одмах), на дуге стазе мислим да је ово био добар потез. Ко може боље да говори о мом роману – него одломци из њега.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
