Сматрам да је сваки велики човек
у исто време и слободан човек.
Самосталан човек…
Петер Хандке
Обрадовала нас је 10 октобра вест да је велики српски пријатељ Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност за 2019. годину.
У септембарској „Слободи“ у напису о Равногорству поменуо сам Задужбину Др. Живка и Милице Топаловић „која иако је у кратком року наградила листу еминентних интелектуалаца она је данас скривена, па је дужност наших сарадника из Србије да открију и објаве разлоге“.
Нико се није од сарадника Слободе из Србије јавио, а носилац овогодишње Нобелове награде за књижевност Петер Хандке не помиње се да је од Задужбине Живка и Милице Топаловић награђен. То је било објављено 2010. године у броју 189 у четничком листу Видовдан. Објављена је тада листа првих девет добитника награде Задужбине: Александар Солжењицин, Петер Хандке, Харолд Пинтер, Луј Далмас, Емил Влајки, Звонко Вучковић, Коста Чавошки, Војислав Коштуница и Владимир Димитријевић.
Поред Ханкеа ту су Нобеловци Александар Солжењицин (1918-2008) и Харолд Пинтер (1930- 2008). Права светска елита
У Видовдану, у броју 193 у 2011 години, читамо да је примио награду Задужбине велики режисер и патриота и Хандкеов пријатељ Емир Кустурица у Књижевној Задрузи у Београду.
Као што се види то нису биле тајне и ништа није било скривено. Читамо да је Хандке био присутан у Паризу када је добио награду Владимир Димитријевић у младости талентован песник а касније познати издавач књига из Швајцарске. Присуствовао је пише и епископ Европски Лука.
Задужбину је основао 2001. године Марко Милуновић-Пипер (1918 -2008) у рату четник Драже Михаиловића, а после рата политички емигрант у Шведској и писац и издавач.
У Управном Одбору Задужбине били су Милован Данојлић, Сања Бошковић и Ђорђије Вуковић. Данојлић, који је талентован и познат српски песник сада живи у Француској. Он је бирао и представљао добитнике.
Задужбина се данас не поми-ње нити може да се открије преко компјутера или „телефона“. Неко ко „контролише“ вести тако је одлучио.
Шта је разлог нове „цензуре“ није могуће одгонетати, али то свакако није скромна личност Живка Топаловића (1886-1972), иако је Живко био осуђен на Дражином суђењу 1946. године на 20 година робије и конфискацију имовине.
Све више нас одговор води на Светосавски Конгрес у селу Ба 1944. године на коме је председавао Живко Топаловић а који је својим ауторитетом министар војске Краљевине Југославије Дража Михаиловић организовао баш на Светог Саву.
Ми знамо да су се у Техерану 1943. године одрекли Драже наши дотадашњи савезници.
Сада знамо да се Дражине личности одрекао и Александар Вучић, некада „војводе“ Шешеља и Радикала десна рука. После изненадног преласка у Напредњаке Вучић је посетио у Вашингтону октобра 2009. године владу председника Обаме. Та посета је названа у часопису Печат Вучићев „покајнички пут у Каносу“.(1)
Тада су у Обаминој влади главну реч водили српски непријатељи Хилари Клинтон, Бајден, Холбрук, Саманта Пауер…
Данас су друга времена под владом председника Трампа, па је председник Републике Србије Вучић на прослави у Прањанима требало да помиње спасиоце америчких пилота Дражу и његове борце, а не партизане, који тада нису били у Србији. Председника Трампа супруга је Словенкиња која је са родитељима провела много година међу Србима.
Љубав према српском народу коју је исказао Петер Хандке је јединствена али није једина. У чланцима у ’’Српској стварности’’ под насловом ’’Гласови разума’’ 1996. године поменуо сам неколико примера , које комунисти па и српски нису волели, на Сорошову радост.
Поменуо сам писање Џорџ Орвела у одбрани Драже Михаиловића од „британских новинских лажи“ 1945. године.
Велика књижевница Ребека Вест је то потврдила у опширном предговору књиге Давида Мартина ALLY BETRAYED 1946. године, после срамне комунистичке пресуде.
У чланку сам поменуо новог Нобеловца Хандкеа да је тражио да се „чује и друга страна, јер у Немачкој влада колективна лудост. У Немачкој је велика мржња према Србима“.
Иако знамо да је британска политика била антисрпска за време рата поменуо сам Мајк Лиса који је као сведок српских страдања у књизи „Силовање Србије“ тражио правду и за Србе у Крајини.
Поменуо сам Нору Белоф која је после протеривања из комунистичке Југославија посетила Србе у свету да им да подршку кроз своје писање.
Поменуо сам још бројне браниоце правде који се не помињу у данашњој Србији на српску штету.
Вратимо се на Нобеловца Петер Ханкеа који је, иако рођен као Аустријанац 1942. године од мајке Словенкиње, сигурно добио другу слику српства. Мора да је мајка знала за долазак у Србију великог броја словеначких избеглица за време немачке окупације 1941. године. О томе се мало пише, а било је под комунистима и брањено. Као сведок ја сам седео у школској клупи у београдској гимназији са Словенцем. А он није био једини Словенац у разреду.
Када је објавио свој есеј који је прерастао у књигу „Правда за Србију“ 1996. године објављеној у Подгорици, после критике Хандке је донео две велике одлуке. Вратио је Бихнерову награду и „исписао се из Католичке Цркве“.
Напуштајући Католичку Цркву Хандке је открио Светосавље оставивши аманет да буде сахрањен као Православан верник.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
