Две године после рата, када су и есесовци пуштени на слободу, четници су и даље били у логорима . Официри су задржани у Мунстеру, одакле су временом, како каже Маринко Маријан, „пуштани да побегну“. Ни један од ових официра није присилно изручен комунистима
После скоро две године релативног мира у Еболију, највећа група четника је, 1947, у затвореним теретним вагонима са јаком енглеском стражом, транспортована у неизвесност.
‘‘После два или три дана читава композиција је улетела у један од неколико специјално припремљених заробљеничких логора опасаних до тада невиђеним сноповима бодљикаве жице висине неколико метара, које надвисују стражарнице на којима седе енглески војници или црнци, а ноћу рефлектори раде свој посао. Официри и команданти одмах су одвојени од војника, јер су Броз и Маклин (енглески генерал – прим. аут) сматрали да су они једина сметња да се људство добровољно врати у нови `комунистички рај`. Храна је била никаква и владала је општа глад. Покушај бекства био је немогућ. Сећам се једног несрећника који је покушао да бежи. По ноћи, у тој густој жици, убио га је Енглез или црнац. Звао се Стево Торбица, био је из Срба у Лици. Са мном је био у истом разреду гимназије у Еболију’‘, сведочи Маринко Маријан.
Био је то злогласни логор Мунстер у Немачкој, или, како су га четници звали, ‘‘Мунстер лагер’‘. Ево сећања Манојла Срдића на те дане:
‘‘Сваког јутра у шест сати морали смо бити у строју за пребројавање. Храна је била тако лоша, да су нас заправо само држали да не поумиремо од глади. Ујутру једно парченце хлеба и неког чаја или умућеног млека од прашка, а увече вода у којој је пливало по неко зрнце сувог грожђа. Тако су нас држали сто дана. Људи кад изађу на сунце, исцрпљени глађу, падају у несвест. Када су Енглези видели да смо заиста изнемогли, мислили су да су нам убили морал и да смо се поколебали. Онда је дошла Титова и Маклинова комисија. Испитивали су нас појединачно и наговарали да се вратимо. Срећом, није било присилног враћања, тако да се само педесетак старих и болесних људи изјаснило за повратак у Југославију’‘.
Две године после рата, када су и есесовци пуштени на слободу, четници су и даље били у логорима. Официри су задржани у Мунстеру, одакле су временом, како каже Маринко Маријан, „пуштани да побегну“. Ни један од ових официра није присилно изручен комунистима.
Четници војници су после испитивања растурени у логоре широм Немачке, где су уживали релативну слободу, а неки су успели да нађу какав-такав посао, и тиме поправе следовања хране и других потрепштина. У једном од ових логора, Раде Ребић је срео Милорада Драшковића из Омладинског штаба 501, доцније професора на Станфорд универзитету у Калифорнији, од кога је сазнао за стипендије краља Петра. Добивши стипендију, Ребић се уписао на Универзитет у Гетингену, али су краљеви приходи ускоро пресушили и његове студије су привремено окончане.
У немачким логорима основан је и Југословенски одбор, али је брзо пропао. Још пре него што су овде дошли четници, официри и војници, ратни заробљеници, основали су удружење „Душан Силни“, којим је председавао др Слободан Драшковић, предратни професор Универзитета у Београду. Драшковић ће потом доживотно бити на челу Српског културног клуба „Свети Сава“, у који се удружење ускоро претворило, а који је и 1990-тих постојао у Чикагу. И лист „Српска борба“, покренут у немачким логорима као орган „Душана Силног“ и СКК „Свети Сава“, излазио је у Чикагу до 2000-тих година.
Почетком 1948. године из немачких логора групе Срба почињу да одлазе на рад у разне делове света. На избор младе радне снаге, својеврсног белог робља, редом су долазиле комисије земаља из западног света, а прва међу њима је, као што се могло и очекивати, била енглеска комисија. Тако су Енглези одвели највише Срба, у Енглеску, Шкотску и Велс, углавном у руднике и на фарме. Затим су комисије стизале једна за другом: канадска, америчка, француска… Део Срба је, због лоших услова, првом приликом напустио Енглеску, нашавши се у Јужној Америци, Аустралији, или, чешће, у Канади и Америци. Тако су се српски војници и официри из Другог светског рата брзо расули по читавом свету. Али, нису сви тражили посао. „Добар број“, по речима Маринка Маријана, „добровољно одлази у француску Легију странаца, да настави борбу против комунизма“.
Политичке размирице међу овим српским емигрантима почеле су такорећи одмах. На једној страни били су српски родољуби, а на другој Срби југословенске оријентације.
Најпознатији југословенски официри били су генерал Миодраг Дамјановић и пуковник Брана Живковић, који су око 1950. основали Удружење бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Михаиловић“. Глас овог удружења био је лист „Равногорски борац“. Пројугосло-венски листови били су још ‘‘Порука’‘, коју је издавао Југословенски одбор у Лондону, затим „Наша реч“ Десимира Тошића, гласило Југословенске алтернативе (коју је финансирао најбогатији Југословен у Великој Британији, Ване Ивановић, пореклом из мешовитог српско-хрватског брака), „Глас канадских Срба“ Пере Булата (чији је син Раде Булат постао комунистички генерал) и љотићевска „Искра“. „Наша реч“ се угасила почетком деведесетих, када се Десимир Тошић вратио у Југославију и постао један од лидера Демократске странке, којој је припадао и пре рата. „Искра“ је излазила најпре у Минхену, потом се преселила у Енглеску, у Бирмингем, а од деведесетих година излази у Београду.
Перјаница српске опције била је Драшковићева „Српска борба“, уз Јевђевићеве „Српске новине“, које излазе од 1947, гласило СНО у Америци – ’’Слобода’’, Ђујићева ‘‘Србија’‘ и ‘‘Канадски Србобран’‘, гласило старе Српске народне одбране. Ову опцију заступа и „Американски Србобран“, који је издавала још предратна српска емиграција. Ту су и часопис „Његош“, гласило истоименог Српског историјског културног друштва у Америци, затим „Српски гласник“ и „Сувобор“ који излазе у Аустралији, „Братство“ из Торонта, „Равногорац“ из Њујорка, „Четничке новине“ и „Видовдан“ из Мил-вокија, итд. После 2000-те године, поред „Српске борбе“, престали су да излазе и „Његош“, „Српски гласник“, „Сувобор“, „Равногорац“, „Братство“, „Четничке новине“ и „Видовдан“.
Маринко Маријан овако описује политичке ставове војводе Доброслава Јевђевића:
‘‘Он је кренуо у фронтални напад на све који су покушавали да четнички покрет представе југословенским, јер је у њему било 99,9 посто Срба! Када би му неко пребацио да је и он некада био Југословен, одговарао би: ’Сви смо ми пре рата били Југословени, али ко и после хрватског покоља милиона Срба остаје Југословен, тај је или будала или издајник’. А кад су му приговорили да је у четницима било и Хрвата, одговарао је: ’Колико год је Хрвата било у четницима, толико је Срба било у усташама’’‘.
После Дамјановићевог Удружења бораца Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине „Дража Миха-иловић“, основана је и Организација српских четника. Било је то 1952. године САД-у, а месни одбори Организације основани су широм света. Као и данас, српска четничка организација је и у оно доба била далеко бројнија од југословенске. Чинили су је Ђујићеви и Јевђевићеви четници, али и многи други, из свих српских крајева.
Први председник Организа-ције српских четника био је Ђоко Марић. Међутим, већ 1957. долази до разлаза између Ђујића и његових људи с једне стране, и Јевђевића, Марића, Цвјетићанина, Иванчевића и осталих с друге стране. Тако настају Покрет српских четника Равне Горе под председништвом војводе Момчила Ђујића и Организација српских четника ‘‘Равна Гора’‘ на челу са Ђоком Марићем, којој је војвода Доброслав Јевђевић био почасни председник. Подела, настала у САД-у, проширила се на све земље у којима је било четника. Ђујићева организација била је, и остала, бројнија и економски јача од Марићеве и Јевђевићеве. Организација Српских четника „Равна Гора“ нема своју имовину, док Покрет српских четника Равне Горе има три хотела у Енглеској, као и више домова и имања у САД-у, Канади и другим земљама. Своју имовину у емиграцији имају и Српска народна одбрана и Српска братска помоћ, а више од свих осталих Српска православна црква.
Поделе у српској поли-тичкој емиграцији онога доба добро илуструје инцидент на освећењу српске цркве Света Тројица у Халифаксу, Енглеска, 1954. године. Било је предвиђено да програм на прослави изведу три уметничке групе: четничка, група Удружења Краљевске Југословенске војске „Дража Михаиловић“ и љотићевска. На седници за припрему програма дошло је до свађе око химне коју треба извести. Пројугословенски оријентисани чланови Удружења „Дража Михаиловић“ и љотићевци тражили су да се на почетку прославе изведе југословенска химна, тј. да се заједно отпевају „Боже правде“, „Лијепа наша“ и „Напреј заставе славе“. Маринко Маријан сведочи шта се потом дешавало:
’’Четници су били против тога да се на освећењу пева хрватска ’Лијепа наша’, под чијим звуцима је пре 10 година заклано милион Срба. Југословени траже гласање јер су, кажу, у већини. Ми одбијамо гласање и сваку могућност певања ’Лијепе наше’. Када сам рекао: ’Певаће се српска химна или се никаква неће певати’, прота Милоје Николић је одговорио: ’Е, неће бити како ти кажеш, него ће бити како ја кажем. Певаће се југословенска химна јер нам долази краљ Југославије, Петар Други’. На такву изјаву попа Николића скочио је Никица Косановић, опсовавши и рекавши: ’Нећеш је певати!’ Настала је општа гужва и мања туча. Разишли смо се без договора.
На другој седници договорено је да се прослава отвори Оченашом и затвори енглеском химном. Две хиљаде Срба напунило је највећу халу у Халифаксу, ’Викторија хал’. Дошао је краљ, многе српске и енглеске званице, дошли су и новинари. Програм је лепо текао до самог краја, када се појавила уметничка група Удружења да отпева енглеску химну. Али, уместо енглеске, група започе химну ’Боже правде’, што је значило да следи ’Лијепа наша’. Тако је и било. Чим је започела хрватска химна, поскакали смо на бину и дошло је до опште туче између четника и Југословена (у ствари, сви смо били Срби). ’Лијепа’ није отпевана. Стигла је полиција и умешала се у тучу на позорници. Тако је завршено освећење српске цркве. Сви енглески листови објавили су бруку. Нама су пуну подршку дале ’Српске новине’ и ’Српска борба’, док нас је емигрантска југо штампа назвала комунистичким агентима и фашистима’’.
Нова подела дошла је 1963. године, са црквеним расколом. Од тада, па до 1992. године, у емиграцији су постојале две српске цркве: једна је признавала патријарха у Београду, тврдећи да се по сваку цену морају поштовати канони мајке цркве, а друга није, с аргументом да је патријарх заточеник комуниста. Ова друга црква звала се ’’Слободна српска православна црква’’. Формални повод поделе било је рашчињење епископа Дионисија у Чикагу, под лажним оптужбама.
Уз федералну цркву стали су војвода Ђујић и његов Покрет, љотићевци, мањинско пројугословенско крило Српске народне одбране Пере Булата и приближно половина Удружења Краљевске Југословенске војске ван Отаџбине ‘‘Дража Михаило-вић’‘. Слободну српску православну цркву подржали су Организација српских четника ‘‘Равна Гора’‘, Српски културни клуб ‘‘Свети Сава’‘, Српска народна одбрана, Српско историјско и културно друштво ‘‘Његош’‘ и други.
Наредне две деценије биле су најбурније у српској политичкој емиграцији. Судски спорови око црквеног раскола односили су милионе долара, уз тешке речи растајали су се стари пријатељи, цепале су се породице. Баш у то доба, Титов режим посеже за државним тероризмом. Плаћене убице одлазе из Београда и широм света убијају своје противнике, четнике и друге српске родољубе.
…
Комплетан чланак у штампаној Слободи
