Има народа који су током своје историје истребљивали и протеривали друге народе, али нема ниједног који то истребљивање слави као најзначајнији национални празник као што је то случај са припадницима хрватске нације.
Почели су свој наум одавно и привели крају 1995., у процесу који траје и до данас, тако да је од 18% с краја 19. века број Срба сада спао на једва 4%. У два светска рата, увек уз поражене стране и са много крви на својим бајонетима, стигли су да буду и чланови Европске уније, која такве и жели. Без стида. На Јасеновцу, балканском Аушвицу, је њихов печат а упрежу све снаге да избришу и сећање на монструме који су га створили и одржавали. Тако, у низу њихове културе дошло је и до масовног протеривања српског живља 1995.г који своје корене ту има од давнина.
Али, ни реч ни слика не могу верно да дочарају трагедију „Олује“ која је за дан истргла из корена 250.000 српских душа из Крајине, осудивши их на вечно лутање и тугу. Ево их свуда по свету, ево их у матици Србији, у Републици Српској, отишли су и до Америке и Аустралије, Канаде, свуда могу али само својој кући не могу.
Људи који су избегли Петровачком цестом, нашли привремено уточиште овде или онде, враћали су се после неких година јер нису могли да пронађу сличну душу свога родног места. Већином, претрпели су и трпе свашта данас само како би себи доказали да су своји на своме до судњег дана. Други су отишли да се више не врате. Нашли смо пример младог Душана Миливојевића (39), званично једног од 20 најбољих младих пољопривредника у Хрватској, који је захваљујући узгоју аутохтоних сорти белог лука, полачког озимог, имао снаге да се врати и обнови очевину и дедовину. Као мастер економије из Новог Сада, прошао је свет, каже, да би схватио да су његови само Полача, Книн, Београд и Нови Сад. Још када би могли лепо
да се споје, додали би. А и навијачи бањалучког „Борца“ су смислили план: „расту неки нови Срби као љута гуја, скупо ће вас коштати Бљесак и Олуја“. Не знамо колико ће „коштати“, али очевина и дедовина се не продаје, ако је отето мора бити враћено. Кад тад.
