Видовдан у колективној свести српског народа има врло важну верску, али и историјску улогу. Верници тога дана празнују дан Светог Вида, а за све Видовдан има вишеструко значење, јер овај празник говори о историји, о традицији, о важним догађајима, одлукама, то је дан када се, неки верују, види будућност народа, када се обнавља сећање на жртве ратова, када се помињањем историјских одлука баш на овај дан, указује на континуитет постојања једног народа и његовог идентитета.
Видовдан спада у непокретне црквене празнике и увек се обележава 28. јуна, а формално слави се седам мученика за веру, али, најважнија су народна веровања, и Косовски бој. Везује се за свеца Вида, који је у предхришћанско доба сматран врховним божанством. Био је бог над боговима, а сви други свеци, били су полубогови. Веровало се да је свети Вид свевидеће божанство, па се касније празник Видовдан сматрао празником за очи, односно празником који “отвара“ очи.
Видовдански обичаји и традиција
Веровање да празник Видовдан има везе са видом манифестовало се и кроз народну медицину. Уочи празника, или на празник, раним јутром у неким крајевима Србије брали су траву звану видовчица, стављали је у воду и њоме се умивали. То је рађено, кажу, да преко године не би боловали од очију. Понегде су видовчицу чували и користили онда када би им очи оболеле. Важно је било шта ће се тога дана, када се пробудите, видети. Оно што би човек тада видео, у томе би, по општем уверењу, касније имао успеха. У селима под Фрушком гором, на празник, када тек сване, сељаци су се умивали росом и при томе говорили: “Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио.”
А у неким банатским селима бележи се занимљив обичај: мајке су на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: “Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити”. У неким су крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. У великом броју села западне Србије на Видовдан, ако не пада киша, износе се на двориште ћилими, прекривачи, свечана одела… да би се заштитили од мољаца, да би ”сијали” целе године Али, чини се најважнијим је веровање да се на Видовдан могла видети будућност. Због тога се на овај празник много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: “О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас да ме просиш, дођи вечерас, у први санак на састанак.” Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале се на посебан начин: наливале су воду у лонац који је купљен за онолико пара колико је тражио продавац (није смело да се погађа за цену), затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: “Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети, ако је гладан, ево му соли и хлеба, нека се наједе, ако је жедан, ево му воде, нека се напије, ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мислиле су на ћилим или неку другу тканицу), нека пређе”.
Косовски бој – историјски догађај и народна веровања
Један од најважнијих догађај у српској историји – Косовски бој, одиграо се на Видовдан 1389. године, па је дошло до преплитања историје и народних обичаја, а веровања и косовски мит развијали су се упоредо с паганским култовима старог словенског божанства Вида. По легенди која се везује за традицију и мит Косовског боја, судар војски српских великаша против војске турског цара на Косову пољу, требао је да се деси на дан када може да се види ко је вера, а ко невера. По том миту се од тада тај дан назива Видовданом. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат Први са синовима Јакубом и Бајазитом. Битка се одиграла на Косову Пољу, неколико километара од Газиместана, где се данас налази меморијални комплекс као сећање на тај бој. Газиместан је на 7-8 километара од Приштине.
Чињеница да се Свети мученик кнез Лазар уочи Боја на Косову 1389, одлучио за борбу, ма колико она била ризична, допринела је да га Срби, и убрзо по погибији и у каснијем периоду , до наших дана, изузетно поштују као стални узор у борби за слободу и отаџбину. Због “мученичког” страдања, цар Лазар остао је до данас надахнуће Србима у борби против свих који су касније ”газили” веру и слободу Срба. Познато је, после Боја на Марици, и покушаја отпора Турцима браће Мрњавчевић 1371. године, битка на Косову на Видовдан 1389. била је најкрупнији отпор турској навали на Европу уопште у том веку. Претпоставља се да се у Боју на Косову борило 15 до 20 хиљада ратника на српској страни, против око 30.000 Турака. Тадашњи историјски извори говоре да је Бој на Косову био страховита борба. О жестини боја сведочи и јединствен случај да су оба владара погинула.
Лазареве Раванице
Кнеза Лазара Срби не памте само по храбрости у бици на Косову, већи и по задужбинарству, јер је за живота изградио многе манастире и цркве. Родом из Прилепца код Новог Брда, био је један од племића цара Душана. После смрти Душановог сина, цара Стефана, патријарх Јефрем крунисао га је за српског цара. Владао је од 1371. до 1389. године и прогласио се за “господара свих Срба”, иако је био само један од равноправних и сукобљених великаша. После Косовског боја, тело цара Лазара сахрањено је у Приштини а потом пренето у његову задужбину – манастир Раваницу код Ћуприје. Када је почела сеоба Срба, народ је са собом носио и његове свете мошти и склонио их у манастир Раваницу на Фрушкој Гори. За време Другог светског рата 1942. године тело му је пренето у Београд, одакле је 1988. године премештено поново на Косово у манастир Грачаницу. Одатле је 1989. године пренето у Лазареву задужбину манастир Раваницу код Ћуприје, где и данас почива. Због страдања током Косовског боја, у српском народу Видовдан је и дан жалости, па је задржан обичај да се на овај дан не праве славља, не игра и не пева, у знак поштовања према мртвима. На Видовдан се избегава сваки рад. Са друге стране, кажу, “ваља ” да се једе зрело воће.
Видовдански тајни уговор, Брегалничка битка, Сарајевски атентат
И тако када говоримо о празнику Водовдану, као да је све почело са Косовском битком. А онда кроз столећа и деценије, баш на Видовдан, писала се новија историја Србије. Тако је на Видовдан 1881. године потписан уговор (Тајна конвенција) којим се Србија обавезала да неће закључивати било какве политичке или економске уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске. Пошто је Русија марта 1878, наметнула такозвани Санстефански мир сасвим насупрот интересима Србије, измишљајући Велику Бугарску на српским етничким просторима, Милан Обреновић, кнез, потом краљ Србије, тешко разочаран, склопио је споразум са Бечом. Претходно, на Берлинском конгресу, велике силе обориле су самовољу Русије. Не само да је Србији тада призната потпуна сувереност, него је добила и територијално проширење. Иако непопуларан, Споразум из 1881, донео је Србији деценије мира, стабилности и економског успона.
За Видовдан се везује још један значајан историјски догађај, 28. јуна 1913. године, Бугари су извели напад на Брегалници, била је то позната Брегалничка битка, као увод у Други Балкански рат. А онда се 28. јуна 1914. године у Сарајеву догодио Видовдански атентат, када је Гаврило Принцип из групе од шесторице атентатора (петорица Срба и један босански муслиман, чланови организације ”Млада Босна”) убио аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда, и његову супругу Софију, војвоткињу од Хоенберга. Политички мотив убиства била је жеља за одвајањем аустроугарске провинције Босне и Херцеговине и њено уједињење у Велику Србију. Атентат је директно водио до Првог светског рата када је Аустроугарска дала ултиматум Србији, који је она делимично одбила. Аустроугарска је потом објавила рат Србији, што је било повод за низ објава рата између других европских сила.
Версајски споразум и Видовдански устав
Први светски рат завршен је 1919. године историјским Версајским споразумом, који је потписан на Видовдан, истог дана када се догодио и Сарајевски атентат. И после Првог рата наставља се видовданско исписивање историје српског народа. Највиши правни акт будуће Југославије, Видовдански устав, потписан је 28. јуна, 1921, године, а њиме је започело раздобље заједничког живота словенских народа. У новијој историји, Резолуција Информбироа о стању у КПЈ, појавила се управо на Видовдан 1948. Резолуцијом су позиване такозване здраве снаге да збаце врх југословенске Комунистичке партије. Јавност тадашње Југославије упозната је с њеном садржином два дана касније. А на Видовдан 2001. године, Хашком трибуналу испоручен је бивши председник Србије Слободан Милошевић, у притвору овог трибунала је и преминуо. Било је тада много замерки актуелној власти Србије, зашто свог бившег председника који је десетак година водио Србију, на Видовдан испоручује Хашком трибуналу, за наводне ратне злочине током ратова деведесетих у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Видимо се на Видовдан!
И, ево нас на Видовдан 2025. године. Студенти Србије који су у блокади већ седам месеци организују велики видовдански протест “Видимо се на Видовдан” да још једном отворе очи Србији, да српски народ “прогледа”, да види како корупција, пљачка, лаж, владају већ 13 година. И прогнозе пред Видовдан биле су, “можда све, можда ништа. А претходила су хапшења студената, ужасне лажи на режимским медијима, најава председника Србије да ће отворити део ауто-пута Милош Велики, од Паковраће до Пожеге, да ће баш на овај Видовдан да свечано објави оснивање такозваног Покрета за народ и Србију…. и од тога ништа, ауто пут није завршен, Покрет није основан, а председник Вучић на Видовдан делио је одликовања својим лојалистима: професорима, новинарима, онима који јавно, безрезервно поштују његов лик и дело. И претио студентима да ће држава реаговати, да ће полиција бити на својим радним местима, спремна на ”све”. Возови у Србији на Видовдан су стали, наводно, постојала је дојава о постављеном експлозиву на свим правцима широм Србије…. грађани су били слуђени, збуњени претњама од стране представника власти, таблоидних медија… ипак дошли су на позив студената, не плашећи се “звучног топа, претњи председника и његове паравојске… А студенти: организовали огроман скуп на београдском тргу “Славија”, послали поруку: држава је уништена, не раде институције, снаге безбедности раде под великим притиском, правосуђе зависно од владајуће елите… ванредни парламентарни избори су излаз из вишемесечне политичке кризе…. и препустили грађанима даљи пут борбе за “ослобађање” Србије од потпуно корумпираног режима. Полиција и председникови батинаши су реаговали, и до поноћи овај Видовдан завршен је са више ухапшених протестаната, са неколико повређених… и са питањем шта, и како даље ? Отворио нам је очи овај Видовдан, али не и пут ка будућности Србије!
