Свеукупно стање српског друштва уистину је катастрофално. То стање представља узрок садашњег таласа протеста широм Србије, док је трагедија на новосадској станици само пружила повод. На упоредив начин, сарајевски атентат представљао је повод за кризу 1914. која је водила у Први светски рат, док су узроци тог рата били дубљи: у удруженом злочиначком подухвату Берлина и Беча у циљу успостављања хегемоније Централних сила на европском континенту.
Кључни узрок катастрофалног стања српског друштва јесте бахата хегемонија Александра Вучића над Србијом. Његова уставним оквирима неспутана власт током протеклих 12 година систематски је понизила, деградирала, осрамотила и загадила српско друштво и српску државу на свим нивоима. Семе зла сејано је са систематском упорношћу која указује да ужасни плодови његовог деловања нису пука случајност.
Непосредно видљиве симптоме трулежи имамо пре свега у гашењу српских институција на Косову и Метохији као математички превидљивом исходу Вучићеве пузеће капитулације од првог одласка „првог потпредседника владе“ (ППВ) у Брисел па све до данас. У остатку Србије имамо их… где почети? У порнографији на ТВ екранима, у бујању електронских коцкарница које имају своје испоставе у сваком српском сокаку, у процесу селекције кадрова кроз филтер Српске напредне странке који непогрешиво промовише зле, глупе и подмићене – да не помињемо театралне кич-психотерапеутске ТВ сеансе којима сам Вучић већ годинама подвргава нацију најмање једном месечно.
Свесно је срозан Устав и понижена Скупштина узурпацијом свих полуга власти и безочним успостављањем империјалног модела аутократије, модела који у савременом свету има једини упоредиви еквивалент у Северној Кореји. Само неко сличан Ким Џонг Уну по менталном склопу може да Србији намеће апсурдни пројекат Рио Тинто – само што свака сличност ту престаје, јер сам севернокорејски лидер никада не би допустио трајно девастирање своје земље у интересу иностраних предатора.
Свесно је негована симбиоза власти и криминала без преседана у српској историји. Корупционашке афере сина Николе Пашића, или Милана Стојадиновића, па чак и епохе Слободана Милошевића и жутог картела његових наследника, данас делују као дечја игра. Тај је призор уистину достојан гнушања и у данашњој Европи има свој иоле упоредиви пандан само на окупираном Косову. Трулеж корупције искородирала је све поре државе и друштва. Омогућила је пословним пратиљама да постану високи државни функционери. Омогућила је лошим ђацима са купљеним дипломама да се богате – у случају Вучићевог ужег круга енормно, мегамилионски – и да успут, en passant, својим непочинствима сеју смрт, као у Новом Саду 1. новембра 2024. године.
Луцидни о. Оливер Суботић корен проблема види у чињеници да већ пуних осам деценија живимо у некој врсти прикривеног ванредног стања које почиње „када је насилним револуционарним превратом на власт дошао отворено антисрпски (и антихришћански) комунистички режим кога су предводили људи конспиративних надимака, чије биографије и дан-данас не знамо поуздано“:
Од тог тренутка је потпуно завладала болест везаности за партијско-идеолошку припадност као идентитетско обележје, која је тежила да замени или, макар, да потисне и учини секундарним сваки други идентитет… Болест је из деценије у деценију напредовала, те се од своје почетне, просте, комунистичке форме, временом развила у далеко сложенију, криптокомунистичку… Криптокомунизам је сасвим одговарајући термин за партократски феномен које имамо у пост-комунистичкој епохи Србије. Вирус је, дакле, значајно мутирао и добио нова својства… но иако мутант, доследно је задржао своје суштинско обележје – идентитетско везивање народа за партијску припадност.
Партократско-криптокомунистичка схема опстаје све ове деценије, и поред страшних последица које оставља по наше друштво, јер је њен главни покретач масовно народно прихватање лажи и навикавање на њу. Управо то је омогућило, закључује о. Оливер, да се различити режими и политички „дресови“ све ове године и деценије константно мењају, а да партократска философија све време опстаје и добија на снази.
Проблем са овим аналитичким оквиром јесте двојак. Као прво, прихватање лажи и навикавање на њу свеопшта је појава постмодерног света, у либералној дистопији Европске Уније пре свега, при чему је лаж о мултикултурализму и разноликости, о ЛГБТ „правима“ и трансџендеризму, о благодетима имиграције итд…. на самом врху смртоносних идеја. Њиховом принудном прихватању подвргнуте су стотине милиона људи, од поларног круга Норвешке до Крита и Кипра. Као друго, партократија која потискује друге идентитете хронична је болест посткомунистичких друштава, у Русији пре свега, али и у Централној Азији (Казахстан, Азербејџан, Узбекистан итд).
И даље нам измиче објашњење како је један човек скромне личне харизме, притом бахат и саможив до бескраја – клинички пример нарцисоидног социопате par excellence – успео да влада, бар до сада, дуже и штавише сувереније земљом Србијом него што је Александар Карађорђевић краљевао СХС/Југославијом после смрти свога оца. Феномен Вучић није задовољавајуће објашњен феноменом партократије. Кључ је ипак у уништењу патриотске елите Србије од стране КПЈ, прво масовним стрељањима 1944-1947, а потом тврдим глајхшалтунгом србофобног титоизма све до распада СФРЈ.
Физичко и економско уништење истинског грађанског слоја – насупрот савремене карикатуре „грађанштине“ жуто-грухоњићке самомржње – утрло је пут Вучићу. Утрло је пут самомржњи, психопаталошком стању оличеном у Оту Вајнингеру који је морао да се убије, у Бечу пре 125 година, јер је био доследни антисемита – али авај и Јеврејин. Нисмо те среће, барем за сада, да његов пример следе србомрсци српских имена данас.
ПРОТЕСТИ ПРОТИВ ТОГ И ТАКВОГ РЕЖИМА СУ НОРМАЛНИ И ПРАВЕДНИ. Проблем је да нису политички артикулисани на иоле разуман и родољубив начин. Кључни, уистину дефинишући тренутак је упад Сабахудинових „студената“ на светосавску академију у Матици српској у Новом Саду и истовремени говор једног сулудог неокомунистичког троцкисте и пре свега самомрзитељског Србина, др Јове Бакића, на блокади Аутокоманде истог дана.
То што се „студенти“ нису оградили од таквих гнусоба већ су их омогућили, или од јавне подршке коју су из Приштине добили од Аљбина Куртија, не обећава ништа добро. Указује да је руковођење протестима прешло у антисрпске руке, баш као што је фебруарска револуција Керенског у Русији утрла пут бољшевицима.
Другосрбијански мрзитељи свега српског, финансирани споља (ово је емпиријска чињеница, а не „теорија завере“), успаничени Трамповим завртањем славине Ју-Ес-Ејда, егзистенцијално зависни од свесрдног блаћења свега српског (што је оличено у одвратној сцени повраћања на српску заставу), киднаповали су наратив о студентским протестима и наметнули су им свој сатански карактер.
Од Св. Саве, 27. јануара 2025, постало је непорециво да је здрава енергија савршено оправданих протеста против једне лоше и банкротиране власти киднапована од исто тако савршено лоших људи који Србији и Србима (ма где били) не желе ништа добро. Следећег јутра послао сам овај одговор неком „пленуму“ који ми се обратио:
Добих синоћ поруку од вас „студената“: „Ви што ћутите сте као посни мајонез, немате јаја!“ Добро, у праву су деца, више не смем да ћутим: Када поменете очување Косова, Републике Српске и природне породице у својим циљевима, придружујем вам се истог часа и без резерве. Без тога вас више жалим него презирем. Без тог минимума ви сте мајонез од слине. Ваших перјаница, попут Миле Пајић, Дубравке Стојановић и Сабахудина „Динка“ Грухоњића, гнушам се. Одвратнијег шљама нема у земљи Србији, AV included. Допустивши ТОМ фекалном отпаду да има ма шта са вама себе сте срозали неповратно. Рак простате не лечи се раком мозга.
Од тог дана савршено је јасно да протести немају функцију повратка Србије у иоле нормално стање, већ да теже револуционарном преокрету који би наметнуо власт бескрајно понизну пред бриселском олигархијом. Протести су претворени у фриволну Вудсток журку, освећену спавањем под ведрим небом у Инђији. Јад и беда. А сама помисао да ће „студенти“ да састављају неку прелазну владу сулуда је.
Посебно је бизарно да другосрбијански активисти прозивају СПЦ због „одсуства подршке“ студентима, премда су по свим другим питањима – абортус, ЛГБТ култ, трансџендеризам итд. – тврдо решени да СПЦ нема право да се меша у ма шта.
На крају све ће да спласне. Одлучујућу улогу имају службе безбедности и војска (примери: Николае Чаушеску 1989, Слободан Милошевић 2000, Башар ал Асад 2024). За сада су Вучићу сви инструменти оружане принуде лојални, јер немају иоле јасног саговорника на другој страни. Док је тако, режим је безбедан. Такав какав је.
Лична прогноза: протести ће да спласну – и на крају ће шаптом да падну – управо зато што су их киднаповали љути, фанатични антисрби. То што нека добра деца у свом маршу од БГ до НС стају у некој цркви драго је срцу, али небитно.
У судару лоше власти и дезоријентисаних учесника протеста победиће на крају власт, али ће изаћи из тог клинча још слабија него икада пре, дакле још спремнија да се повинује сваком диктату „колективног Запада“.
* Проф. др Срђа Трифковић, стални сарадник Слободе и дугогодишњи члан управе СНО, професор је међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Бања Луци и спољнополитички уредник америчког месечног часописа Хронике (Chronicles). Члан је Сената Републике Српске и носилац Ордена Његоша I степена РС.
