- Када је др Видосава Јанковић, кћерка донедавно готово потпуно заборављеног официра и дипломате, пре неколико година предала комплетну оставштину свог оца библиотеци у Чачку, то је отворило сазнања равна пронађеном континенту новије српске историје
Онај који бележи – спада у оне који добро слушају. Можда је баш ова изрека права да опише рад Радоја М. Јанковића, донедавно готово потпуно заборављеног официра и дипломате, рођеног у Чачку, који је био конзул Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а онда и Краљевине Југославије у Америци; у Чикагу од 1926. до 1929, а генерални конзул у Њујорку од 1929. до 1936. године.
Радоје М. Јанковић рођен је 8/21. октобра 1879. године у Чачку. Отац Миливоје, који је био власник три кафане, порекло је водио из села Лазац између Краљева и Чачка, а мајка Милка била је Београђанка. У Чачку је Радоје похађао основну школу и шест разреда гимназије. Школске 1896/97. завршио је Полугимназију у разреду са Владиславом Петковићем, будућим песником Дисом, коме ће 1911. године бити стари сват на венчању са Тинком Петровић. Јанковић је, пошто му је отац банкротирао, морао да упише у Нишу подофицирску школу 1897. године, а наредне је положио испит за Војну академију јер је једино она била – бесплатна. Писао је Радоје у својим дневницима како, да је могао да бира, никада не би изабрао војни позив:
„Ја сам увек нагињао филозофирању. Нагињао сам писању и читању. Писао сам логично и брзо. Читање ми је од малих ногу лежало на срцу. Од прочитаних књига дуго сам душевно живео. Моје опредељење било је: професор, адвокат, говорник, чак и глумац – све је било боље него официр, много пута сам жалио што сам морао ићи у војску“.
Радоје М. Јанковић је, ипак, постао човек богате дипломатске каријере. Као официр био је сведок Мајског преврата у Србији 1903. године, а онда и Октобарске револуције у Русији 1917. године. У својим записима оставио је приче о сусретима са најзначајнијим савременицима тог доба, од политике до науке. Његова биографија проткана је и причом о најпре само познанству, а онда и о пријатељству које се развило из сусрета са Михајлом Пупином и Николом Теслом, два српска и светска генија. Записе Радоја Јанковића систематизовала је и у књизи „Пупин, Тесла и амерички Срби: из историје дијаспоре и цркве у Америци“ објавила Даница Оташевић, некада новинарка и главна и одговорна уредница „Чачанског гласа“, а до пензије директорка чачанске Библиотеке „Владислав Петковић Дис“.
Дивно се поклопило да је за време њеног мандата, чачанској библиотеци поклоњена заоставштина Владислава Петковића Диса, српског песника чије име библиотека у Чачку носи и да комплетну заоставштину свог оца Радоја Јанковића (ученика Гимназије у Чачку, официра Краљевине Србије, дипломате Краљевине Југославије,) чачанској Библиотеци поклони и кћерка Радоја Јанковића. Новинарски нерв Данице Оташевић одувек је био проткан и истраживачким, па су тако настале, за сада, три књиге из личне архиве Радоја М. Јанковића чији је Даница Оташевић приређивач, а уредник и рецензент издања др Владимир Димитријевић. У питању су књиге; „У вихору октобарске револуције (1916–1918)”, „Како је убијана Краљевина Југославија” и „Пупин, Тесла и амерички Срби“.
– Архивска грађа, која се чува у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ у Чачку, представља право археолошко налазиште за научнике, јер осветљава непознате догађаје из периода прилагођавања српских грађана у туђој земљи. Између корица ове књиге сабрана је обимна и веома разуђена грађа о Србима у расејању који су почетком двадесетог века пошли преко океана у потрагу за бољим животом. Неки су досањали своје снове и досегли највише кругове америчког света, одомаћили се у новој земљи, други су и даље волели домовину ‘као орао клисуру, славили славу да потврде да су још оно што су некада били, дизали у туђини своје црквице да одбране своју душу’. За прву генерацију досељеника то је била туђа држава, своју су носили у души и тражили је у организованој цркви која ће снагом и љубављу успорити американизацију њихове деце. Како је изграђена ‘заједничка кућа српства’ у Америци, а Либертивил постао ‘исељеничка престоница српског народа’, како су Срби разапети између колевке и гроба преболели растанак од прошлог живота и предака, даје одговор ова хроника склопљена на основу артефаката из богате личне архиве Радоја М. Јанковића – рекла је у Краљеву, на промоцији књиге „Пупин, Тесла и амерички Срби“ Даница Оташевић.
Др Владимир Димитријевић похвалио је и препоручио подухват Данице Оташевић да на светлост дана изнесе истину о животу и делу Радоја Јанковића.
ПРЕПИСКА КАО „ПОТОНУЛИ КОНТИНЕНТ НОВИЈЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ“
– Када је др Видосава Јанковић, кћерка Радоја Јанковића, која је поживела 98 година, предала комплетну оставштину свог оца библиотеци у Чачку, то је пред нама отворило сазнања о човеку који као да је био потонули континент новије српске историје – оценио је Димитријевић.
Пријатељство Радоја Јанковића са Пупином и Теслом почело је 1926. године када је именован за генералног конзула у Чикагу. Јанковић је више сарађивао са Михајлом Пупином, нарочито у вези успостављања Српске православне цркве и Епархије америчко-канадске и отплате имања у Либертвилу на коме се и данас налази храм Светог Саве и прво српско гробље.
– Драгоцена су и сведочења Радоја М. Јанковића о приликама уочи Другог светског рата и за време окупације. Јанковић је био импресиониран угледом који је Михајло Пупин имао код угледних научника и људи у Америци. Чикашки званичници 1933. године изабрали су Пупина за саветника поводом обележавања годишњице оснивања града. Том приликом постављени су споменици чији је аутор био Иван Мештровић, уједно и победник конкурса. Тада је забележио: „Освештану америчку истину да она признаје и цени људску величину, а наша, пак, средина обара је и вређа“ – подсетио је Димитријевић.
Радоје М. Јанковић је, казао је Димитријевић, из Београда 1926. послат као конзул у Чикаго, са предрасудама о Пупину као наводном мутиводи и среброљупцу, који се окористио од српства. По доласку у Америку, према сопственом признању, одмах се уверио да су све то, наравно, биле само клевете, јер му је већ први сусрет са Пупином показао да је реч о искреном српском родољубу, спремном да помогне да се јединство и слога наше дијаспоре очувају. О томе сведоче записана сећања Јанковића и његове кћерке.
„Кад сам 1926. г. пошао у Чикаго да узмем место ген. конзула у Чикагу, ја сам још у Београду чуо од појединаца о г. Пупину, да је имућан, да је сујетан, да воли да га слушају итд. Ја сам понео собом, из раније стечени утисак, да је г. Пупин богат. Г. Денли Принс, америч. посланик у Београду, кад сам отишао да га посетим пред мој пут за Америку, рекао ми је: „Поздравите г. Пупина. То је мој добар пријатељ“. Поменувши му г Теслу, г. Принс ми је рекао: „Тесла није ништа; г. Пупин је богат човек“… То је било помало одвећ американско гледиште на вредност људи. Ја сам г. Принсу дао савет, да тако не говори никоме у Београду, кад хоће и ако жели да се заузме за г. Пупина. Многи у Београду говорили су о г. Пупину да се обогатио на трговини за Србију и српску војску. Касније, у Америци, видео сам да је то нетачно. Знао сам, међутим, да је покојни г. Пашић ценио г. Пупина и тражио од њега разне услуге у корист Србије и Југославије, које је и добио од Пупина.
О г. Тесли, кад сам кренуо за Америку, знао сам мало, али оно што сам знао било је да је Тесла огроман научник и проналазач. Г. Пупина, дакле, понео сам у мислима, као спекуланта, а г. Теслу као проналазача и генија. Г. Луковић, уредник „Времена“, замолио ме је, пред одлазак из Београда, да видим и г. Теслу и г. Пупина и да му пошљем допис о њима. Ја сам дуго година био сарадник „Времена“, записао је Јанковић.
О Пупину је Јанковић писао у некрологу:
“Пок. Пупин био је веома уважаван професор физике, проналазач, писац, говорник. Имао је много почасних доктората, титула, медаља и диплома. Поред свега тога био је врло скроман и добродетелан човек. Многи свој часно зарађени новац давао је у помоћ људима и установама. Чинио је завештања од којих неколико значајних у Југославији. Стога његов иметак, на крају његовог живота, није износио више од пола милиона долара.“
За Николу Теслу, према сачуваним документима, Радоје М. Јанковић је обезбедио потпору Краљевине Југославије. Трудио се да му се у свему нађе при руци. Радоје Јанковић је1936. године био на челу Одбора за прославу 80-годишњице од рођења Николе Тесле која је обележавана у Београду. Као генерални конзул омогућио је да Влада Краљевине Југославије обезбеди пензију од 125 долара Николи Тесли. Средства су долазила преко Генералног конзулата, што потврђује Јанковићево обавештење Тесли о приспећу средстава и преносу чека на његов рачун. Ово обавештење налази се у личној архиви Радоја Јанковића коју чува чачанска библиотека.
И Пупин и Тесла волели су народне песме, гусле, Јована Јовановића Змаја и – српство. Јанковић је забележио да је Никола Тесла одбијао новчану помоћ од Пупина. У једном писму од 26. децембра 1934. године, Тесла „пише Јанковићу:
„Ја нећу да чујем о његовом предлогу, премда му захваљујем. Тако што би сматрао највећом увредом кад бих примио помоћ америчких компанија. Мени не треба помоћ, него тешкоће. Чим теже, тим боље. Ја најбоље радим у борби. Кад год хоћу могао бих продати своје проналаске овим компанијама и оне би ми платиле велику своту, но ја нисам таква луда. Моји проналасци ће контролирати ове компаније. Само мало причекајте, па ћете видети да сам ситуацију добро схватио“.
Тесла је био познат по аскетском животу и исхрани, а Пупин је, напротив, био хедониста, уживао је у обиљу хране и пићу. У једном другом писму Тесла, чији животни ставови нису били као Пупинови, знајући за Пупиново лоше здравље, моли генералног конзула Јанковића да пренесе Пупину да не једе месо, јер то погоршава његово стање, повећава присуство мокраћне киселине у крви. Уколико баш мора да једе месо, онда нека само исиса течност, а одбаци остатак.
О ПОСЛЕДЊЕМ СУСРЕТУ МИХАЈЛА ПУПИНА И НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
Кћерка Радоја Јанковића – Видосава (1919-2016), која није имала наследника, говорила је, пар година пред своју смрт, за српске медије о сусрету који је њена мајка, а Радојева супруга Наталија, уприличила између Николе Тесле и Михајла Пупина који је био на самртној постељи. Наиме, Михајло Пупин је, тешко болестан, неколико месеци пред смрт био у болници. „Почетком марта 1935. Пупинова кћерка Варвара упала је у Јанковићев стан тражећи конзула који се налазио у Београду. Пошто су Пупин и Јанковић годинама били пријатељи, Варвара је саопштила Наталији Јанковић да је њен отац у критичном стању и жели да види Николу Теслу. Наталија је таксијем отишла у хотел „Њујоркер“ и замолила Теслу да пође са њом у болницу. Понела је и слатко од коре поморанџе које је Пупин волео. Тесла је без речи пошао. Кад су стигли, Наталија је унела слатко и најавила Теслу. Онда су Варвара, секретар Кајгановић, Наталија и медицинска сестра изашли из собе, а Пупин и Тесла су остали сами пола сата у разговору. Шта су један другом рекли, остаје тајна. Сигурно је да су решили своје несугласице. Пупин је после неколико дана умро – 12. марта 1935. године.“
– Књига „Пупин, Тесла и амерички Срби“ даје и стварну слику догађаја око оснивања америчко – канадске епархије СПЦ. У преписци генералног конзула Радоја Јанковића, епископа Мардарија Ускоковића и Михаила Пупина, али и осталих, „епизодних“, ликова наше драме у расејању, назиру се све тешкоће са којима се велико Божје и народно дело суочава: од подела и сукоба међу Србима у Америци до жестоких реакција епископа Мардарија на понашање владике Николаја, који, сматрајући да је то најбоље решење, тврди да имовину у Либертивилу, која је купљена, али под дугом, треба продати, па све почети испочетка. Михаило Пупин, под снажним Николајевим утицајем, такође се колеба: он жели да подухват са Либертивилом успе, али помишља да би се заиста могло почети поново – да се имање прода, и купи друго. Владика Мардарије, који је цео живот уложио у свој „америчко – српски сан“, и који је купио Либертивил и задужио се, болестан од туберкулозе и напаћен од српских сукоба, болно реагује на све што руши његове подухвате. Радоје Јанковић на све могуће начине покушава да одржи равнотежу, да би испало најбоље за српство. Мада је десна рука Мардаријева, он размишља да, ако је владика тешко болестан, можда не би било лоше да Николај, угледан у Америци, дође на архијерејски престо и поново покрене епархијски живот. Сам владика Николај није хтео ни да чује да напусти Охрид и Битољ, али су противници Мардаријеви међу свештенством ширили управо такве гласине. Као и увек кад су људи у питању, грешке и неспоразуми су могући; али, ако су намере добре, Бог отвара путеве – појашњава Димитријевић.
У својим дневницима Радоје М. Јанковић забележио је једну анегдоту везану за владику Николаја: „Једном, у Пупиновом друштву, у хотелу „Амбасадор“ у Чикагу био сам на ручку са господином Николајем (Велимировићем). Мислим да је било 1928. Николај ме је упитао: „Шта мислите, шта је кадро ујединити Југославију? Рекао сам: „Путеви“, а он се насмејао и дигнутих очију узвикнуо: „Путеви? Шта могу путеви? Бог може да иде свим путевима!“ Ја сам додао: „Бог може, али не може магаре!“
Рецензент књиге др Владимир Димитријевић оцењује да је то био „типичан српски разговор“.
– Кад читате записе Радоја М. Јанковића о огромној жртви епископа Мардарија Ускоковића, који је заиста био велики страдалник, кад читате та писма, дође вам да раскинете одећу због тога шта је све Мардарије претрпео од сународника да би подигао ту епархију. И Радоје Јанковић је непрестано био с њим, помагао му, „тукао“ право у центар оне који су покушавали да направе хаос. Радоје пише чувеном дипломати Константину Фотићу: “Немој ти мени да се петљаш у посао. Ти мислиш да је ово радим због сујете и да је мени стало да будем овде у Америци? Ма не, то нема појма“. И ти, и ја, и попови, и све владике су пролазне. Срби ако хоће да остану Срби у Америци морају да добију епархију. Та епархија не сме да има хаос међу свештенством. Морају се поштовати епископи и то нема везе ни са тобом, ни са мном, ни са ким. То је општи задатак! Дозволи то што је човек (Мардарије) направио са огромном подршком Михајла Пупина“.
ПУПИНОВ ФОНД ЗА ДЕВОЈКЕ БЕЗ ОЧЕВА
Димитријевић подсећа како је, Александра Нинковић Ташић, која се подробно бавила истраживањем лика и дела Михајла Пупина, открила колико се Михајло Пупин жртвовао за српство:
– И данас је мало познато да је Пупин основао Фонд за девојке без очева, како би сиротицама које нису имале мираз за удају, обезбеђивао да га имају. Он им га је давао. Да не говорим о другим стварима.
Нинковић Ташић причала је и о томе како јој је потомак једног Пупиновог школског друга, пришао на једној од трибина и рекао: – Мој прадеда је учио са Пупином. Прадеда је живео у Сремским Карловцима. Нису имали новца да изграде кућу и он је написао писмо Пупину и молио га за позајмицу од 5.000 долара, коју би му, сукцесивно, у наредним годинама – вратио. Пупин је свом школском другу вратио писмо у којем је написао: „Шаљем ти 5.000 долара, а једини услов који ти постављам је да ми то не враћаш. Другу ствар тражим од тебе: да ми сина свога пошаљеш да га одшколујем у Америци.“ Ето, ми као народ ништа од тога нисмо знали – каже др Владимир Димитријевић.
Иако је сукоб између владике Мардарија и владике Николаја постојао, епископ охридски и касније жички га је искрено поштовао, и кад се Мардарије, уочи Никољдана 1935, упокојио, Николај је писао свим братствима Православне народне хришћанске заједнице:
„Поред многих својих добрих дела, како у Русији, тако и у Америци, блаженопочивши владика Мардарије ознаменовао је своје име тако што је био велики добротвор нашег Покрета. Он је веома ценио наш рад и полагао велике наде у Православни хришћански покрет. Кад год би долазио из Америке он би, при повратку, поручивао из наше централе у Крагујевцу велике количине књига за нашу браћу православне Србе у Америци. А последњи пут кад је био у Сабору у Карловцима послао је дар нашој заједници – 2000 динара. Тако је, уистину, био наш велики добротвор, и по срцу, и по дару. Због тога препоручује се свим нашим братствима, да се срдачно моле Господу за душу блаженопочивешг владике Мардарија.
Радоје Јанковић записао је у својим дневницима да је и сам „свуда говорио и радио за цркву“:
„Не ради зидова и мантија, већ ради националне свести наших у Америци, која нам треба. Сабори народни нису гњаважа, већ једини начин да се донесу одлуке које су трајне. Кад не буде нас у животу, живеће овај црквени устав и народ ће се равнати по њему. И што мање народ буде у будућности мање политички, биће верски и осећајно више наш. Не браним ја Мардарија, него заједничку, етичку, основу исељеника. Браним их противу рђавих и недисциплинованих попова, које сам упорношћу савладао. Што више сабора, више патриотизма и стабилности.“
Какав пример српског патриоте у дипломатији, оцењује др Владимир Димитријевић:
– То је човек спреман да све претрпи ради општег доба. Једном свом противнику, америчком Србину, писао је: “Циљ наш није свађа већ учвршћење епархије. Ми нисмо водили борбу око епархије да седнемо на трбух побеђенима, па да запалимо чибук. „Од дуге парнице, празне тарнице“, каже наш народ. Сам владика ми је писао пре неколико дана „да он не жели ничију главу“. Он хришћански заборавља тешке увреде и готов је на помирење. Шта се друго и може очекивати од правога вође српске православне цркве у Америци и Канади! И сам народ треба да види да је све учињено мира и слоге ради. Па ако се нађе свештеника који и после свега буду роварили и одбацивали светиње православне цркве и народа, онда ће их владика народном помоћу одстранити.“
Књига „Пупин, Тесла и амерички Срби“ доноси и низ текстова из српске штампе тог доба у Америци, који додатно показују све тешкоће које је ваљало савладати у борби за самосталан духовни и културни живот српског расејања. Дневници Радоја Јанковића остаће драгоцено сведочанство из историје наше дијаспоре, а због обиља материјала који је на располагању, сигурно је да ће бити још истраживача који ће се дневницима Радоја Јанковића преминулог 1943. године – користити у даљем раду.
